Владан Ивковић: Теорија класификације народа

Извор: Редит

Ако бисмо европске народе као политичке заједнице дијелили према амбицији и оквирном политичком менталитету, предложио бих слиједеће четири основне категорије: ропски, зависни, независни и завојевачки. Припадност овим скупинама би, наравно, била условљена историјским раздобљима и посматрањем током неколико епоха, а већина народа би посједовала елементе више од једне категорије.

Кад се у склопу ове приче каже “народ“, мисли се на политичку заједницу која себе сматра у одређеном историјском, културном и антропо-политичком смислу јединственом и засебном од других. Кад се говори о концепту амбиције политичке заједнице, она је немјерљива категорија ако се не ограничи на дејство и менталитет оног дијела заједнице који се истиче као доносилац одлука у име те заједнице, дакле, његове владајуће политичко-економске елите.

Извор: emersonkent.com

На примјер, Енглези, Нијемци или Руси би спадали у чисто завојевачке народе, јер кроз своје државе и вандржавне установе владају над другим заједницама, или их држе везане за себе. Швеђани би, рецимо, од 17. вијека наовамо били независан народ који посљедњих деценија испољава особине зависности, па чак и ропског менталитета. Французи су већ постали само независан народ који тежи ка зависношћу у многим аспектима, и у све мање видова испољава одлике некада моћног освајачког народа.

Као што рекох, основа ове категоризације је амбиција.

Дакле, има народа који се не труде довољно, нису способни или мисле да немају права да се ишчупају из канџи робовања другим народима и империјама.

Има оних који воле да се ослањају на туђу моћ, који мисле да им нешто припада, али траже да им то нека виша сила обезбиједи или не могу обезбиједити добит без ослањања на силе заштитнице.

Има и оних који пак знају да им слобода или материјална добит припада и спремни су да се организују у одбрамбени поредак чак и ако њихова држава усљед геополитичких услова и није сасвим у стању да потпуно самостално доноси одлуке, уколико је то уопште игдје могуће. Најбољи примјер таквог народа посљедњих година су Турци, а донекле и Мађари и Пољаци.

Извор: Tajne Archiwum Watykańskie

Најјачи су они који отимају без обзира да ли мислили да им нешто припада или не припада, тј. мисле да је њихово све што посједују и да им припада све што још не држе. Међу њима предњаче водећи германски народи, Енглези и Нијемци, те, наравно, Јевреји, као глобални народ чије освајање је тек однедавно везано и за територије, али чије установе свеједно јесу носиоци освајачке моћи.

Јевреји су по много чему посебан случај, јер ниједан народ са толико материјалне моћи није себе историјски изложио толиком физичком страдању упркос тој моћи. Вјероватно да нема народа код којег су интереси елите и интереси нижих слојева толико историјски у раскораку. Ционизам, идеологија заснована на државотворним начелима крви (или вјере) и тла, је тај раскорак, бар од 1948. и бар у Израелу, нешто смањила.

Немати слободарску амбицију није, међутим, једнако немању материјалне стабилности. Има ропских народа који би за себе рекли да сасвим добро живе са материјалног аспекта, као Норвежани, који су деценијама служили као свијетао примјер материјалног благостања, али тренутна демографска криза коју им ствара Империја показује да тај народ нема слободну политичку вољу или је чак у великој мјери изгубио свијест о самоодржању.

И у Тарантиновом “Ђангу“ лик који игра Семјуел Л. Џексон, кућни роб, сасвим добро живи близу скута господара и зилотски му служи. Али и даље је само роб.

Извор: globalsecurity.org

Има и оних националних заједница чија се амбиција уклапа у стратегију завојевача од којег зависе. Шиптари, рецимо. Шиптари су своју амбицију увијек уклапали у ропски однос према завојевачу, био он Душан Силни, Сулејман Величанствени, Бенито Мусолини или Бил Клинтон.

Овај народ је и добар примјер преливања међу категоријама. Наиме, Шиптари показују поједине особине завојевачког менталитета. Теже да покоре и отму. Али нису завојевачки народ јер не знају да граде моћ у континуитету, што је, поред жеље за отимачином, неопходно за развој капацитета завојевача. Стога, они ће отимати кад год им већа сила створи прилику, док сами себи не знају да је створе. Такође, завојевачки народи знају да владају покореним народима, док Шиптари то не знају, јер нису вични одрживој пљачки, него само једнократној.

Завојевачки народи морају знати и да граде цивилизацију, засновану на одрживом управном стању. Ропски народи с друге стране, да би опстали, морају показати корисност завојевачким. Зависни народи се најбоље препознају по тежњи ка напретку у једном погледу, рецимо материјалном, због којег жртвују независност и слободу борбе за своје нематеријалне  интересе. Независни народи су увијек на граници рата; без рата не могу опстати, а рат се против њих увијек води, јер су мета. Само ријетки народи посједују кључну природну или изграђену предност, као данас Турци, који геополитичко ходање по жици могу оквалификовати као независност.

Извор: David Rumsey Map Collection

Овако постављена теорија, као и свака теорија, је штура и нада се даљем развоју. Нека се експериментално назове “теорија класификације народа". Стратези завојевачких сила је већ вијековима развијају, доказују и примјењују. Како би иначе освајали ако нису добро проучили мете својих освајања, искористили њихове мане да им подрију бедеме и поткупе издајнике, те их сатрли и поробили уздајући се баш у анализу историјског искуства заједница које циљају? Како би један генерал смио ударити на другог без познавања бројности, оружаности, обучености, морала, слабих тачака, терена, стручности старјешинског кадра противничке војске, те њеног историјског искуства, репутације и подвига?

Оваква класификација је једна од парадигми унутар широке геополитичке матрице изграђене на историјском искуству, улози и потенцијалу појединачним европских народа. Народи као номиналне политичке заједнице кроз историју мијењају своје капацитете, апетите, степене и облике организованости, те количину контроле над својим елитама. Ове промјене, изазване споља или изнутра, позиционирају и репозиционирају народе унутар геополитичке динамике моћи. Основни елементи менталитета историјских народа и познавање истих, укључујући самоспознају, кључни су стубови изградње стратегије против њих као препреке и непријатеља или с њима као савезником или вазалом.

Прво правило стратегије по Сун Цуу, много пута понављано на Србисту, гласи: “Познај себе.“ Друго гласи: “Познај непријатеља“. Ко савлада ова два теста, “побиједиће у сто битака“, како се сликовито изразио легендарни кинески војсковођа.

СРБИСТ – Битно. Разумно. Српски.

Претходно од истог аутора: Владан Ивковић: Сужњи Петог октобра

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Теорија класификације народа – СРБИСТ