Их, та Русија, опако делотворна

Руска агресивка. Извор: Јандекс

У књизи "Хитлерова држава" издатој 1969. године, немачки историчар Мартин Бросцат каже како је наводно високоцентрализована нацистичка држава у ствари била тврдо анархична. Јер фирер је, да би имао сву власт сконцентрисану у својим рукама, управљао владавинским системом "подели па владај", чији је циљ спречавање подређених да се упусте у комбинације супротне његовим жељама. Уместо да се удружују како би доносила заједничке одлуке, нацистичка министарства су деловала свако за себе, а министар је одговарао непосредно врховном вођи. Последица: министри су комотно могли да воде политику која је могла бити и супротна политици других министара и министарстава, па се отуд водила и стална борба за власт, детерминисана што непосреднијем приступу Хитлеру. Дакле, крајња централизација власти заправо власт распршује и координисан рад владе чини готово немогућим.

Овај проблем владавине неповезаних центара моћи уопште није неуобичајен, својствен само нацистичкој Немачкој. Пре неколико година, на врхунцу владавине "противпобуњеничке мисли" у неким западним државама, много се говорило о холистичком приступу власти, потреби да сви њени делови дејствују у истом правцу. Али, управо популарност оваквог хтења говори да садејства није било, да су се чак и високо развијене државе носиле са истим проблемом који је имала и нацистичка Немачка. А "аутократске" државе? Тамо би, ваљда, требало да буде још горе, пошто аутократски владари хоће да имају последњу реч, што остварују методом подели (владу) па владај. Историчар Дејвид Мекдоналд каже да је такав случај био с Руским царством, где су се цареви оштро супротстављали сваком покушају стварања јединствене владе.

Упркос томе, ми на Западу смо склони мишљењу да Русија располаже некаквим супер-ефикасним владавинским системом, у коме су све полуге власти интегрисане и заједнички делују по истој стратегији. О томе сам нешто рекао у чланку где је споменут и Крис Донели из Института за државну управу. Данас, пак, на мом столу је часопис Diplomat & International Canada, у коме наиђох на исту логику, у форми чланка Стивена Бланка из америчког Савета за спољне односе.

Бланк гуди исто што и Донели: а) Русија води рат против Запада; б) због природи јој својствене агресивности и експанзионизма; в) рат у коме сви елементи државне управе крајње ефикасно садејствују по заједничкој стратегији. Експерт цитира Џорџа Кенана, његове речи да "политички рат подразумева примену свих држави расположивих средстава, осим рата, у остваривању циљева нације", па закључује да Русија управо тако ради, да "користи све инструменте државне власти у неумитном, вишедимензионалном, релативно синхронизованом и глобалном окружењу како би присилила Запад да је прихвати као државу статуса једнаком статусу Совјетског Савеза". Ту је и попис свих средстава којима се Русија служи у остваривању зацртаног циља - војна, политичка, информациона и информатичка средства, итд, итд.

Занимљив приступ. Мени малкице чудан, јер руску државу никада нисам сматрао нарочито ефикасном. И како то да најгласнији противници Русије сматрају да им је опонент светски шампион у компетентности државне управе иако је аутократија? Јер, као што рекох горе, холистички приступ власти, сложна власт, никако не иде са аутократијом. Експерти као Донели и Бланк нам тврде да је Русија истовремено и аутократска и невероватно успешна у сабирању власти која делује по заједничкој стратегијској замисли. А то не бива. По мени, бар.

Бланк и компанија имају помало шизофрен приступ узроцима "руске агресије". За који, с једне стране, окривљују руски систем власти. Тако Бланк каже да "стање опсаде у односима Москве са Западом потиче непосредно из природе самог режима". Следствено томе, агресивна спољна политика је неопходна да би се пажња јавности преусмерила са домаћих проблема изазваних аутократском владавином, док су "напори" да се дискредитује западна демократија усмерени на спречавање развоја Русије у истом правцу. С друге стране, исти ваистину уважени стручњаци поју да је "руска агресија" саставни део карактера противника им. Да опет цитирам Бланка:

"Катарина Велика је рекла: 'Немам другог начина да одбраним руске границе до да их проширим." Исто верују и руски писци, да ако Русија не буде велика сила - а другачија и не може бити по њиховом мишљењу - престаће да постоји."

Нешто се ту не слаже, тврдње су контрадикторне. Ако је проблем у руској ДНК, што рек'о Џејмс Клапер, онда за "руску агресију" није крив режим, јер би и свака друга, па и либерално-демократска, руска влада била подједнако агресивна као и "режим Владимира Путина". Стиче се утисак да ће Донели, Бланк, Клапер & Ко. рећи ма шта само да Русију омалају бојама које упозоравају на опасност.

А ја бих, скромно, приметио следеће. Прво, тврдња да је Русија агресивна и експанзионистичка по својој природи је лажна тврдња. Иако Русија јесте каткад била агресивна, њена "радна биографија" у том погледу није нимало гора од историјата поступака других великих европских држава. Друго, не постоји јасна веза између типа режима и агресије, било да је у питању Русија, било ко други: садашња напетост у односима Запада и Истока углавном проистиче из сукоба интереса и структуре сигурносног европског система, фактора који се неће мењати без обзира ко седео у Кремљу. И треће, Русија не показује знакове бриљантности у погледу стратешког планирања и интегрисаности власти, већ напротив, пречесто тумара да би ту било икаквог грандиозног плана, а не пуке, импровизоване, реакције на поступке других. Тврдња да је Русија истовремено и опака и ефикасна можда може послужити застрашивању свог "пучанства", али има врло мало везе са стварношћу.


Претходно од истог аутора: Пол Робинсон: У Русији је и "цивилно друштво" родољубиво

Аутор: Пол Робинсон
Извор: Russia: both malevolent and super-efficient | IRRUSSIANALITY
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Бунсен лабс Линуксу