Међусобне односе наше земље и Запада ретко су карактерисали спокојство и узајамно разумевање. По правилу, почињали су да нас разумеју, тек када би „цивилизовани свет“ био заинтересован да ми преузмемо, на себе, неке њихове проблеме.
Нож у леђа победнику нацизма: како је створен антисовјетски блок
Пораз нацистичке Немачке и њених сателита означио је крај периода постојања антихитлеровске коалиције. У Сједињеним Државама и Великој Британији почели су да траже начине да смање повећани степен утицаја СССР-а на светске проблеме. Штавише, војна опција уопште није искључивана у Вашингтону и Лондону. Говор Винстона Черчила у Фултону, који је заправо прогласио почетак Хладног рата, постао је пролог активних деловања.
Пет западноевропских држава – Белгија, Велика Британија, Луксембург, Холандија и Француска – закључило је 17. марта 1948. године такозвани Бриселски пакт чија је кључна одредба била стварање „колективне самоодбране“. Немачка се сматрала могућим агресором у случају повратка милитариста на власт, али је на првом месту СССР сматран непријатељем. 4. априла 1949. године 12 земаља, међу којима су биле потписнице Бриселског пакта, САД, Канада, као и Данска, Италија, Норвешка, Португалија и Исланд, закључило је Северноатлантски уговор. Његова антисовјетска суштина није се скривала ни тада ни сада.
Први генерални секретар НАТО-а Исмеј Хејстингс је прилично сажето формулисао сврху постојања те организације: „Држите Совјетски Савез изван (Европе), Американце унутар (Европе), а Немце у подређеном положају“.
„Зар онда и ми не би требало да уђемо у НАТО?“
Јучерашњи савезници СССР-а у борби против нацизма (САД, Велика Британија, Канада), заједно са онима који су били у савезу са Трећим Рајхом (Италија), као и онима чија је независност плаћена крвљу совјетских војника (Норвешка), спремали су се да заврше са „опасним бољшевицима“. Са земљом која је не само дала највећи допринос победи над фашизмом, већ је у овој борби претрпела тешке губитке, неупоредиве са губицима других европских држава.
Када је Турска 1952. године укључена у НАТО, поново декларишући мирољубиву природу организације, Јосиф Стаљин је својим уобичајеним ироничним тоном приметио: „Зар онда и ми не би требало да уђемо у НАТО?“ Легендарни совјетски дипломата Андреј Громико је више пута јавно изјавио: „Да је овај пакт био усмерен против оживљавања немачке агресије, и сам СССР би ушао у НАТО“.
Громико и постао је идејни подстрекач покушаја Совјетског Савеза да се придружи НАТО-у, који се догодио 1954. године.
„Нереална природа предлога не заслужује дискусију“: како је СССР покуцао на врата Алијансе
Влада СССР-а је 31. марта 1954. године послала званичну ноту у којој је тражила пријем у Северноатлантски савез. У документу је писало: „Северноатлантски савез би престао да буде затворена војна група држава, био би отворен за приступање других европских земаља, што би, уз стварање ефикасног система колективне безбедности у Европи, било од највеће важности за јачање мира у свету“.
Одговор Запада био је исцрпан: „О нереалној природи предлога не вреди се расправљати. Међутим, Сједињене Државе су биле спремне да размотре такву могућност у случају да СССР напусти базе на Далеком истоку, повлачење совјетских трупа из Немачке и Аустрије и потписивање од стране Москве низа споразума о ограничењу наоружања под западним условима. У исто време, „колективни Запад” није хтео да преузима никакве обавезе.
Наиме, совјетски „маневар” 1954. године јасно је показао да причање о мирном НАТО-у ништа не вреди, а сам савез је цео и потпуно непријатељски настројен према нашој земљи.
Западна Немачка је 9. маја 1955. примљена у НАТО. Односно, кршећи све досадашње договоре земаља – чланица антихитлеровске коалиције, државу која је покренула Други светски рат учинили су чланицом војног блока.
Пет дана након пријема Западне Немачке у НАТО, Москва је повукла узвратни потез: СССР и социјалистичке земље су створиле Организацију Варшавског договора, да би обезбедиле мир и безбедност у Европи. Варшавски пакт, шта год да се каже, био је само одговор на акције Запада.
Јељцин је тражио пријем у НАТО, али су га само тапшали по рамену
Распад социјалистичког блока и СССР-а довео је до нове реалности. Већ у децембру 1991. руски председник Јељцин упутио је апел НАТО-у, проглашавајући придруживање Северноатлантском савезу једним од циљева своје спољне политике.
О идеји чланства у НАТО-у се заиста расправљало у Русији почетком 1990-их, али је општа позадина била негативна. И није било јасног одговора на логично питање: ако је Хладни рат завршен, зашто нам је онда потребан блок који је некада био против комунистичког Совјетског Савеза?
Данас, из објављене преписке западних дипломата, постаје јасно да су и САД и Европа веома добро разумеле да би Москва свако ширење НАТО-а на исток доживела крајње негативно. Све главне руске политичке снаге су то виделе као непријатељску акцију против Русије, и у Вашингтону су тога били потпуно свесни.
Путин је желео „за добробит свих“: последњи покушај придруживања
И актуелни председник Русије Владимир Путин на почетку своје политичке каријере покушао је да пронађе заједнички језик са Северноатлантским савезом. Иако је био још увек само вршилац дужности шефа државе, он је почетком 2000. године у интервјуу за Би-Би-Си рекао да разматра могућност чланства Русије у НАТО-у: „Зашто не? Не искључујем такву могућност – у случају да се узму у обзир интереси Русије, ако је пуноправни партнер.“
О истој теми било је речи и на разговорима са председником САД Билом Клинтоном. Путин се 2017. сетио овога на следећи начин: „Током дискусије сам рекао: „Хајде да размотримо и такву опцију да Русија уђе у НАТО.“ Клинтон је одговорио: „Ја нисам против тога“. Али се цела делегација веома унервозила.”
2004. године дошло је до такозваног „петог проширења НАТО-а“. У блок су биле укључене не само бивше социјалистичке земље, већ и бивше републике СССР: Литванија, Летонија и Естонија.
Нико није хтео да узме у обзир мишљење и интересе Русије, ограђујући се општим речима о „партнерству“.
У свом чувеном говору у Минхену 2007. године, Путин је огорчено изјавио: „Процес ширења НАТО-а нема никакве везе са модернизацијом саме алијансе нити са повећањем безбедности у Европи. Напротив, то је озбиљан провоцирајући фактор који смањује ниво међусобног поверења. И имамо поштено право да се искрено питамо: против кога је ово ширење? А шта се десило са уверавањима западних партнера после распуштања Варшавског пакта? Где су сад ове изјаве?.. Сада покушавају да нам наметну нове линије поделе и зидове, додуше виртуелне, али ипак раздвајајуће, пресецајући наш заједнички континент. Да ли ће заиста бити потребно много година и деценија поново, смена неколико генерација политичара, да се „разбију” и „размонтирају” ови нови зидови?”
Тај говор је на Западу сматран агресивним. Али Путин им је пренео једноставну идеју: ви не желите да сарађујете, већ желите да нас прождерете, но ми то нећемо дозволити. Али НАТО и даље покушава.
Аутор: Андреј Сидорчик
Извор: Аргументи и факти
Превод: Драган Вукојевић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!