Први чеченски рат био је богата збирка трагичних грешака и ратних злочина. У Другом Чечену такође је било довољно непотребних трагедија. Сада видим да је Русија (моја Русија, чији је део остала и моја Чеченија) научила лекције из прошлости. И у новој војној операцији у Украјини покушава да све уради како треба. А ја ћу дати себи за раво себи да побројим те поуке и закључке.
Прва поука
Нема потребе за бомбардовањем и гранатирањем насеља са цивилима. Рат је суров рулет. А неки пројектил кад тад може случајно да улети у стамбену зграду и тамо све поубија. А нема потребе посебно бомбардовати и гранатирати стамбене зграде. Чак и ако негде постоји неки број скривених бојовника. Они могу бити посвуда. То не значи да треба да баците атомску бомбу на целу територију.
Током чеченских операција, федералне снаге (мисли се на здружене снаге Руске војске, Федералне службе безбедности и полиције - прим.прев.) су неколико пута бомбардовале и гранатирале насеља методом квадратног гнезда. Тукли су стамбене објекте. Не знам чиме су се руководили. Да ли су мислили да застраше? Јесу ли имали обавештајце? Или једноставно нису знали како се ратује у савременим условима? Али последице су биле страшне. Жртве су биле безбројне. Непотребне жртве. Није било војног или политичког смисла у томе. Више од половине становништва није подржавало сепаратисте, нису хтели да ратују, хтели су да живе са Русијом. Убијајући цивиле, федералне снаге су саме себи стварале непријатеље. У Русији само неколико људи зна праву историју чеченских ратова. Ја знам. Написао сам историјски роман „Шалинска рација” и књигу есеја „Вучји скок”. Али мало људи сада чита нешто друго осим телеграм канала. А тамо вам неће рећи, да је, на пример, само неколико сеоских већа у почетку било потчињено Дудајеву. Није контролисао већи део територије републике. Његови изасланици су отерани и села су чекала нормалну руску власт. Али руске власти нису дошле како би требало - из неког разлога су почеле да бомбардују и гранатирају села из авиона. А онда су Дудајевци успели да придобију значајан део шокираног становништва на своју страну.
Закључак: тако не треба радити. Сада Русија то не ради. Удари се изводе по објектима војне инфраструктуре. Градови, села се не бомбардују и не гранатирају. Ако су се украјински бојовници тамо повукли, онда покушавају да их блокирају и заобиђу, а не да јуришају на њих. Да се смањи број цивилних жртава. Напротив, Украјина је та која непрестано гранатира Донбас, стамбене зграде и јавне објекте.
Ако кажу: лажеш! Русија гранатира мирне градове! Ево фотографије, ракета је улетела у прозор! Ево мина је пробила зид у вртићу! Одговорићу: не, сви лажете. Не знате, не можете ни да замислите како то изгледа када Русија заиста гранатира мирне градове. Пронађите фотографију послератног Грозног. А могу вам рећи и да су нека насеља, улице, четврти једноставно престали да постоје, а на задимљеним рушевинама цвилели су само рањени пси. Али није имао ко да слика и постави на Инстаграм.
Друга поука
Војска мора бити доведена одмах и у великом броју. Нема потребе да покушавате да заузмете град „једним ваздушно-десантним батаљоном“ или чак једним моторизованим стрељачким дивизионом. То је криминално. Ако је за извршење борбеног задатка потребан један корпус, мора се обезбедити увођење четири корпуса. Број трупа мора бити очигледно превелик. Ватрена моћ мора бити немерљива. То би требало психички да сломи непријатеља и увери га у бесмисленост борбе. Не сме се, ни у ком случају, деловати са врло ограниченим контингентом и доводити трупе у малим јединицама, осуђујући их на пораз и смрт. Наши чеченски сепаратисти и терористи не би дигли главе када би, на први знак нереда, у републику одједном ушло неколико дивизија, а још боље корпуса, потпуно распоређених по целој држави, са огромном количином оружја и оруђа. Ако би неколико стотина тенкова једноставно дефиловало путевима, а неколико десетина авиона летело небом, тамо-'вамо, напред-назад. И све градове и села заузеле би огромне војне јединице. Бар на неко време. Сепаратисти би се посакривали и рата уопште не би било.
Али Русија 1994. једноставно није имала такве снаге. Делови за антитерористичку операцију су прикупљени ко са вашара. Прошле су само три године од распада СССР-а, а војска је понижена и уништена. А сада постоје снаге. И улазе у Украјину исправно: много њих одједном. Први ниво, други ниво. Као трећи ешалон ће ићи Национална гарда (полувојна формација слична жандармерији код нас - прим.прев.) на чишћење. Зато и служи. Не само да јури џипстере.
Трећа поука
Морамо се ослонити на снаге унутар ослобођене територије. Ако се води грађански рат, онда нису сви на територији коју привремено контролише непријатељ и сами непријатељи. Можда ће бити довољно ваших присталица који могу формирати мирну управу, па чак и попунити редове ваше војске. Морате бити у стању да пронађете такве људе и радите са њима. У Чеченији су федералци прво имали идеју: сви Чечени су непријатељи и терористи, рат се води између Руса и Чечена. Ова идеја је била крајње неплодотворна. Федералци су све гурали у непријатеље, иако је више од половине становништва било проруски оријентисано. А постојали су ти страшни тријажни логори и репресије над мирним становницима само на основу тога што су били Чечени. Глупо, смешно, криминално. Тада су урадили оно што се цинично назива „чеченизација“ сукоба. Али у ствари, они су једноставно препознали као своје савезнике оне који су у самој Чеченији били против сепаратиста и терориста. Ово је одмах дало резултате. У Украјини се и даље ослањамо само на становнике Донбаса. Али у другим регионима земље има здравих људи који су спремни да постану наши савезници. Бивши украјински министар Аваков, недавно се пожалио да је у његовој земљи сваки десети не само за Русију, већ и ватрени Путиниста. За почетак је довољна десетина становништва, ако су ови људи правилно активирани.
Четврта поука
Хуманитарне мисије Запада су непријатељи и шпијуни. На недавном састанку Савета безбедности УН, где се расправљало о декларацији коју је предложила Америка којом се Русија осуђује за „чин агресије“, неколико западних земаља и њихови саучесници изразили су чврсто уверење да је хитно потребно обезбедити приступ свим секторима пред међународним организацијама за људска права и хуманитарним организацијама. Иначе катастрофа и бла бла бла. И помислио сам: зашто су тако забринути? Зашто у Украјини? У Пољској, Мађарској, Румунији, Словачкој већ има више од три стотине хиљада избеглица из Украјине. Па нека буде хуманитараца. Помозите избеглицама. Али не. Треба да иду на фронт.
Онда сам се сетио. У Чеченији, међународне хуманитарне мисије и мисије за људска права су се бавиле готово отвореним шпијунирањем у корист бојовника, снабдевајући их храном, лековима и оружјем, посредујући и прикупљајући информације за своје земље о Русији, њеној војсци, њеним операцијама, преношењу на начин да је у светским медијима Русија максимално дискредитована. Не познајем ни једног Чечена нити једну чеченску породицу, у Чеченији, којој су заиста помогле међународне хуманитарне организације и организације за људска права. Руски активисти за људска права су помогли, да. Било је и хуманитарних програма. А међународне мисије нису биле заинтересоване за људе. Шпијунажа, снабдевање милитаната, дискредитовање Русије – то су њихови задаци. А сада баш због овога хрле у Украјину.
Пета поука
И последња - по реду, али не по важности. Неопходно је разговарати са становништвом ослобођених територија. Треба објаснити. Разговарајте што је више могуће. Из било ког разлога. Успоставите комуникационе канале. Не само да им емитују своју пропаганду, не. Разговарајте, објашњавајте, слушајте. Они нису телепате, они не знају шта вам је на уму. Треба да испричају, објасне, одговоре на питања. Иначе ће други рећи - непријатељи.
Ово су поуке и закључци. Мислим да би било добро да их се сви сећамо. А челници земље и војске – још једном читају и снимају. Нема рата! Ми смо за мир. А најбржи пут ка миру сада је предаја оружаних снага Украјине.
Аутор: Герман Садуљајев
Извор: ВОЗВЕДЕМ МИРНЫЙ ДОМ ДЛЯ НАРОДОВ ЕВРАЗИИ!
Превод: Драган Вукојевић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!