Владан Ивковић: Српска листа понижења

Устао је српски интернет на Александра Вучића и његове поданике из Српске листе, странке која тврди да представља косовско-метохијске Србе у органима тзв. Републике Косово. Обрушиле су се погрде и клетве на рачун “издајничке“ подршке Српске листе кандидатури Рамуша Харадинаја за предсједника владе шиптарске државе настале на отетој српској покрајини.

Понижење Харадинајем

Не кажем да не треба. Али бучна негативна реакција је логична кад је плод изневјерених очекивања. А учешће Српске листе у политичком животу државе у којој дјелује није могло изневјерити ничија очекивања, а чија јесте, тај мора да је преспавао посљедњих двадесетак година српског искуства или је одлучио да га игнорише и да једнако лаје на караване који пролазе. Не зна се која је од ове двије околности гора.

Негативна реакција је логична и кад има снагу да ескалира и претвори се у физичку политичку акцију. А Срби ту снагу и вољу нису показали ни кад су се горе одлуке доносиле и кад је та акција нешто могла промијенити.

Јасно је да подршка Харадинају боли усљед понижења којем је Вучић извргао српски народ свуда, не само на Косову. И најхладнија глава мора поставити питање у коликој је то, побогу, мјери Српство окупирано и ослабљено кад мора баш толика понижења да трпи. Реалполитика је једно, али оваква реалполитика би била показатељ тешке и безнадежне слабости Србије предвођене Александром Вучићем.

Па, какав би државник дозвољавао оволико понижавање свога народа, осим окупационог намјесника или издајника? Свако ко није издајник, а нема снаге да се одупре оваквим понижењима би досад учинио частан потез и поднио оставку.

Континуитет издаје

Је ли Вучић стога издајник? Јесте. Бар од 2013. године. Његов савез са Харадинајем, пак, није обична издаја.

Издаје се само једном, а сваки наредни корак је једноставна служба непријатељу, а не издаја. Кад издаш, прешао си на страну непријатеља, а кад пређеш на страну непријатеља, твоји будући потези нису више издајнички, него просто непријатељски. Вучић је одлучно издао интересе Србије на Косову и Метохији кад је у корист Шиптара сломио отпор и организацију Сјевера Косова потписивањем Бриселског споразума мимо њихове воље и мимо процедура одређених српским законом. И тадашња реакција српске јавности је била у најбољу руку јалова, а у најгору кукавичка.

Харадинај је српски џелат и подршка њему – или Хашиму Тачију – је као да си родила бебу своме силоватељу. Али она је сасвим у складу са политиком званичног Београда и уклапа се у природан редослијед догађаја који је почео са потписивањем Споразума о сарадњи и придруживању, наставио се српским гажењем Резолуције 1244, уласком Еулекса, предајом царина и коначно пристанком на Бриселски тзв. споразум.

Вучић –  а прије њега Борис Тадић – је годинама давио отпор Срба који нису пристајали на отимачину и шиптарску државу која је њоме настала, и замијенио их је мекшим Србима, подобним и себи и шиптарском режиму у Приштини.

Али су и Срби у остатку Србије то посматрали без адекватног одговора. Издајник је ту да ради свој посао, али чија је одговорност да га спречава у издаји? Да га казни? Не, Вучића у српском циркусу од демократије награђују пљеском не само његове газде из Брисела и Берлина, него и гласачи на изборима.

Српска листа

Вучић и Тадић су косовско-метохијским Србима створили ситуацију која нуди два избора: иселите се или пристаните на учествовање у политичком животу државе Косово, таквом какав је. Притом, ви можете пристати или не пристати на подршку Харадинају или Тачију, међу којима нема разлике, али сте се одрекли права да дјелујете изван домена у којем они обитавају и доминирају.

Ако си учесник у политичком животу таквог Косова, а јеси јер си сам на то пристао, онда то учешће носи са собом одређене обавезе. Е, те обавезе вође Српске листе нису преузели кад су по Вучићевом наређењу подржали Харадинаја, него кад су забили главу у дупе Вучићу, тј. кад су одлучили да ступе у његове редове. А и сигуран сам да вође Српске листе имају огромне материјалне користи од сарадње са Харадинајем и Тачије и та околност не смије бити занемарена.

Било који да су разлози, опстанак или материјална корист, међу косовско-метохијским Србима је на чело доведена екипа која подржава Вучићеву политику према отетој српској земљи, а у пакету с Вучићем долази Харадинај. Ко је читао Бриселски споразум, тај нема двојби. А Бриселски споразум је на снази већ четири године, бар у оним својим дијеловима који иду на штету Срба.

Свршен чин

Подршком Харадинају је завршено неколико процеса.

Завршен је процес пристанка Срба Косова и Метохије на Републику Косово. Не морају сви пристати и не морају изричито пристати; али вођство те заједнице, природно или узурпаторско, је пристало, а организована опозиција том пристанку на самом Косову се не види. Шта о томе мисле Срби у остатку Српства за косовско-метохијске Србе није релевантно јер они знају да им ми не можемо помоћи, нити постоји организована политичка воља да им се помогне.

Са пристанком косовско-метохијских Срба на државу Косово, завршен је и процес пристанка ванкосовских Срба на постојање исте државе. Кад је ономад парафиран Бриселски споразум, централни стуб обмане српске јавности је било мрсомуђење о томе како се зову преговарачке стране, иако Тачи ни у једном тренутку није крио да представља државу чији је тада био премијер: Републику Косово. Ивица Дачић и Вучић, званичници Републике Србије, знали су да преговарају међудржавни споразум, али су га српској јавности увалили под маском.

Међутим, знала је и српска јавност о чему се ради, прије свега јер се није могло сакрити и јер је било превише очито. Али док еунијатима међу Србима није падало на памет да се буне против нечега што штети Србији, националисти су у страху од своје немоћи одбили да се суоче са овим практичним признањем Републике Косово и одлучили да буду мало трудни, тј. да пристану на тадашњу Вучићеву реалност и да се противе и гицају унутар обрасца који им је он задао. Званична Србија је тад признала независност Републике Косово од себе саме, и на то ни тада ни данас нема утицаја чињеница да једни о томе лажу, а други на то као не пристају.

Формализација тог пристанка је управо то – пука формализација.

Завршен је тиме и Вучићев тзв. унутрашњи дијалог, бар суштински. Нико ко није покушао државни удар против Вучићевог режима од 2013. до данас није релевантан споритељ чињенице да се на независност шиптарског Косова од Србије посредно или непосредно пристало и на нивоу обичног народа. Косово је срце Србије, али не и Републике Србије јер су га се и власти и народ исте одрекли; власт активном службом окупатору, а народ неопирањем, и чак нелогичном подршком таквој власти и таквој политици. Јер ако си гласао за Вучића, Дачића, Тадића, Динкића, ти си подржао њихову косовску политику која је произвела савез Српске листе и Харадинаја.

Осим ако још увијек не налазимо формалности система Уједињених нација политички релевантним, можемо рећи да су сви релевантни чиниоци пристали на стање по којем је отимачина српске јужне покрајине претворена у њену независност од Србије. Наравно, шиптарска држава Косово никад неће бити независна од чизме која је гази и руке која је храни, али чак јој је и релевантан српски политички чинилац унутар ње положио заклетву на вјерност, ма шта она значила, што чини бесмисленим аргументе нас националиста који из даљине волимо свету српску земљу, али и оних који у њему живе, али немају политичку снагу.

Процес започет Призренском лигом 1878., у циљну равнину уводе Вучић, Харадинај, Тачи, Еди Рама… Срећом, историја је циклична и мало је који процес неповратан.

Само снага Србина спашава

Косово не може никад престати бити српско на онај начин на који Јерусалим никад није нити је могао престати бити јеврејски. Човјек је без душе само комад меса и костију, а Српство ненадахнуто косовским духом је само бесловесна маса коју свако може натјерати у било који тор. Али подвући црту испод окупацијом обесмишљене и углавном виртуелне одбране територије, насушан је корак у смјеру прегруписавања и изградње подлоге за неко будуће јачање у циљу будуће борбе за ослобођење Косова, јер усљед слабости смо га и изгубили, а само јаки га можемо ослободити.

Једно је познато: у Републици Србији не владају силе које би браниле или ослобађале Косово, тако да се позиви на одбрану, лелек и клетве одбијају од зидова, јер, фактички, онај коме су упућени не постоји. Тежње државе која себе назива српском нису подударне жељама српског народа и то треба аксиоматизовати, да би се прекинуло са очекивањима која нико нема намјеру да испуни и да би се престало чекати, јер као што рече Иво Андрић, чекање паралише.

Српски бијес мора да буде уперен ка Београду, али не Београду 2017., него 2013., и раније. Ко је мислио да ће се одступање од Резолуције 1244 завршити било којим исходом осим исељавањем Срба или признавањем шиптарске државе, тај је био будала.

Српски бијес мора да буде заснован и на реалности, а не само на очају и немоћи. Ако сте наново бијесни само због Харадинаја, онда сте само патетични. Ако сте бијесни због потписивања ССП-а, онда не можете бити бијесни због Харадинаја јер Харадинај је само неминовна посљедица качења на удицу зависности звану “европски пут“.

Кад Вучић позива на прихватање реалности, он мисли на реалност коју је он створио. Ипак, без разумијевања реалности, па макар је и издајници створили, нема ни њеног мијењања. То разумијевање укључује и реалност по којој је окупирана читава Србија, читаво Српство, и по којој се прије Косова мора ослободити Београд. То треба да буде и лакши посао јер у Београду још има Срба у значајном броју, док нас на Косову нема.

Српски становнишни образац не може игнорисати постојеће стање јер само објективном анализом стања на терену, процјеном сопствене снаге и снаге непријатеља и предвиђањем и искориштавањем геополитичких кретања, Срби могу ударити стубове будуће косовске и свесрпске стратегије.

Па, и Јеврејима је требало 2000 година да ојачају довољно да врате Јерусалим.

СРБИСТ – Битно. Разумно. Српски.

Претходно од истог аутора: Владан Ивковић: Тирјани који говоре нашки

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Српска листа понижења – СРБИСТ