Спољна политика на продају: опасно савезништво Грчке са Израелом

Нетањаху, Ципрас и кипарски председник Анастадијадес у Солуну јуна 2017. Copyright: GPO/Amos Ben Gershom

Накратко, у једном историјском тренутку, Алексис Ципрас и његова странка Сириза су распламсаи наду да би Грчка могла да изазове дуготрајну левичарску плиму у Европи.

Нова Грчка је рођена у боловима и патњама због немилосрдне штедње, коју су наметнули Европска унија и њене премоћне економске институције - "Тројка" тако немилосрдна да није требало много да се грчка економија уруши а милиони Грка западну у сиромаштво, незапосленост и очајање.

Коалиција радикалне левице (Сириза) је дошла на власт јануара 2015. године, што је био резултат незадовољства Грка Европском унијом. Било је то време када је обичан Грк био решен да брани свако обележје суверенитета што му га политичари, банкари и моћне бирократске институције још нису отели.

Резултат је, међутим, био прилично разочаравајући. Ципрас, поставши премијер, преокренуо је свој политички ћурак и почео да постепено усваја исти онај неолиберализам што му је земљу бацио на колена.

Сириза се продала и почела да продаје и државу, и то не само политички и идеолошки, него и физички, у практичном смислу.

Да би се вратили зајмове за спасавање које је Грчка добила од европских банака у периоду од 2010. до 2015. године (око 262 милијарде долара), кренуло се са комадањем државе. Регионалним аеродромима у Грчкој сада управљају немачке компаније, а главна грчка телекомуникациона компанија је приватизована, при чему је значајан број акција припао "Дојче телекому".

"Једино чега нема на улазу грчке Агенције за приватизацију је табла с натписом 'Држава на продају'", писао је тада  стручњак за политичку економију К. Ј. Полихрону.

Наравно, економска покорност води одговарајућим политичким везама и односима. Другим речима, не само да је Сириза издала тежње грчког народа који је гласао против драконске штедње и "бејлаута", већ је издала и давнашњу политику Грчке да одржава пријатељске односе са суседним државама.

Чим је засео на чело Грчке, Ципрас ју је одвукао у табор Израела, склапајући не баш смислене регионалне савезе ради експлоатације нових средоземних налазишта гаса, и придружујући своју земљу војним вежбама под водством Израела.

Израел је лако разумети, види прилику да економске проблеме Грчке искористи за јачање свог положаја, али грчка влада се упустила у игру без детаљне процене могућих реперкусија због јачања веза с државом на коју у региону гледају као на парију, и коју скоро читав свет осуђује због војних окупација (Палестине, сиријског Голана - прим. прев.) и сталног и масовног гажења људских права.

Израел је почео са увлачењем Атине у свој табор 2010. године, недуго после инцидента с бродом "Мави Мармара", када су израелски командоси напали турски брод који је превозио помоћ за Газу, при чему су убили девет и ранили још више турских држављана.

Иако су Турска и Израел касније поправили дипломатске односе, Тел Авив је кренуо у стварање алтернативних савезништава с балканским државама, рачунајући на њихове вековне сукобе с Турском.

Потписани су билатерални споразуми, размењене дипломатске посете на високом нивоу и спроведене војне вежбе, наводно ради одвраћања "међународног џихада" и борбе против тероризма.

Грчкој и Кипру је Израел посветио највише пажње, с обзиром да их види као политичку контратежу Турској, али и због великог економског потенцијала тих савезништава.

Само месец дана после напада на "Мави Мармара", тадашњи грчки премијер Јоргос Папандреу је посетио Израел, после чега је следила узвратна посета израелског премијера Бењамина Нетанијахуа Грчкој - прва те врсте. То је био почетак љубавне везе која се све више продубљује.

Главни мотив за блискост односа су гасна поља Левијатан и Тамар, која се налазе у територијалним водама више земаља, међу којима је и Либан. Ако Израел настави с остваривањем плана да гас црпи из гасног поља уз обалу Либана, повећаће се опасност од избијања још једног регионалног рата - Israel, Lebanon clash over offshore energy, raising tensions.

Када је талас популистичког политичког покрета изнео Ципараса на власт, и Палестинци су се понадали да ће он бити другачији. И није то било "што је баби мило то јој се и снило". Сириза је с почетка отворено критиковала Израел и "обећавала да ће чим дође на власт прекинути војне односе с Израелом", писао је Патрик Стрикланд из Атине. Уместо тога, "везе, су, ипак, продубљене".

Сасвим тачно. Убрзо пошто је засела на власт, "радикална левица" је са Израелом потписала веома значајан војни споразум - о статусу снага, после чега је уследило још војних вежби.

Све ово је подстицано и пропагандном кампањом у Израелу којом се поздрављао нови савез, заједно са променљивим наративом у грчким медијима у вези са Израелом и Палестином.

У Грчкој, у разглашавању израелско-грчког пријатељства, посебно је активан извесни Јоргос Н. Цогопулос. У серији чланака за разне медијске куће, па и израелски десничарски лист "Џерусалем пост", Цогопулос је писао да ће млади Грци бити наклоњени Израелу, за разлику од старије, пропалестинске генерације.

"Овај процес (конвертовања Грка да воле Израел) тражиће времена, наравно, јер је првенствено везан за школско образовање", пише Цогопулос у "Алгемајнеру", напомињући, "али то што грчки новинари све више пишу о Израелу је добар знак".

Да "грчки новинари све више пишу о Израелу" видело се и приликом недавне званичне посете израелског председника Ровена Ривлина и његовог сусрета са Ципрасом и другим грчким државним функционерима.

Ривлин се тада вајкао због тврдоглавости Палестинаца који, јер неће да се врате "мировном процесу", изазивају "озбиљну кризу".

Вођа "радикалне левице" ништа не рече да оспори Ривлинове неистине.

Али Грчка није увек била оваква. Сви се сећамо Андреаса Папандреуа, покојног грчког премијера у два мандата, који је 1981. године признао Палестину и стао на страну Палестинаца не марећи за претње САД и Израела.

Цогопулос и слична сорта би волели да папандреуовска генерација нестане заувек, а да је замене морално флексибилни ципраси.

Какогод, ступање у војну и економску алијансу којом ће доминирати Израел - у региону препуном сукоба - крајње је неодговоран потез, чак и када су у питању политички неискусни и опортунистички "лидери".

Грчка као "чврста рука империјализма у региону" - што рече вођа Револуционарне партије социјалистичких радника у Грчкој - "потпуна је глупост", јер ће то, гледано дугорочно, имати "катастрофалне последице по грчки народ".

Али чини се да је Ципрас неспособан да сагледава толико унапред.

OpEdNews

Аутор: Рамзи Баруд
Извор: Article: Foreign Policy for Sale: Greece's Dangerous Alliance with Israel | OpEdNews
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux

1 коментар:

  1. Одличан чланак, боде у срж. Пре свега треба схватити да Грециа нема сувереност, а и никада није била држава. Свтворена је "игром" великих, нарочито Франкије и Англичана, а Немчија им је довела аристократског "владара". Одувек су их музли и пљачкали, јелини су једна несрећна прича. Иначе се држава не би смела називати Играчка (СЛОВО "У" чита се "игрец" или играч, у јелина је то "гама", а то отели англичани и дали себи слово "game".
    Иначе молим све да схвате да левичарске идеје су идеје коммунизма који су осмислили жидови како би срушили "игре" краљевских лоза и тзв. "племство", и они су ритуално погубили царску русску породицу (Свердлов. Лењин жидов потписао указ о погубљењу без суђења).
    Познавајући жидовску "веронауку", хацпу и гаввах, те кодекс лењинградски и кодекс алеппо, те "змију" у Швици у Сиону, сматрам да за исте Игреци не постоје самим тим што жиди држе Темзу као и Сену. Аутор је у праву да је игречески народ на путу нестанка.
    Учити, читати, мање кладионице, мање спортске утакмице, мање бело мање "нећу да мислим " нећу да морам да мислим.

    ОдговориИзбриши

Пишите српски, ћирилицом!