Овде се налази статистика силованих по државама – БАШ ОВДЕ.
Србија је на трећем месту, али отпозади. Мршав индекс. На 100 000 жена,
само 0,7 силовања, док наши бели господари, Амери и остали Викинзи
имају од 50 до 100 пута више жртава на 100 000 становника. Зачуђујуће,
или очекивано, како ко то види, у статистици нема Велике Британије.
Шведи на првом месту. Знам да ће Вучић, кад му предоче ове статистике,
рећи да морамо боље и више и да су овако ниске цифре остале из доба
жутих и Ђиласа. Не може се у Европу без индекса 10!
Ствар
је у томе што је ова афера с М. Алексићем надувавана преко сваке мере
да се покаже да је српски мушкарац свиња, која само силује, кад не
силује, он пипка, завлачи руке под сукњу, скида погледом и слично. Прича
је пријемчива сваком ко нема мозга.
Ми
извлачимо неозбиљно далекосежне закључке из квоцања српских уседелица
да их, је ли, мушкарци стално опседају, скидају погледом, да им се у
гаће увлаче, али то је део фолклора, женска рационализација сопственог
положаја (о, како сам ја добра риба, сви ме хоће, сви ме траже, а мени
образ брани да делим наоколо, виђесте ли мог поштења и те форе), или је,
пак, у питању рационализација непривлачних жена, за којима никад ни
једно мушко срце није уздрхтало, да оне нису у промету не зато што су
непривлачне, већ зато што неће да имају посла мушким животињама, које
хоће само секс, уместо заједничког читања Шекспира. Тај обичајни српки
феминизам нема ништа заједничко са малигним и радикалним западњачким
феминизмом, који поништава породицу, обичаје, традицију и који хоће да
укаља све што је лепо између мушкарца и жене, а много је тога и лепо, и
вредно. Српске феминисткиње, које имитирају, као скоро свако од нас,
Запад и његове вредности, без удубљивања, онако, на површини, и не схватају кол'ко и шта све разарају паланачким феминизмом. Посебно су јадни
мушкарци који заступају овај вулгарни феминизам, јер су то све бета и
гама мужјаци, који мисле да ће се ушуњати у нечије килоте овако бедним
шлихтом.
Уместо да, потпуно независно од овог случаја, којим нас медији
силују данима, одбијемо с гађењем идеју да смо друштво силоватеља, ми
покорно, без мозга и потпуно под влашћу медија, пристајемо на ову
конструкцију. Из нашег мизерног скоројевићског и грађанског положаја,
сами кличемо како смо смрдљиви и покварени Балканци, das Serbisches Schwein, примитивци и говеда. Тај ко ту причу шири, нека прича у своје име, нека не кења по читавој нацији.
То
што Српкиње воле тужне приче, како је недељно петорица спопадају, мало
су јој четири руке да се одбрани, нема везе с истином. Углавном је
обрнуто: не мораш да тражиш, нуде. Седе, чак и празницима, саме код
куће, у тренеркама, са везаним реповима, глођу грицкалице и слаткише
пред ТВ-ом и кукају како су мушкарци гамад сексистичка. Кад их човек
слуша, мислио би да су све биле невине до два’еспете.
У
Врли нови, грађански и еуропејски свет, нисмо могли са мрким српским
мужјацима, са патријахалцима и примитивцима, па смо створили, на радост
жена, тип шоњавог и килавог маминог сина. Глупаче су се радовале, јер су
мислиле да је лакше шоњаве контролисати, али се испоставило да маминог
сина контролише мама, чак и кад мама одапне.
Сад
би мучене српске феминисткиње и да прдну, и да се стисну: да нађу алфа
примерак, који пере судове, пегла, пресвлачи и купа дете и поваздан
слуша гоосподју како му паметује иза леђа. То је сан, то нема ни у
Боливуду.
Ароганција
једне генерације, која се нашла позваном да превреднује вредности,
морал и обичаје, сад долази на наплату. Весела сексуална револуција из
седамдесетих, са тандарењем по хаусторима је завршена и тога више неће
бити. За двадесет година од данас, више од половине Сораба и Сорабкиња
ће остати сами за живота свога. Памет нам дотле допире и то је то.
Ево још неких интересантних стварчица…
Подаци
из табеле су резултати истраживања у Хрватској, но, не верејум да би
код нас исто истраживање дало драматично другачије резултате.
Дакле,
из прве табеле се види да ни једна жртва силовања пријаву није поднела
путем медија, што је ових дана правило у Србији: Наравно, медијима се
пријављује кад је у питању нека претходно договорена кампања, иначе
прост свет иде у полицију.
Из
треће табеле се види да свега 3% силованих није поднело пријаву, а да
је свега 8,2% чекало више недеља, али не и година, да поднесе пријаву.
Неће
много проћи, бистрији медју онима који су се залетели да на основу
медијске кампање скину скалп Мирославу Алексићу, охладиће главу и видеће
да су пожурили, али, сасвим по српски, неће признати грешку, него ће да
релативизују, рацонализују и, наравно, паламуде.
У
случају Мирослава Алексића све је обрнуто: осам година пријаву није
поднео нико, а онда их је, у три дана, поднело њих двадесетак, а не би
ме чудило да се појави и педесетак девојака. И, гле чуда, ниједна није
одмах пријавила немио догађај! У којој је то статистици могуће?
Све
у свему, ово се није десило никада: режимска и еуропска штампа сложно
пресуђују Алексићу, без да узму изјаву од неког правника, но, зато
узимају од глумаца, спортиста, продаваца кокица на улици и све је у тону
линча. За М. Алексића, до овога, није знало ни чуло 95% Сораба, а у
једном дану му је 95% њих већ пресудило, на онову неколико бајатих
изјава.
Први
пут је, да се ја сећам, уједињена другосрбијанштина и мусави срБски
псеудонационализам напредњачког типа, скупа јашу по кичми Сораба који,
побудаљени од баражне ватре медија и риалитија, пију сваку водицу која
се пред њих стави.
Иако
сам (ко слуша моје емисије – зна) говорио да су обе екипе састављене
од истог, грамзивог и бескурпулозног људског материјала, које су
одабрале своје стране, не као неко озбиљно опредељење, већ као
стратегију преживљавања, у покушају да живе од продаје магле и силовања
Сораба медијским средствима, ипак сам изненађен овим степеном сагласја и
засеравања правних норми, као што је она о претпоставци нечије
невиности. Од Информера и Курира ме то не чуди, али Данас
и остали „другосрбијански“ медији се убише призивајући и зазивајући
правну државу, да би се по њој истоварили без икаквих обзира.
Тон
у коме се одвија линч над Алексићем, као и изненадно уједињење две,
наоко супротстављене линч руље, говори да су хајку наредили наши бели,
викиншки господари, којима обе екипе полетно лижу дупе. Александар Вучић
ово није наредио, јер последње што би урадио је да себе скине с
насловних страна, у корист неке анонимне глумице. Уосталом, све наше
људскоправашке и феминистичке приче, као и методологија њихове примене
су импортног типа.
Мирис
господара се осећа у дисквалификацији свакога ко само посматра случај,
не изјашњавајући се ни у чију корист. У оптици увозне
феминистичко-људскоправашке идеологије, одбијање да се да подршка
глумици је „срамно“, „скандалозно“ и „неемпатично“. Нема везе што ничим
није доказано да се неки догађај уопште десио и да је неко ту, уопште,
жртва или џелат. Ако ти медији кажу да је неко жртва, теби остаје само
да се прикључиш хајци, као сваки добар ловачки пас.
Свако
тражење да се сачека неки доказ, нека пресуда, или неко питање, рецимо,
зашто је глумица чекала осам година, се квалификује као „виктимизација
жртве“. Нема постављања питања, нема права на сумњу. Шлус!
На „Малчанског берберина“ ни 30% ове хајке није вођено.
Шиба
чисти адреналин, точи се мржња, безмозговићи и игноранти су дочекали
моменат да фркћу и – помало невероватно – сви они ковидоскептици и
антимаскери, који су завршили микробиологију на Јутјубу – нису одлучили
да истом брзином, дакле 15-20 минута проницања у материју – заврше и
права и да запазе пресумпцију невиности, као озбиљно цивилизацијско
достигнуће. Но, шта ће Сорабима цивилизацијско достигнуће – попа дајте,
вештице дајте, врачаре дајте, јебеш право, јебеш законе!!! У та
достигнућа се убраја и Habeas Corpus Act, који каже да се нико
не може држати у притвору без доказа о кривици. Истина, у Сорабији,
земљи у којој не цвета економија и култура, али бујају телетабиси,
притвор се одређује у складу са доктрином Петооктобараца: „Ухапсите га,
па му нађите нешто“.
Сораби,
брзи на удицу као клен и скоро исто толико паметни, прогутали су причу
као Шешељ три прасета. Наравоученије је да су Сорaби у челичном стиску
медија, који могу да им раде шта хоће. Одсуство критичке свести,
карактеристично за мање интелигентне примерке врсте, плус њихово масовно
конзумирање медија и присуство на друштвенм мрежама, нису добра
комбинација, јер стварају ефекат Кју-клукс клана, који прво веша, па
онда суди.
При
том, не сећам се да сам икад видео безмозговића који се уздржао да се
не прими на неку причу на прво слушање или читање, а нарочито нисам
упознао будалу да се уздржала гласног солидарисања с руљом.
Мене,
лично, боли дупе за Мирослава, али телетабиси, кад скачу и вичу „распни
га“, заборављају да и они могу да буду предмет прогона, једнако као и
Алексић.
Руља мозга нема.
П.С.
Молим само да ми се не приписује да виктимизујем жртву, што је метод да
се као зачепе уста свакоме ко укључи мозак у оваквим стварима.
