Напомена преводиоца:
Пред вама је чланак пет година стар, објавио га је Московски Комсомолец који више не постоји а пренело више руских сајтова, неки онда а неки годинама после.
Како је убијен академик Легасов, који је водио сопствену истрагу о катастрофи у Чернобиљу
На другу годишњицу катастрофе у нуклеарној електрани Чернобил, 27. априла 1988. године, академик Валериј Легасов је пронађен мртав у свом стану: самоубиство.
Следећег дана, научник, који је провео четири месеца на месту несреће у Чернобиљу, требало је да саопшти своје резултате истраге о узроцима чернобилске катастрофе. Шта је изазвало одлазак Легасова из живота?
 |
| Baлepий Лeгacoв. Фoтo: apxив MK |
После катастрофе која је избила у нуклеарној електрани Чернобил, име академика Валерија Легасова није силазило са страница и страних и совјетских листова. Међу првима се појавио у Припјату и провео скоро четири месеца у близини уништеног 4. блока уместо дозвољених две или три недеље. Примајући за то време дозу зрачења од 100 рема (100 рема = 1 сиверт, при чему Међународна агенција за атомску енергију, одређује да је 20 милисиверта годишња доза зрачења која није шкодљива за обично становништво; сматра се да просечан човек прими годишњу дозу од 2 до 3 милисиверта, а током целог живота око 100 милисиверта - прим.прев.).
Он је предложио да се запаљени реактор из хеликоптера заспе мешавином бора, олова и доломитне глине. И управо је Легасов био тај који је истрајавао на хитној и потпуној евакуацији града Припјата у којем су живеле породице запослених енергетичара.
Радиоактивни облак се проширио по целој Европи. Совјетском Савезу су претили вишемилионским тужбама. Али после отовреног и искреног извештаја Легасова на стручној конференцији Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) у Бечу, која је трајала 5 сати, однос према СССР-у је омекшао.
Истина о Чернобиљу није се свидела баш свима. Два пута је био номинован за звање Хероја социјалистичког рада и оба пута је брисан са спискова.
27. априла 1988. академик Легасов је пронађен мртав...
„У школи су се за њега заинтересовали службе безбедности“
Бронзани Валериј Легасов стоји на трему московске школе број 56, коју је сам академик завршио 1954. године, са златном медаљом. У истим наочарима са дебелим црним оквиром, са књигом у рукама. Поглед је озбиљан, усресређен. Симболично је да је Валериј Алексејевич рођен 1. септембра. Сада свако јутро „дочекује“ школарце који журе на час. Овде су се увек сећали свог угледног ученика. И то у време када је име академика прећуткивано.
Будући академик је у 56. школу дошао 1949. године, у 6. разред. Тада је школа била мушка, уређена по новом јединственом пројекту. У подруму је била стрељана, а на крову метеоролошка станица.
– Њихов свршетак школе 1954. названо је „златно доба”. Школу је завршило 8 ученика са златном медаљом, укључујући и Валерија Легасова. Његов дипломски есеј је препознат као најбољи у граду“, каже професор историје Кристијан Молотов. „Био је рођени вођа. Као ученик осмог разреда, постао је секретар Комсомолске организације школе. Затим је дописао повељу Комсомола. Представио је свој, демократскији пројекат. За Легасова су се заинтересовале службе безбедности. У његову одбрану стао је директор школе Петар Сергејевич Окоунков. Стаљин је умро 1953. и почело је отопљење. А Валериј Легасов је неким чудом избегао озбиљне невоље.
 |
| Eльцин Б,H. и Лeгacoв B.A. Зa двa гoдa дo Чepнoбыльcкoй кaтacтpoфы |
После школе, као освајач златне медаље, могао је да изабере било који универзитет, али је отишао у Мендељејевку, на Факултет физичке-хемије Московског хемијско-технолошког института, који је обучавао специјалисте за нуклеарну индустрију и енергетику.
Када је Валериј Легасов, одбранио бриљантан дипломски рад, заустављали су га на постдипломским студијама, али је он одлучио да оде у Сибирски хемијски комбинат, где су производили плутонијум за нуклеарно оружје. На путу у Северск следила га је велика група дипломаца.
Судбина је Валерију Алексејевичу Легасову дала много, а затим му је много и узела. Са 36 година постао је доктор хемијских наука, са 45 - редовни члан Академије наука. За свој рад на синтези хемијских једињења племенитих гасова добио је Државну и Лењинову награду.
Године 1984. постао је први заменик директора Курчатовског института за атомску енергију, а две године касније догодила се катастрофа у Чернобиљу.
„Морам те упозорити да губимо тату"
У ноћи 26. априла у специјализоване институте из Чернобилске нуклеарне електране стигао је шифровани сигнал: „1, 2, 3, 4“. Специјалисти су схватили да је у станици настала ситуација са нуклеарном, адијацијском, пожарном опасности и експлозијом.
Валериј Легасов је био укључен у владину комисију, иако је био специјалиста за физичко-хемијске процесе. Многи су се тада питали зашто нико од реакторских научника Курчатовског института није отишао у Чернобил? Било је много оних који су веровали да је неорганском хемичару Легасов једноставно смештено.
„Отац није требало да иде у Чернобиљ“, каже ћерка академика Инга Валеријевна Легасова. – Његова је специјалност била„физичка хемија“, бавио се експлозивима. 26. април је била субота. Отац је заједно са академиком Александровим седео на састанку Президијума Академије наука СССР. Анатолиј Петрович је добио позив на "специјални телефон". Требало је у владину комисију укључити неког научника. Сви остали заменици Александрова из Курчатовског института били су ван домашаја. А владин авион је већ био спреман. Мој отац је отишао на аеродром Внуково, и истог дана специјалним летом одлетео у Чернобил.
 |
| Имeннo Лeгacoв пpeдлoжил зacыпaть c вepтoлeтoв гopящий peaктop cмecью бopa, cвинцa и дoлoмитoвoй глины. |
На лицу места се испоставило да је у 4. блоку станице током екстерног испитивања рада турбинског агрегата у слободном режиму, дошло до две узастопне експлозије. Реактор је био потпуно уништен.
Искуства у отклањању оваквих хаварија у свету нису постојала.
Академик Легасов је био једини научник који је тих дана радио на месту несреће. Будући постојане и неустрашиве природе, приближио се, на војном хеликоптеру, „етажерки“, димњаку нуклеарке, облетео четврти интервентни блок и видео ужарено језгро реактора... Да провери има ли емисије краткотрајано живећих радиоактивних изотопа, академик се на оклопном транспортеру приближио бедему четвртог блока. Сам је изашао из транспортера и извршио неопходна мерења.
Захваљујући Легасову, било је могуће утврдити да су очитавања неутронских сензора о текућој нуклеарној реакцији непоуздана, јер су реаговали само на најјаче гама зрачење. У ствари, реактор је „ћутао”, реакција је стала, али је горео реакторски графит, којег је било чак 2.500 тона.
Било је потребно спречити даље загревање остатака реактора, као и смањити испуштање радиоактивних аеросола у атмосферу.
Председник Академије наука СССР Анатолиј Александров саветовао је да се изнесу и закопају остаци реактора. Али постојао је висок ниво радијације, "зрачило" је на хиљаду рендгена на сат.
 |
| Диaгнocтикa. Лeгacoв B.A., Шикoлoв B.Ф. |
И управо је Легасов предложио да се подручје реактора бомбардује из хеликоптера мешавином супстанци које садрже бор, олова и доломитне глине. И поткрепио то потребним прорачунима.
Да „запечате” реактор, пилоти хеликоптера су у њега бацили више од 5.000 тона свих врста материјала. И сам Валериј Легасов се пео на кров, надносећи се над провалију разнетог реактора 5-6 пута дневно. Показивач уграђеног дозиметра са максималном скалом од 500 рендгена на сат отишао је ван скале.
Легасов је радио као опседнут, често је остављао дозиметар у свлачионици, није марио за зрачење.
Са сином сам долетела из Париза, где смо супруг и ја радили у совјетској амбасади, дан после чернобилске катастрофе. Спремали смо се за одмор, - каже Инга Валеријевна.
„Дочекала нас је само мајка. Имала је такав израз лица да сам одмах упитала: „Шта није у реду са татом?“ Мама је рекла: "Морам те упозорити да га губимо." Знала је карактер свог оца, знала је да ће се он бацити у ватру. Од оних који су радили на месту несреће, он је био једини научник. Савршено је знао шта ради и које дозе прима. Али иначе је било немогуће проценити размере катастрофе. Из далека је било немогуће разумети шта се дешава. Осећај одговорности терао га је напред. Требало је брзо донети одлуку, али није имао са ким да се саветује. И није било времена за савете.
А отац је био тај који је убедио председника владине комисије Бориса Шчербину да је прва ствар коју треба да ураде у наредна 24 сата да евакуишу људе из Припјата. То је била његова иницијатива. Из свих најближих великих градова хитно су довезени аутобуси и изведени су људи, што је многима спасло животе.
 |
| Град је опустео. На лицу места радили су само ликвидатори. |
Није било поузданих информација о томе шта се дешава у Чернобиљу. Академик Легасов је предложио стварање групе искусних новинара који би свакодневно пратили догађај и говорили становништву како да се понаша. Предлог Валерија Алексејевича није одбијен, али група за штампу никада није створена.
- Плашили смо се панике, па су се трудили да не износе информације. То је била тачка због које је мој отац имао сукоб са тадашњим руководством земље, - каже Инга Валеријевна. – Отац је предложио, напротив, да се широко информише становништво како би људи разумели шта се дешава и знали како да се понашају.
Академикова супруга, Маргарита Михајловна, присетила се да се Валериј Алексејевич први пут вратио у Москву 5. маја. Мршавији, ћелав, са карактеристичним "чернобилским теном" - затамњеним лицем и рукама. Родбини је признао да на месту несреће није било респиратора, залиха чисте воде, лекова, залиха здраве хране и препарата јода за неопходну превенцију.
„Као четрдесетпрве године, само још горе“
Са магнетофонских снимака које је диктирао академик Легасов: „У нуклеарној електрани - таква неспремност, таква немарност, такав страх. Као четрдесет прве године, али још горе. Са истим Брестом, са истом храброшћу, са истим очајем, са истом неспремношћу...“
5. маја 1986. године, чим се завршио састанак Политбироа, Валериј Легасов је поново долетео на место несреће. Он је једини из првог састава владине комисије наставио да ради у њеном другом саставу.
Кући се вратио 13. маја са промуклим гласом, непрестаним кашљем и несаницом.
„По повратку из Чернобила, његов поглед се угасио“, каже Инга Валеријевна. - Много је смршао. Због великог стреса, није могао да једе. Схватио је размере трагедије и није могао да мисли ни на шта друго осим на катастрофу у Чернобиљу. Неколико година пре ове страшне несреће, на састанку секције за физику Академије наука СССР-а, када се разговарало о дизајну нуклеарних реактора, мој отац је предложио да се направи заштитни ковчег за њих. Његов предлог није схваћен озбиљно. Рекли су какве, бре, ти имаш везе са нуклеарном физиком? Након катастрофе у Чернобиљу, схватио је да, да је тада имао могућности да докаже да је у праву, последице несреће не би биле тако страшне.
 |
| Лeгacoв B.A. Бopьбa зa «чepнoбыльcкую» пpaвду |
У међувремену су достављени спискови награђивања оних који су учествовали у ликвидацији хаварије. Генерални секретар Централног комитета КПСС Михаил Горбачов лично је прецртао име Легасова, изговарајући се да то „други научници не саветују“. Валериј Алексејевич је био са Института Курчатов, у којем је пројектован реактор РБМК-1000, који је радио у Чернобиљу. Нико се није питао зашто се Легасов још није вартио да ради у институту.
- Из неког разлога се верује да је отац био незадовољан што није награђен. Али он није имао никакве бриге око овога, јер није био частохлепљив, - каже Инга Валериевна. „Био је човек од речи, акције и резултата. Иако је имао и владине награде и државне награде.
„Истина о Чернобиљу се није свима свидела “
У августу 1986. године у Бечу је одржан посебан састанак Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА). Да би се суочили са трагедијом у Чернобилу, на састанку се окупило више од 500 стручњака из 62 земље. Легасов је поново бачен у "ватру".
Поставши адвокат Совјетског Савеза пред судом светске заједнице, 5 сати је читао извештај. Сакупио је 2 тома материјала. Валериј Алексејевич је извршио детаљну анализу катастрофе. Урадио је то искрено и отворено. Говорио је не осврћући се на „врх“, не плашећи се за свој углед. Стручњаци су били запањени сазнањима и обавештеношћу совјетског академика. Када је Легасов завршио свој говор, присутни су га поздравили стојећи и чак су му уручили заставу ИАЕА.
Очекивало се да ће стручњаци захтевати да Совјетски Савез надокнади штету од радиоактивног облака који се после несреће проширио по Европи. Радионуклиди јода и цезијума разасути су на значајном делу европске територије.
 |
| Валериј Легасов је распарао вео лажи и ћутања око Чернобила. Откривши праву природу катастрофе, он је, заправо, спасио земљу од вишемилионских тужби. |
„Тамо је ситуација била заиста тешка“, каже Инга Валеријевна. – Он није требало да иде ни на састанак ИАЕА, јер су они звали шефа државе. Горбачов је требало да извештава о томе шта се догодило у Чернобиљу. Али, колико ја знам, Горбачов је само рекао пошаљите научника који је учествовао у ликвидацији последица несреће. На извештају је радила цела група стручњака. Припремао се пред нашим очима. Отац је често носио документа кући. Научници и специјалисти су ноћивали у нашој кући неколико дана. Отац је више пута проверавао све бројеве. Он је лично морао да се увери да су сви они апсолутно истинити. Извештај је био веома подробан и веома искрен.
Када је мој отац ушао у авион, совјетске дипломате у Бечу су га упозориле да је ситуација прилично непријатељска, да неће бити добро примљени. Светска заједница је негативно настројена и према земљи и према говорнику. Очекивали су Горбачова. Али када су сазнали да је стигао Легасов, који је радио на месту катастрофе у Чернобиљу, окупило се двоструко више људи.
Отац је после причао да је у сали прво брујало, присутни су нешто викали са својих седишта. Али од 15. минута извештаја у сали је завладала гробна тишина. Легасов су слушали без даха. И записивали све бројеве. Читање извештаја је трајало 5 сати, а још сат времена отац је одговарао на питања. Без икакве паузе. Свој главни задатак је видео да не оправда Совјетски Савез, да не крије неке информације, већ, напротив, да објасни светској заједници како да се понаша у таквим ситуацијама. Већ тада је имао идеју о стварању института за безбедност.
Својим размишљањем и искреним говором, Валериј Легасов је био испред свог времена. Перестројка и гласност ће доћи касније.
Али истина о Чернобиљу није се свима допала. На пример, врх Министарства средње машиноградње био је изузетно незадовољан независношћу академика Легасова. (Извештај је одобрила влада на челу са Николајем Рижковим, заобилазећи Минсредмаш.) Било је оних који су захтевали да се аутори овог извештаја од 700 страница кривично одговарју за одавање поверљивих података.
 |
| Cвoим мышлeниeм и oткpoвeнным выcтуплeниeм Baлepий Лeгacoв oпepeдил вpeмя. Пepecтpoйкa и глacнocть нacтупят пoзжe. |
- Таква мишљења су заиста постојала. Ми смо о томе разговарали у нашој породици. Говорили су да се нису смели наводити сви подаци, да се није смело све тако искрено рећи - каже Инга Валеријевна. Дали су информације које су биле дозвољене. И извештај је био поштен. Оно што се тамо догодило је била виша сила, требало је размишљати целом човечанству а не само о једној земљи. Не мислим да је реч о некаквим тајним подацима. Извештај за ИАЕА је имао велики одјек. Мој отац је постао веома популаран, у Европи је проглашен за човека године, ушао је у десет најбољих научника света. То је изазвало озбиљну љубомору међу његовим колегама.
А онда је академик Александров једном споменуо да свог наследника види у Валерију Легасову... „Класични“ физичари нису могли да приме неорганског хемичара у своје редове.
Почели су да трују Легасова ... Био је другачији. Био је лишен ароганције и разметљивости, држао се једноставно, а често је кршио систем субординације. Пријатељи су рекли да би Валериј Алексејевич могао да проведе сате у својој канцеларији разговарајући о идеји која га занима са једним од обичних запослених. А научници са титулама су седели и чекали свој ред у чекаоници.
Легасов је за њих био чудак. Много пре несреће скренуо је пажњу на несавршеност реактора РБМК. Он је рекао да су недовољно опремљени контролним и дијагностичким системима. Да садрже огроман потенцијал хемијске енергије: много графита, много цирконијума и воде. И да немају заштитни системи независан од оператера. Истовремено, нудио је револуционарна решења, која су поткопала темеље постојеће академске структуре. Што није могло да не изазове бес ретроградних академика.
Када су свуда унаоколо викали: „Даље, више, брже!”, Валериј Алексејевич је позивао да размисле: „По коју цену?
Са магнетофонских снимака које је диктирао академик Легасов: „У свом сефу имам запис о телефонским разговорима оператера уочи несреће. Најежим се од страве када их читам. Један пита другог: „Овде програм каже шта треба да се уради, а онда је много тога прецртано, шта да радим?“ Други се мало замисли: „А ти се понашаш по прецртаном!“ Ево степена припреме тако озбиљних докумената: неко је нешто прецртао без усаглашавања са било ким, оператер је могао исправно или погрешно да протумачи прецртано, изврши произвољне радње – и то са нуклеарним реактором! Представници Госатоменергонадзора су били присутни на станици током удеса, али нису схватали шта раде нису били свесни експеримента!“
На нивоу Политбироа донета је одлука о организовању института технолошког ризика, али не у оквиру Министарства енергетике.
„Они су директно рекли: „Легасов се излануо. Сада седи у својој академској фотељи, ничим везан, шта да се очекује од њега, то сам ђаво зна “, присећа се Игор Кузмин, доктор физичко-математичких наука, шеф лабораторије Института Курчатов.
- Због тога су безбедносни проблеми пребачени на Институт за физику у Белорусији, који се тиме није ни бавио. Показали су тобоже државнички приступ, а заправо су покрили сопствене грешке, избијајући тло испод ногу оних који су заиста били способни да реше изузетно важан проблем за државу.
Затим се Политбиро по други пут вратио овом питању, али никада није додељена одговарајућа зграда за институт. Само једном је Валериј Алексејевич отишао да погледа стару школску зграду, а када се вратио, рекао је својим колегама: "То је легло мишева ..."
"Осећам као да ми је све изнутра сажежено"
Академик је 7 пута посетио хаварисану Чернобилску нуклеарну електрану. Било му је лоше: стално је био болестан, исцрпљен сувим кашљем и главобољама. Имао је ослабљен имуни систем. Ипак, наставио је да ради 12 сати дневно.
 |
| У Лeгacoвa ocлaблeн иммунитeт. Пpи этoм oн пpoдoлжaкeт paбoтaть пo 12 чacoв в дeнь. |
1. септембра 1986. Валериј Легасов је напунио 50 година. Академику је уручено звање Хероја социјалистичког рада. Али министар средње машиноградње се томе успротивио. Валерија Алексејевича су подсетили на претерано искрену процену узрока несреће у Чернобиљу. Као резултат тога, од министарства је добио само поклон сат "Слава".
Убрзо су доктори дијагностиковали Валерију Легасову радијациони панкреатитис, радијациону болест 4. степена. У крви су пронађени мијелоцити, постало је јасно да је захваћена коштана срж.
У болници су академика посетили пријатељи. Маргарита Михајловна је обилазила свог мужа доводећи његовом вољеног псића расе чау-чау псом Томаса Лија. За Валерија Алексејевича, његова жена је била и вољена жена, и пријатељ, и саговорник, и медицинска сестра.
У пролеће 1987. извршени су реизбори у научни савет института. Гласање је било тајно. За Валерија Алексејевича је гласало 100 људи, против 129. Легасов се поново суочио са отвореним непријатељством.
Жена академика, Маргарита Михајловна, сећала се да је, осетивши занемаривање сопствене личности, доживео дубоку психолошку кризу.
„За мог оца ово је било потпуно изненађење“, каже Инга Валејевна. Није знао како да реагује на то. Верујем да је то био нож у леђа, и то унапред планиран и припремљен.
Академик су почели да се одузимају прсти леве руке, утрнуле су му десна рука и нога. Лекари су констатовали да има реактивну депресију... У јесен 1987. године, док је био у болници, једне но
и је узео велику дозу таблета за спавање. Али успели су да позову лекаре на време, Валерију Алексејевичу је испран желудац, спашен је.
У том тешком периоду, академик је пријатељима признао: „Осећам као да ми је све изнутра сажежено".
„Након катастрофе у Чернобиљу, мој отац се много преиспитивао“, каже Инга Валеријевна. - Био је патриота, био је веома забринут за оно што се десило, за државу, за људе који су погођени несрећом. Бринуо се за нерођену децу, животиње напуштене у зони искључења. Ова саосећајност, му је била урођена, и очигледно га је сажегла изнутра.
А 27. априла 1988. године, на другу годишњицу несреће у Чернобилу, Валериј Легасов је пронађен обешен у својој кућној канцеларији. Званична верзија је самоубиство.
Легасов је 28. априла требало да открије влади податке сопствене истраге о узроцима катастрофе у Чернобиљу. Према неким извештајима, неки од записа које је Валериј Алексејевич рецитовао на диктафону су избрисани.
— Не знам шта је избрисано. Сачувана је архива која је била у породици. На интернету постоји много преписа записа који заиста припадају оцу, али има и оних који немају везе са њим, каже Инга Валерјевна.
Проверена је и верзија о подстицању на самоубиство, али није нашла потврду. Истрага је закључила: Валериј Легасов је извршио самоубиство у стању депресије.
„Сломио га је систем и бесловесна гомила која га је одржавала“, рекао је Јуриј Устињук, професор Московског државног универзитета Ломоносов.
„Није било директног кривца за његову смрт: нико није узео нож, није га забио у груди. Али било је људи који су, знајући за Легасовљево лоше здравље, играли на ову карту и отерали га у смрт “, рекао је академик Феоктистов, заменик директора Курчатовског института за атомску енергију 1988.
„Схватали смо да човек умире“, каже Инга Валеријевна, заузврат. - Отац је постепено престао да једе, престао да спава. Смршао је много. Радијациона болест је страшна ствар. И отац је савршено разумео како ће отићи, колико ће то бити болно. Вероватно није желео да буде терет мајци. Обожавао ју је. До последњег дана писао јој је поезију, исказивао љубав.
Одмах након смрти академика, Маргарита Михајловна је затражила званични документ о дози зрачења коју је примио њен муж у Чернобиљу. Примељена доза Валерија Алексејевича био је 100 рем, док је максимална дозвољена доза за ликвидаторе била 25.
Свих наредних година покушавали су да забораве на катастрофу у нуклеарној електрани у Чернобиљу. Земљи нису били потребни сопствени јунаци.
Само десет година након несреће, у септембру 1996. године, председник Борис Јељцин је постхумно доделио Валерију Легасову звање Хероја Русије.
„Златна звезда хероја чува се у породици Легасових. Слаба утеха. На крају крајева, све је могло бити другачије и човечније “, жалио се Борис Огородњиков, професор на Физичко-хемијском институту Карпов.
 |
| Moгилa Лeгacoвa нa Hoвoдeвичьeм клaдбищe Mocквы. |
Спасавајући људе од последица страшне катастрофе коју је направио човек, Валериј Легасов је својим животом платио грешке других.
Аутор: Светлана Самоделова
Извор:
 |
| Kaк убивaли aкaдeмикa Лeгacoвa, кoтopый пpoвeл coбcтвeннoe paccлeдoвaниe Чepнoбыльcкoй кaтacтpoфы |
Превод: Драган Вукојевић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!