Књига против балканизације

Чедомир Антић/Ненад Кецмановић, „Историја Републике Српске“, НИП Недељник, Београд, 2016.

У последњих четврт века на Балкану се историје пишу кад нека група буде споља наведена на идеју да је тренутак да се утемељује у неолиберални светски поредак. Пошто је то и навођачима увек помало одурно, онда су они тај процес – повод за новоисторизам – презриво крстили balcanisation, смерно избегавајући да у њега уграде своју улогу и своје интересе. Историја Републике Српске, коју потписују два уважена професора, два угледна јавна српска интелектуалаца из две генерације, уопште не следи тај повод. Она је писана с поривом да се посредована балканизација осветли и из ње одувају баналне мистерије.

Историја Републике Српске је као „знак поред пута“ који подсећа да „колатералне жртве“ нису промениле поглед на антиред који је Ујка Сем распростро по Балкану без икаквог уважавања балканских историјских токова и природних односа.

Кад се задубите у попис чињеница које показују улогу Срба у босанско-херцеговачком простору, онда се суочите с гробљем „ароганција моћи“ на коме ми живимо, и то – онако како је Андрићев кмет Симан умео да тај артефакт сажме у законитост нашег историјског тока: „ако је и твоје Ибрага (отомански моћник на терену), било некад наше, па у неко вријеме и по некој прави постало ваше, е, зато кад је оно што је од давнина било моје могло постати твоје, може вала и ово што се зове твоје постати моје, као што је и било“.

 Ова књига баштини тај андрићевски ред који се подиже на универзалним принципима људског рода, а који увек опомиње на ризик моћи велике силе која, изгледа законито, уобрази да је њено насиље надвременско и да су бумеранзи само старе домородачке справе које неће погађати окупаторе. Нема друштва у коме су ти принципи могли бити убрисани, а није ни настало земаљско царство „за сва времена“ које би у свој темељ уградило „крај историје“.

Ово је фактографија која то показује својим начином: 517 страна текста уређеног научном методологијом и исписаног јасним језиком, 40 нових мапа и илустрација, стотинак фотографија учесника историјских дешавања из различитих периода, спискови институција и функционера Републике Српске, портрети личности чији је утицај незабораван, регистри.

На насловној страни је Гаврило Принцип, личност у којој се прелама сва озбиљност – и историје о којој се пише и тренутка у којем се књига појављује.

Рефрен ове књиге, у којој се историјско нескривено излаже као порука за актуелни терор, који се сада загрће у демократске кринолине, јесте да „статус Српске није коначно одређен“. Крај либералне идеологије и распадање Pax Americana којима присуствујемо чини ову поруку и реалнијом и смисленијом.

Ово је време када изгледа да ће се моћничке уши отворити и за другу врсту аргумената. Али, и то је само друга врста борбе, за коју ваља приправити муницију. Не, не долази време кад ће књиге мењати савет у основи, али без њих се просто не може: прво, да ми сами будемо начисто ко смо, где смо и како смо ту доспели и, друго, да се њима даје материјал и „помаже“ да почну правити уравнотеженију слику света, због себе и из својих интереса.

Кад су западни дипломати и „дипломати“ последњих четврт века стизали на Балкан да уређују „српско питање“ – пошто се успостављање новог поретка на Балкану свело на довођење Срба у ред који су „зацртавали“ Енглези, а нису у два велика рата успоставили Аустријанци и Немци – углавном су се хвалили како читају The Bridge on the Drina, а онда су се сви као библије држали једне на брзину склепане, и до антиисторијског порвизорујума сведене, Bosnia – a short history, енглеског историчара „на специјалном задатку“ Ноела Малкома. Она је, како се приповедало, била у спаваћој соби Клинтонових, ваљда да би председничка породица за брутална кршења међународног права и прво бомбардовање у послератној Европи налазила написмена оправдања пред починак.

И да је постојала ова Историја Републике Српске, ту не би много помогла, али ово је друго време те ће сад и овакве немалкомовске књиге међу потенцијалним цртачима нових граница имати своје читаоце. Зато је важно што је строго дизајнирана и произвођена по тржишној ликовној естетици – меки повез, формат мини-топа, без претензија да се само држи у регалима и чува унуцима, него да се лако носи и чита на сваком месту. Па и у спаваћој соби.


Аутор: Слободан Рељић
Извор: Политика