Да је среће и поштовања, а очигледно је да их нема у довољној мери, обележавање стогодишњице смрти Владислава Петковића Диса (1880-1917), по многима једног од највећих српских песника и великог родољуба, било би одржано у Заблаћу, селу удаљеном од Чачка десетак километара, у Дисовој родној кући која је данас, најблаже речено, у јадном стању и само је питање дана кад ће се урушити! Зидове и кров куће одавно су појели време и небрига оних који би требало да брину о српском културном наслеђу, па ће се због тога програм који величају песништво Владислава Петковића Диса поново одржати далеко од песникове родне куће.
Мештани Заблаћа јединствени су у ставу да би најважнији део програма обележавања стогодишњице Дисове смрти требало да буде одржан у његовој родној кући.
– Међутим, кад би се то догодило, видело би се какав однос држава има према својим песничким великанима, међу којима је Владислав Петковић Дис у самом врху. Овако, и ми мештани несвесно окрећемо главу од куће која је у самом центру села. На кући је пропао кров кроз који се види небо, врата су искривљена, а прозори су већ сатрулили и на њима су давно поразбијана стакла. Коров је свуда око куће, а од свега што је у кући остало јесте фуруна насред собе у којој је рођен Дис. Много пута смо инсистирали да се кућа обнови, то бисмо урадили и ми мештани, али то не може да се уради због разних законских предрањи које би требало да обави град Чачак. Душа нас боли због тога што је кућа једног од наших највећих песника у оваквом стању, што нам се пред очима урушава, а с њеним урушавањем се урушава и наш образ – кажу бројни мештани, међу којима и чланови породице Зечевић, који до последњег детаља знају све о животу породице Петковић, Дису и жалосној судбини и песника и његове породице.
Владисалав је основну школу завршио у Заблаћи, а шест разреда гимназије у Чачку. Према казивању породице Зечевић, Дис је био сасвим просечан ђак који у Чачку није могао да положи матуру, али се већ тада истицао као песник, написавши чувену песму “На прозору свећа гори” и то на француском.
– Из Чачка је отишао у гимназију у Зајечару, али ни тамо није успео да дипломира, па је неко време радио као учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, где је остао упамћен по боемисању, картању и испијањау ракије у сеоској крчми. Међутим, и поред тога, његов учитељски рад је од школских власти имао веома добре оцене. Кад му је сеоски живот досадио и када више у тој средини није налазио инспирације за своје песме, 1903. године се преселио у Београд где се, захваљујући Браниславу Нушићу, запослио као писар општинске трошарине. И с тог посла је више пута отпуштан, или је сам напуштао уз обазложење “да му је досадило да данима мери шљиве” – причају мештани Заблаћа, међу којима је много оних који наизуст знају све Дисове песме.
У Београду је Дис живео више него скромно.
– Дане је проводио по београдским кафанама, највише у кафанама на Скадарлији и у Позоришној кафани, у друштву песника и боема тог времена. То је време Дисове немаштине, али и време када је написао најбоље песме које су биле по мери свима, осим по песничким мерилима Јована Скерлића који је тада био неприкосновени књижевни критичар од чијих је критика зависила судбина многих песника. Дисово боемисање трајало је док није срео Христину – Тинку Поповић с којом се оженио и добио ћерку Гордану и сина Мутимира – приповедају Заблаћани.
Тадашња војна комисија је Владислава Петковића Диса прогласила неспобним за војску јер је имао уске груди, али та одлука није умањила песников патриотизам, па је некако успео да као новински извештач буде међу херојима Балканских ратова. Потом, када је избио Први светски рат, Дис је заједно са српском војском прегазио албанске гудуре и стигао на Крф где је тешко оболео, због чега је упућен на лечење у Француску.
Владислав Петковић Дис је у браку са Христином – Тинком Поповић добио ћерку Гордану и сина Мутимира. Међутим, као и Дисова, и судбина његове деце била је трагична. Ћерка Гордана је настрадала у пожару када јој је било шест година, а син Мутимир је завршио права и у чину капетана Војске Краљевине Југославије придружио се пуковнику Дражи Михаиловићу на Равној гори. Након рата Мутимир се вратио у Београд, али је убрзо по повратку мистериозно нестао и никада се није сазнало шта се с њим догодило. Мештани Заблаће су уверени да се одговор о Мутимировом нестанку још крије у архивама Удбе.
Међутим, жеља да се бори за слободу Србије пером, када већ није могао пушком, била је толико јака да је по својој изричитој жељи кренуо бродом ка Крфу где никада није стигао. Брод на коме је био и Дис је 17. маја 1917. године у близини Крфа торпедовала је немачка подморница. Брод је потонуо са многим српским херојима који су се враћали са лечења, а Јонско море је постало плава гробница и за Владислава Петковића Диса.
– Иницијатива да се кућа обнови постоји одавно и прихваћена је од града Чачка, али због бројних правно-имовинских односа још увек је неизвесно када ће то да се деси. Постоји и иницијатива Лизе Браун из Београда, Дисове рођаке по женској линији, да се кућа обнови и да то буде нека врста мултимедијалног центра посвећеног великом песнику. Међутим, и та иницијатива чека да се реше сви други правно имовински односи јер је имање Петковића више пута продавно и препродавано. Ове године у школи у Заблаћи, која носи име по Дису, поставићемо његову бисту, а послови око реновирања куће су у надлежости града – каже за “Вести” Богдан Трифуновић, директор Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку.
* Дис је био песник ирационалног, а слике је налазио у подсвесном. Био је песник суморних расположења и очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, а каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
* Књигу “Утопљене душе” Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да је “неука и груба имитација”.
* Збирка поезије “Ми чекамо цара” написана је 1913. године, а Дисови кафански пријатељи су говорили да би било боље да јој је дао наслов “Ми чекамо пара”.
* Да би се очувала успомена на великана српске поезије, Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” у Чачку организује културну манифестацију Дисово пролеће. Свечаност почиње 10. марта, на песников рођендан, а завршава се доделом Дисове награде. Дисово пролеће подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији Токови објављено је досад 35 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.
* Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” од 1964. додељује Дисову награду за животно дело савременог југословенског, односно српског песника. Награда се додељује сваке године, а жири заседа у Чачку.
Аутор: З. Марјановић
Извор: Vesti online / Scena / Kultura / Nemar države: Srbija digla ruke od Disa
Мештани Заблаћа јединствени су у ставу да би најважнији део програма обележавања стогодишњице Дисове смрти требало да буде одржан у његовој родној кући.
– Међутим, кад би се то догодило, видело би се какав однос држава има према својим песничким великанима, међу којима је Владислав Петковић Дис у самом врху. Овако, и ми мештани несвесно окрећемо главу од куће која је у самом центру села. На кући је пропао кров кроз који се види небо, врата су искривљена, а прозори су већ сатрулили и на њима су давно поразбијана стакла. Коров је свуда око куће, а од свега што је у кући остало јесте фуруна насред собе у којој је рођен Дис. Много пута смо инсистирали да се кућа обнови, то бисмо урадили и ми мештани, али то не може да се уради због разних законских предрањи које би требало да обави град Чачак. Душа нас боли због тога што је кућа једног од наших највећих песника у оваквом стању, што нам се пред очима урушава, а с њеним урушавањем се урушава и наш образ – кажу бројни мештани, међу којима и чланови породице Зечевић, који до последњег детаља знају све о животу породице Петковић, Дису и жалосној судбини и песника и његове породице.
Владисалав је основну школу завршио у Заблаћи, а шест разреда гимназије у Чачку. Према казивању породице Зечевић, Дис је био сасвим просечан ђак који у Чачку није могао да положи матуру, али се већ тада истицао као песник, написавши чувену песму “На прозору свећа гори” и то на француском.
– Из Чачка је отишао у гимназију у Зајечару, али ни тамо није успео да дипломира, па је неко време радио као учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, где је остао упамћен по боемисању, картању и испијањау ракије у сеоској крчми. Међутим, и поред тога, његов учитељски рад је од школских власти имао веома добре оцене. Кад му је сеоски живот досадио и када више у тој средини није налазио инспирације за своје песме, 1903. године се преселио у Београд где се, захваљујући Браниславу Нушићу, запослио као писар општинске трошарине. И с тог посла је више пута отпуштан, или је сам напуштао уз обазложење “да му је досадило да данима мери шљиве” – причају мештани Заблаћа, међу којима је много оних који наизуст знају све Дисове песме.
У Београду је Дис живео више него скромно.
– Дане је проводио по београдским кафанама, највише у кафанама на Скадарлији и у Позоришној кафани, у друштву песника и боема тог времена. То је време Дисове немаштине, али и време када је написао најбоље песме које су биле по мери свима, осим по песничким мерилима Јована Скерлића који је тада био неприкосновени књижевни критичар од чијих је критика зависила судбина многих песника. Дисово боемисање трајало је док није срео Христину – Тинку Поповић с којом се оженио и добио ћерку Гордану и сина Мутимира – приповедају Заблаћани.
Тадашња војна комисија је Владислава Петковића Диса прогласила неспобним за војску јер је имао уске груди, али та одлука није умањила песников патриотизам, па је некако успео да као новински извештач буде међу херојима Балканских ратова. Потом, када је избио Први светски рат, Дис је заједно са српском војском прегазио албанске гудуре и стигао на Крф где је тешко оболео, због чега је упућен на лечење у Француску.
Зла коб сина и ћерке
Владислав Петковић Дис је у браку са Христином – Тинком Поповић добио ћерку Гордану и сина Мутимира. Међутим, као и Дисова, и судбина његове деце била је трагична. Ћерка Гордана је настрадала у пожару када јој је било шест година, а син Мутимир је завршио права и у чину капетана Војске Краљевине Југославије придружио се пуковнику Дражи Михаиловићу на Равној гори. Након рата Мутимир се вратио у Београд, али је убрзо по повратку мистериозно нестао и никада се није сазнало шта се с њим догодило. Мештани Заблаће су уверени да се одговор о Мутимировом нестанку још крије у архивама Удбе.
Међутим, жеља да се бори за слободу Србије пером, када већ није могао пушком, била је толико јака да је по својој изричитој жељи кренуо бродом ка Крфу где никада није стигао. Брод на коме је био и Дис је 17. маја 1917. године у близини Крфа торпедовала је немачка подморница. Брод је потонуо са многим српским херојима који су се враћали са лечења, а Јонско море је постало плава гробница и за Владислава Петковића Диса.
– Иницијатива да се кућа обнови постоји одавно и прихваћена је од града Чачка, али због бројних правно-имовинских односа још увек је неизвесно када ће то да се деси. Постоји и иницијатива Лизе Браун из Београда, Дисове рођаке по женској линији, да се кућа обнови и да то буде нека врста мултимедијалног центра посвећеног великом песнику. Међутим, и та иницијатива чека да се реше сви други правно имовински односи јер је имање Петковића више пута продавно и препродавано. Ове године у школи у Заблаћи, која носи име по Дису, поставићемо његову бисту, а послови око реновирања куће су у надлежости града – каже за “Вести” Богдан Трифуновић, директор Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку.
Штампао књигу о свом трошку
* Дис је био песник ирационалног, а слике је налазио у подсвесном. Био је песник суморних расположења и очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, а каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
* Књигу “Утопљене душе” Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да је “неука и груба имитација”.
* Збирка поезије “Ми чекамо цара” написана је 1913. године, а Дисови кафански пријатељи су говорили да би било боље да јој је дао наслов “Ми чекамо пара”.
* Да би се очувала успомена на великана српске поезије, Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” у Чачку организује културну манифестацију Дисово пролеће. Свечаност почиње 10. марта, на песников рођендан, а завршава се доделом Дисове награде. Дисово пролеће подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији Токови објављено је досад 35 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.
* Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” од 1964. додељује Дисову награду за животно дело савременог југословенског, односно српског песника. Награда се додељује сваке године, а жири заседа у Чачку.
Аутор: З. Марјановић
Извор: Vesti online / Scena / Kultura / Nemar države: Srbija digla ruke od Disa
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!