Неутралност интернета

Какве би могле бити глобалне последице гласања за укидање правила о неутралности интернета у Америци заказаног за 14. децембар?

Илустрација: Макс пиксел

Четвртог децембра ове године председник америчке федералне комисије за телекомуникације (FCC) Ажит Пај најавио је да ће у року од 10 дана FCC ипак гласати за укидање правила о такозваној неутралности интернета (енг. net neutrality) и поред апела великог дела америчке, а делимично и светске јавности да се од тога одустане услед све већег страховања да би укидање ових правила могло да угрози слободан приступ интернету у Америци и буде лош пример за друге земље у свету. У најгорем случају укидање би могло потенцијално индиректно да изазове озбиљне негативне последице по кориснике интернета на читавој планети, нарочито кад се ради о људима који преко интернета раде са иностранством, што је рецимо у Србији све чешћа појава.

Мада дебата око неутралности интернета траје скоро од самог почетка његове пуне комерцијалне употребе, односно од средине деведесетих година прошлог века, многима ни данас није сасвим јасно о чему је реч. Сам појам односи се на најпре неписано правило да интернет провајдери, који физичким и правним лицима пружају услуге приступа интернету, немају право да успоравају, ускраћују или на било који други начин ометају приступ корисника било којој врсти сајтова, фајлова или било каквог другог садржаја на интернету.

Ово правило се не схвата и не примењује на исти начин у свим земљама света па тако рецимо у Ирану или Кини постоји државна цензура одређених садржаја на интернету коју њихови интернет провајдери морају да поштују. Са друге стране у Великој Британији је од пре неколико година по наредби владе почео да се блокира приступ порнографском садржају док корисник не докаже да је пунолетан. Међутим, док овакви примери спадају у подручје оправдане или неоправдане државне цензуре, расправа око неутралности интернета у САД-у нешто је другачијег карактера и тиче се пре свега контроле коју тамошњи велики интернет провајдери треба да имају над самим квалитетом приступа интернету.

Док у Србији тренутно постоји више десетина интернет провајдера, у Америци скоро три четвртине тржишта пружања интернет услуга покривају свега четири компаније: Комкаст (више од 25 милиона корисника), Чартер (више од 23 милиона корисника), АТ&Т (више од 15 милиона корисника) и Веризон (скоро 7 милиона корисника), што их смешта право на средину листе 10 највећих интернет провајдера на свету. Таква подела тржишта у пракси значи да велики делови САД имају само једног интернет провајдера и не могу да га промене, чак и ако нису задовољни његовом услугом, јер једноставно немају код кога другог да пређу, што таквом провајдеру даје слободу да повремено повлачи и потезе који не иду у корист потрошача.

Комкаст на пример већ годинама носи титулу најгорег пружаоца интернет услуга у Америци због рекордног броја приговора корисника ове компаније на њихов квалитет. Поред тога компанија је била и предмет више тужби попут оне од пре 10 година када ју е управо FCC судски гонио, јер је ухваћена у покушају саботирања веза корисника који су користили BitTorrent за качење фајлова на интернет. Компанија Чартер је пак такође више пута била мета судских тужби од којих је најновија из ове године, када ју је главни државни правобранилац Њујорка Ерик Шнајдерман тужио због лажног рекламирања великих брзина, које многи корисници на крају нису добили. И АТ&Т је био честа мета контроверзи, између осталог и зато што је 2007. ова компанија у уговоре са корисницима почела да додаје и напомену да има право да без упозорења угаси интернет и обрише имејл налоге сваком свом кориснику за ког процени да својим понашањем или коментарима нарушава углед компаније или углед њених ћерки компанија или фирми и лица с којима ове компаније сарађују. Ова одредба је међу корисницима брзо изазвао велики бунт јер је схваћена као покушај директног наметања цензуре.

Ко је Ажит Пај?

Фотографија: Фликер

Ватру на уље додале су и оптужбе да је АТ&Т америчкој државној безбедности дозвољавао да без судских налога прати комуникације својих корисника. Посебно је занимљиво да су 1934. године управо због монопола компаније АТ&Т на пољу пружања телефонских услуга и донета прва правила о неутралности телекомуникационих услуга у Америци, која данас између осталог штите и неутралност интернета. Као и претходне три, и компанија Веризон је такође била мета више тужби укључујући и ону коју је против ње својевремено поднела америчка влада због масовног наплаћивања ситних непостојећих трошкова својим корисницима. 

Због оваквих примера, али и због самог идеала неутралности интернета, велики део јавности постао је забринут шта би могло да се деси ако се правила о неутралности интернета заиста укину и провајдери добију пуну слободу да контролишу приступ корисника интернету по свом нахођењу. Додуше, правила о заштити неутралности интернета уведена су после више неуспелих покушаја тек 2015. године за време мандата Пајовог претходника Тома Вилера, када је интернет у Америци коначно означен као врста телекомуникационе услуге па су правила о неутралности из 1934. аутоматски почела да важе и за њега. Од деведесетих па све до тада интернет се у Америци званично водио као тип услуге из области информисања, за коју та правила не важе, али су се провајдери ретко усуђивали да то злоупотребе.

Ситуација се значајно мења након одлуке америчког председника Доналда Трампа да Вилера у јануару ове године замени Пај, иначе члан Трампове Републиканске странке, који се истакао гласањем против увођења правила о неутралности интернета 2015. године. Занимљиво је да је Пај један од првих људи које је Председник Трамп предложио за неки државни положај, док нека места попут оних за роководиоце у Наси и даље чекају на његов одабир кандидата.

Ажит Варадараж Пај рођен је 10. јануара 1973. у граду Бафало у држави Њујорк. Његови родитељи, припадници индијске етничке заједнице Канкани, емигрирали су у Америку где су радили као лекари. Пај се пак одлучује за студије друштвених наука на Харварду, где и дипломира 1994, а потом одлази на Универзитет у Чикагу где завршава право 1997. године. Наредне године налази посао у Одељењу за разбијање монопола у оквиру америчког министарства правде, где се бави проценама да ли одређена укрупњавања, спајања или куповина фирми на тржишту телекомуникација нарушава законе против монопола. Ту остаје до 2001. када добија понуду управо од Веризона да ради за њих као саветник, што и прихвата. После пар године напушта Веризона, а у државни сектор се враћа 2007. када почиње да ради као правник за FCC. Члан FCC постаје на предлог републиканаца 2012. године да би 23. јануара 2017. постао и њен председник.

За разлику од својих претходника Пај се отворено залаже за смањење регулативе на пољу телекомуникационих услуга, јер верује да је управо непостојање тих правила деведесетих година омогућило успон интернет гиганата попут Амазона, Гугла и Фејсбука или нешто касније Нетфликса и да ће укидање ових правила отворити пут за развој сличних нових револуционарних интернет компанија. Пај овај став брани и тезом да би укидање регулатива довело до јачања конкуренције фирми које се баве телекомуникацијама и смањило цене услуга за обичне кориснике.

Његови критичари пак сматрају да би то напротив довело до поскупљења услуга и даље монополизације тржишта јер би провајдери могли на пример да одлуче да почну да посебно наплаћују приступ одређеним садржајима на интернету, као што то данас раде оператери кабловске телевизије када нуде спортске или филмске у засебним скупљим пакетима. Поред тога, провајдери би могли и да утичу на спорији приступ садржају своје конкуренције или конкуренције себи блиских фирми или лица. Ту је и страх од могућности да провајдери отежају приступ сајтовима са одређеном политичком садржином с којом се из неког разлога не слажу или уцењују сајтове да им плате да провајдери не би гушили својим корисницима приступ овим сајтовима, односно да сајтове који пристану да плате за то провајдери ставе на такозвану брзу траку (енг. fast lane) чиме је приступ њима бржи од приступа сајтовима њихове конкуренције, која или није платила довољно за улаз на брзу траку или је просто платила мање.

Предвиђања последица

Ово је и један од кључних аргумента противника Пајовог плана, јер верују да би у таквим условима, где се сајтовима који плате више брже приступа, новим младим сајтовима било увек отежано да им корисници приступе, јер би већ постојећи сајтови увек могли да плате више од почетника и нови сајтови би далеко лакше пропадали. Конкретан пример овог сценарија би рецимо била нека нова млада фирма за качење видеа на интернету, која би покушала да буде конкурент Јутјубу, мултимилионској компанији, којој није никакав проблем да плати било коју цену да приступ Јутјубу буде бржи од приступа целој својој конкуренцији заједно.

Ситуацију додатно компликује управо то што највећи део тржишта комуникација у Америци држи свега неколико фирми, па се критичари Пајових ставова плаше да би одрешене руке провајдерима омогућиле да додатно ослабе мале конкуренте и уцене кориснике. Ако највећи број Американаца мора да користи услуге великих интернет провајдера, онда немају ни другог избора него да им плате за интернет садржаје онолико колико ти велики провајдери захтевају, а не могу ни да их да им отежају приступ свим оним садржајима који се тим компанијама из било ког разлога не допадају.

Ово директно утиче на фирме које живе од интернета попут Нетфликса, популарног сервиса за гледање филмова и серија, који је од пре неколико година доступан и код нас. Наиме, Нетфликс би практично био приморан да плати свим великим провајдерима колико год траже да би њихов садржај и даље био доступан и том великом броју Американаца који интернет могу да добију само од неке од великих компанија. Тиме би био отворен и пут да велики интернет провајдери додатно униште своју конкуренцију, јер би могли да почну да захтевају од фирми попут Нетфликса да не користе услуге њихове провајдерске конкуренције, ако желе да Американци који зависе од великих провајдера приступају њиховом садржају пуном брзином.

Пај се међутим не слаже са оваквим црним виђењем будућности интернета и сматра да су критичари његове одлуке да се укину правила о неутралности интернета паничари. Такође сматра да ће сада америчка федерална комисија за трговину (FTC) преузети од FCC надлежност да и даље штити кориснике интернета од манипулација интернет провајдера. Међутим, удружења за заштиту потрошача се не слаже с овом тезом. Наиме, АТ&Т је пре извесног времена упутио жалбу на то да FTC има право да их регулише, а амерички судови још нису донели коначну пресуду по том питању.

Са критикама Пајовог плана се слаже и више познатих компанија које зависе од интернета попут Мозиле, Твитера, Тамблера, Пинтереста и Редита, као и једини члан опозиционе Демократске странке у FCC, Мињон Клајбурн, која је једина гласала против Пајовог плана. И један број самих републиканаца стао је у одбрану правила о неутралности интернета, али недовољно да би на било који начин утицало на исход гласања 14. децембра. С друге стране, велики интернет провајдери су поздравили Пајов план, а Комкаст и Веризон траже и да FCC федералним прописом спречи да америчке савезне државе на локалу донесу сопствене прописе о заштити неутралности интернета.

Евентуалне последице укидања неутралности интернета могле би да се осете и глобално. На пример, ако Нетфликс буде приморан да плаћа америчким провајдерима да омогуће приступ корисника његовим услугама, вероватно је да ће онда и Нетфликс повећати цене својих услуга управо својим корисницима, којих данас има широм света. Фирме које раде преко интернета са Американцима могле би да наиђу на сличан проблем, јер би амерички провајдери могли да успоре приступ Американаца страним сајтовима док не плате пакет за то. Ово би могло да наведе неке Американце тањег џепа да просто прекину рад са иностраним сајтовима и окрену се домаћим дизајнерима или купцима. Постоји и могућност да провајдери одлуче да блокирају сав софтвер који су израдиле компаније које или имају везе са њиховим конкурентима или не желе да плате да њихови програми везани за интернет раде брзо. Ту је на крају и опасност да и провајдери у другим земљама где неутралност интернета није законски уређена одлуче да копирају ове потенцијално проблематичне методе рада својих америчких колега.

Било како било, да ли ће укидање правила о неутралности интернета на крају заиста довести до новог бума интернет компанија или ће пак бити увод у крај онаквог интернета какавог смо до сада познавали и увод у ново мрачно доба приступања интернету остаје да се види, а први корак ка том врлом новом свету биће направљен већ 14. децембра.


Аутор: Андреј Самарџија Шушић
Извор: Неутралност интернета - ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ