Специјална операција Оружаних снага Руске Федерације у Украјини: питања и одговори

Драган Вукојевић: Иако је чланак "бајат", од пре четири је дана, изабрао сам га за превод јер су и питања и одговори у њему итекако актуелни.

За четрнаест дана специјалне војне операције наше војске у Украјини нагомилало се много питања која забрињавају неупућеног посматрача и изазивају многа спорења. Стога има смисла размотрити и појаснити најоштрије спорове као оне и најчешће помињане. 

Дакле, да кренемо од првог: најавили смо прво контролу ваздушног простора, а затим, неколико дана касније, освајање ваздушне превласти. Али зашто с времена на време долази информација о обореним авионима, хеликоптерима и беспилотним летелицама? Зашто губимо наше авионе? За почетак, вреди разумети сам појам „стицање превласти у ваздуху“. Термин је настао пре тачно сто година. Увео га је 1921. године италијански генерал Ђулио Дуе у својој књизи "Превласт у ваздуху":

 

„Извојевати превласт у ваздуху значи постићи способност за предузимање напада против непријатеља; то значи, бити у стању одсећи непријатељску копнену војску и морнарицу од њихових база, лишавајући их могућности не само да се боре, већ и да живе; значи бранити на одређен и безуслован начин своју територију и своја мора од таквих напада; сачувати борбену готовоср сопствене војске и морнарице, обезбедити сопственој земљи да живи и ради у потпуном миру; једном речју, то значи победити.”

 

А онда је то дешифровао: „Да би се стекла превласт у ваздуху, односно да би се постигла способност спречавања непријатеља да лети, неопходно је непријатеља лишити свих ваздушних средстава, а то се може постићи само уништавањем ових средстава било у ваздуху или у њиховим базама, или у фабрикама где се праве – једном речју, свуда где се могу наћи или произвести."

Сто година касније, савремени војно-енциклопедијски речник тумачи овај појам на следећи начин: „Превласт у ваздуху је одлучујућа надмоћ авијације једне од зараћених страна у ваздушном простору на театру операција или на стратешком (оперативном) правцу ( у области), омогућавајући копненим снагама, ратној морнарици, ваздухопловству и позадини земље (коалиције земаља) да извршавају своје задатке без значајнијег противделовања непријатељске авијације и ПВО. "

 

При том постоје следећи појмови:

 

„Превласт у ваздуху” је када наша авијација потпуно „завлада у ваздуху” на целом подручју деловања.

 

То јест:

 

1. Систем противваздушне одбране непријатеља је потпуно потиснут или уништен (или је у принципу неделотворан).
2. Непријатељска авијација је или потпуно уништена или блокирана на аеродромима са којих не може да полети ниједан авион, или непријатељ уопште није имао авијацију.

 

„Ваздушна надмоћ“.

 

Може бити (по локацији):

 

1. Локална (на одређеном подручју где се битка води).
2. Потпуна (на читавом ратишту).

 

У овом случају, систем противваздушне одбране непријатеља мора бити сузбијен барем делимично (на одређеном делу терена или потпуно у зони дејстава).

 

А данас је већ аксиом да се савремени рат између индустријализованих земаља не може добити без стратешког добитка ваздушне превласти. О томе сведоче сви ратови који су се водили у протеклих тридесет година. Најупечатљивији примери су два ирачка рата 1990. и 2003. године, као и рат против Југославије 1998. године.

 

Истичем детаље.

 

Током 2 недеље рата против Ирака, ваздухопловство Сједињених Држава и њихових савезника извршило је више од 30.000 летова. Као резултат ових удара, од 44 главна аеродрома у Ираку, 25 (57%) је искључено, а остали су оштећени.

 

Укупна снага ваздухопловне групе била је 1.801 авион, од чега 735 јуришних и мултифункционалних ловаца и 51 бомбардер.

Укупно је током рата потрошено 29.199 бомби и ракета, од чега је 19.948 прецизно навођених бомби и ракета. Сједињене Државе и њихови савезници постигли су коначну ваздушну надмоћ до краја трећег дана.

 

Током 78 дана ваздушног рата против Југославије, амерички и НАТО авиони су извршили 38.000 летова, од којих су 10.484 била ударна. За циљеве у Југославији коришћено је 23.614 бомби и ракета, не рачунајући крстареће ракете испаљене са бродова (укупно су амерички и британски бродови потрошили око 700 Томахавка). Штета од бомбардовања премашила је 200 милијарди долара. У овим ударима је учествовало 912 авиона (од којих 600 америчких), укључујући 355 борбених и 228 авиона танкера (који су били у саставу ваздухопловних снага осам земаља). Требало је скоро недељу дана да САД и њени савезници остваре потпуну надмоћ у ваздуху.

Исход ове највеће ваздушне операције у модерној историји било је иступање Југославије из рата и капитулација под условима победника.

 

При том су се и у Ираку и у Југославији, до последњег дана рата одржавала „жаришна” ПВО, представљена заседама система ПВО и сеобом ПВО система. Такође, до последњег дана активно су се користили преносиви противваздушни ракетни системи. Али они више нису могли да утичу на ток и исход рата. Авијација је методично и немилосрдно уништавала војне, политичке и економске центре и објекте.

 

Дакле, шта значе поновљене тврдње нашег Министарства одбране да је руска војска стекла и чврсто одржава ваздушну надмоћ над Украјином? Они указују да данас контролишемо ваздушни простор изнад Украјине. Истовремено, заузели смо и одржавамо превласт у ваздуху над подручјем деловања.

 

Током ваздушне операције на земљи и у ваздуху, највећи део ваздухопловне флоте украјинског ратног ваздухопловства је уништен, а преостали авиони више нису у стању да пруже никакав организован отпор, а тим пре да спрече дејства наше ударне авијације. авиона. Највећи број аеродрома је онеспособљен, систем борбеног управљања Ратног ваздухопловства је уништен. Систем ПВО као јединствен систем је престао да постоји. Радарска мрежа је уништена, надзор ваздушног простора је изгубљен, већина система ПВО је оштећена или уништена, а остали су принуђени да пређу на герилске операције из заседе и бивају уништени.

 

Оружане снаге Украјине још увек располажу стотинама преносних ракетних система, који, наравно, представљају опасност за нашу јуришну и хеликоптерску авијацију, али немају суштински утицај на њену ефикасност.

 

Ваздушно-космичке снаге Русије настављају да изводе ракетне и бомбашке нападе на војне, војно-политичке објекте, као и на објекте војно-индустријског комплекса Украјине. А данас Оружане снаге Украјине нису у стању да се томе ничим супротставе. Појединачни налети украјинских авиона и рад из заседе преосталих украјинских система ПВО немају никаквог утицаја на ток непријатељстава, осим чисто моралних и психолошких. Уз њихову помоћ могуће је одржавати илузију међу становништвом Украјине и борбеним трупама да је непријатељу – Оружаним снагама Русије – дат достојан отпор, а истовремено стварати "лажњаке" о неким „херојским летачима“ који сами оборају десетине руских авиона...

 

Друго и најболније питање за руску јавну свест је зашто не узимамо градове? Зашто већ десет дана газимо испред Кијева, Харкова, Сумија, Мариупоља? Каквог то има смисла? И да ли он уопште постоји? Или смо заглибљени у рату и губимо време?

 

Да бисмо одговорили, на ово, морамо разумети против каквог непријатеља се данас боримо. Које циљеве он себи поставља? А који су наши циљеви?

 

У протеклих пет година небројено пута сам писао о томе да се у Украјини реформа Оружаних снага Украјине спроводи убрзаним темпом, да по цену напразања свих сила и уз огромну финансијску и војну подршку САД и земаља НАТО, формирају се модерне копнене снаге и изграђује ефикасан систем борбеног командовања и управљања. Да је током година украјински војно-индустријски комплекс ремонтовао и модернизовао више од 3.000 јединица разних оклопних возила, огромна количина наоружања, пре свега артиљерије, повучена и поново активирана из складишта и арсенала, огромне залихе муниције и горива и мазива су створени.

 

У Оружане снаге Украјине уведене су најсавременије дигиталне комуникације по стандардима НАТО-а, трупе су богато опремљене нишанима и уређајима за ноћно осматрање. Савремени уређаји за извиђање и одређивање циљева су добијени из Сједињених Држава. И сам штаб је интегрисан са европским штабом НАТО-а. Оружане снаге Украјине добиле су приступ обавештајним информацијама Алијансе, а последњих месеци овамо дотиче савремено оружје. Пре свега, противтенковске и преносне ПВО ракете. Све ово је омогућило да се копнене снаге Украјине доведу на савремени ниво. И ако су по укупном броју Оружаних снага Украјине постале трећа армија у Европи, онда је по борбеној ефикасности свакако друга.

 

Посебан, али најважнији фактор је психолошко „циљање“ Оружаних снага Украјине за рат са Русијом. Свих осам година у украјинској војсци се гајила мржња према Русији, усађивала се идеја о неизбежности рата са Русима, а месијанска идеја посебног статуса Украјине као главног штита Западног света од руских варварских хорди усађена је, заправо, преписана из сличне хитлеровске идеологије током Другог светског рата. Све је то учинило украјинске војнике мотивисаним, убеђеним противницима који и даље верују у постулате пропаганде и тврдоглаво се опиру.

 

Овоме морамо додати и „украјинске СС“ – засебне јединице, батаљоне и одреде, у којима су били нацистички фанатици „Десног сектора“ и других сличних формација. За њих је рат против Русије генерално свети рат против историјског (по њиховом мишљењу) непријатеља, у коме не може бити компромиса и милости. Ове јединице и одреди су елементи који „цементирају“ одбрану Оружаних снага Украјине. Баш као што нацистички фанатици из редовних оружаних снага обезбеђују њихову издржљивост.

 

Одвојено, вреди поменути такозване „тербате“ – територијалне батаљоне створене 2014. године, у које су се уписивали националистички настројени „свесни“ Украјинци. Наоружани лаким стрељачким оружјем, четрдесет три „тербата” су делом организационо део пешадијских бригада Оружаних снага Украјине, а делом обављају полицијске функције у градовима Украјине, злостављајући становништво, утерујући страх и панику.

 

Све ово чини копнене снаге Украјине веома озбиљним противником, чије потцењивање може довести до озбиљних губитака и кашњења у плановима.

 

Али већ прва недеља борби показала је да они нису способни да воде активне војне операције и да се ефикасно боре против руске војске након што су руске Ваздушно-космичке снаге стекле надмоћ у ваздуху. За две недеље борби, Оружане снаге Украјине нису биле у стању да организују ниједну офанзиву или контраофанзиву и ограничиле су се на локалне нападе, прешавши у оштру одбрану дуж целог фронта. У овим борбама изгубљено је више од половине свих расположивих оклопних возила, велики број магацина, база, погинуло је и до 5.000 војника и официра.

 

У немогућности да задрже положаје на терену, јединице Оружаних снага Украјине почеле су да се повлаче у градове претварајући их у тврђаве, скривајући се иза сопственог становништва као живог штита. О моралности оваквих одлука не треба ни говорити – учинити сопствено становништво таоцима, а милионске градове бојним пољем, за то су раније били способни само тероисти ИСИС-а (забрањених у Русији).

А сада – Оружане снаге Украјине, које су се заклеле да ће бранити своју отаџбину и свој народ. Сада се крију иза тог народа као једине ефикасне одбране...

 

Као резултат тога, данас је главни план деловања Оружаних снага Украјине глува одбрана у градовима у нади да се минимизирају предности тамошње руске војске - надмоћна ваздушна сила, исцрпети је у урбаним биткама, нанети јој највеће губитке, приморавајући је да призна немогућност да их заузме и добити на времену пре склапања мира или бар до топлог времена, када се појави зеленило и укаже се прилика за партизанске акције, чему се украјинско руководство толико нада.

 

И овде је главно питање да ли треба да следимо ове непријатељске планове? Да ли треба да се укључимо у урбане битке и јуришамо на милионске градове?

 

Ако главне групације Оружаних снага Украјине код Доњецка, Маријупоља и Северодоњецка буду поражене и растурене, а једина групација Оружаних снага Украјине код Одесе-Николајева, која још није ушла у битку, буде потиснута и сакрије се у Одесу, тада ће настати ћорсокак за украјинску државност у којој ће, изгубљена способност за активна борбена дејства, украјинска војска једноставно постати логорска стража за вишемилионске градове – концентрационе логоре Украјинаца који су постали њени таоци-затвореници.

 

Истовремено, руска војска, која обезбеђује хуманитарне коридоре за излазак становништва, нудећи хуманитарну помоћ, неће одговарати за нехумано поступање Оружаних снага Украјине и нациста према сопственом становништву. За то време моћи ћемо да успоставимо пуну контролу над остатком ослобођене територије, започнемо њену денацификацију и обновимо нормалан миран живот овде.

 

Наравно, све што сам горе написао није ништа друго до моја сопствена процена постојећег стања и коју сам живот може у потпуности исправити. Али једно је сигурно – нико у политичком и војном врху Русије није рачунао на блицкриг у операцији оволиких размера. Али операција иде по плану и, наравно, биће приведена крају. До победе!

 

Аутор: Владислав Шуригин

Извор: Две недели боёв: вопросы и ответы

Превод: Драган Вукојевић