Петиција за уклањање грба америчке војске са зида нишке клинике

Фотографија: Марина Адамовић

У знак захвалности за недавну донацију вредну 400.000 долара, на улазу у зграду Кардиохирургије откривена је спомен плоча захвалности америчком народу, војсци и влади, на којој је и грб америчке војске. Постављање овог обележја изазвало је реакције јавности, па је на друштвеним мрежама покренуто потписивање петиције да се ова плоча уклони.

Донација вредна 400.000 долара

21. јуна Клиника за Кардиохирургију Клиничког центра у Нишу добила је од Војске САД донацију у медицинским апаратима вредну 400.000 евра која ће омогућити дупло више кардиохируршких операција. Директор Клинике за кардиохирургију др Драган Милић истакао је, том приликом, да је највреднији део донације апарат за екстракорпорарну циркулацију који сам кошта 220.000 евра.

То је основна машина за сваку кардиохируршку операцију, тако да ће, уз већ постојећу, ова клиника сада имати две, па од почетка јула ради по две кардиохируршке операције дневно.

Нишка клиника је тада добила  „хипер кулер“, машину која хлади пацијента током кардиохируршке операције и „Екмо пумпу“ која замењује рад срца и плућа.

Ова донација стигла је нпосредно пред обележавање стоте годинашњице, када је 28. јула 1918. године амерички председниик Вудро Вилсон, велики пријатељ српског народа, објавио проглас у коме је истакао значај доприноса српске војске у Првом светском рату, а на Белој кући једини пут завијорила се и српска застава.

Тим поводом, операциони блок на нишкој Кардиохирургији зваће се „Вудро Вилсон“.

Друга страна „медаље“

Са друге стране, све су гласнији захтеви да се тачно утврди колико је бомбардовање Србије осиромашеним уранијумом 1999. године дугорочно утицало на здравље људи у нашој земљи, а мишљења стручњака су веома често дијаметрално супротна.

Мада број оболелих од најтежих болести, нарочито младих људи, у Србији непрекидно расте, научна јавност је још увек подељена: на оне који мисле да на пораст малигнитета код становништва  не утиче 1999. година и на оне који бомбарадовање сматрају најважнијим разлогом овог пораста.

„Тражимо да се ова плоча УКЛОНИ! Шта нам је учинила америчка војска 1999? Настала је епидемија тумора. млади умиру, људи! За то да им будемо захвални?Ко замера Титу због Голог отока? Сарађујете, правите концерте са геноцидном војском нецивилизованог врха Америке и сматрате да је то дело хуманизма и ренесансе?“, каже Марина Адамовић, нишка хуманитарка и један од покретача ове петиције. која је покренута јуче.
 

Касетне бомбе 1999. године

Бомбардовање Ниша касетним бомбама десило се 7. маја 1999. године током НАТО бомбардовања СР Југославије. То је један од најозбиљнијих напада у току НАТО бомбардовања СРЈ у којем је дошло до страдања цивила коришћењем касетних бомби.

7. маја 1999. у времену од 11.30 и 11.40 часова НАТО је наводно извршио напад са два контејнера касетних бомби (са око 100—150 бомби по контејнеру) на Нишки аеродром (војни циљ), који се налази на крају града, али су бомбе „промашиле“ циљ и пале унутар ширег центра града Касетне бомбе разасуте су из два контејнера, ношене ветром, пале су на три локације у централном делу града, које су од аеродрома удаљене више од 3—5 километара и то: поред зграде Патологије нишког Медицинског центра на југу града, центар поред зграде Бановине укључујући главну пијацу, аутобуску станицу поред Нишке тврђаве и здравственог центра 12. фебруар и паркинг Ниш Експреса поред Нишаве.

Сутрадан, 8. маја, генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана, потврдио је одговорност НАТО-а за напад, изјавом да је „НАТО потврдио да је оштећење пијаце и клинике проузроковало НАТО оружје које је промашило циљ“.

На Ниш је током бомбардовања укупно бачено 36 товара касетних бомби. И поред неколико акција чишћења терена од заосталих касетних бомби, њихово дефинитивно уклањање (2010. године) још није завршено. Последње уништавање ових „жутих убица“, обављено је јуче на нишком аеродорому.

По неким проценама од 12 до 14 одсто количине која је избачена на одређену територију, остане на њој па дуги низ година након избацивања представља опасност за становништво

Извор: Peticija za uklanjanje grba američke vojske sa zida niške klinike

Александар Јовановић / Ћирилизовано

Госпођи Марини Адамовић дугујемо захвалност - сви ми Срби, колико год остало мало нас који се, како ко уме и може, супротстављамо благодетима окупације и не пристајемо на оваква понижења, да се још и захваљујемо окупатору.

Исто важи и за медије који јесу или ће пренети ову вест и промовисати Петицију.

Потписао сам је и сам, али ћу учинити још нешто. Од начелника Центра за сарадњу са осигураницима Републичког фонда за здравствено осигурање добио сам допис - праћен телефонским позивом и препорукама службенице чија предусретљивост и разумевање превазилазе стандарде на које смо навикли - којим ме обавештавају да, пре операције замене срчаних залистака, треба да у чачанској болници обавим предоперативно-дијагностички преглед, коронарографију/катетеризацију, и да затим, пошто сам се определио за Јединствену листу чекања за кардиохирушке операције, могу очекивати да ћу, за два-три месеца, бити оперисан на некој од клиника специјализованих за кардиохирургију, ма где у Србији.

И заиста, до данас ми је било свеједно где ћу бити оперисан: нисам квалификован да оцењујем стручност и квалитет рада лекара. Али сада, тачније, после обављене коронарографије, уз "рапорт" Републичком фонду за здравствено осигурање да сам испунио и тај предуслов за операцију, има да упутим и захтев да изузму сваку могућност да будем оперисан у Нишу.

Разлог, сматрам, часним Србима није потребно наводити, али ћу рећи да сам свестан могућих последица и да сам спреман да их сносим.

Мада не без отпора. Ако се испостави да одбијање да ме лече колаборанти окупатора значи да на операцију на другој клиници морам да чекам преко годину дана, што срце у дебелом квару неће издржати, онда ћу бар отићи у Ниш, да још једном видим родни град очеве мајке, Ксеније (девојачко презиме Гавровић), и да...

Али, о том - потом, да се не истрчавам и да не испадне да претим. Уосталом, верујем да је српске части остало и у службеника здравствене администрације, и у медицинара, и у Нишлија, који су највише дужни да почисте ђубре из свог дворишта и сперу љагу са свог града.

Марини, још једном: Хвала, сестро!
Читаоцима: учините и ви нешто, потпишите петицију и делите је, можда се макар један саучесник окупатора постиди.