ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Милован Данојлић и новоговор Титоизма

 

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ И НОВОГОВОР ТИТОИЗМА: „МУКА С РЕЧИМА“, ВО ВРЕМЈА ОНО

КОНФУЧИЈЕВЕ ТЕЗЕ

Суочавамо се са књигом „Мука с речима“ Милована Данојлића, објављеном 1977, која је, у доба титоизма, имала за циљ да покаже како тоталитаризам, маскиран у „социјализам са људским ликом“, настоји да језик у јавној употреби осакати и лиши могућности преношења идеолошки неподобних садржаја. Бавећи се идеолошком логократијом, која је својеврсна логореја, Данојлић је доказао Конфучијеву тезу да свако поправљање једног друштва мора да почне од тачног успостављања значења речи.

Да би стварност функционисала како треба, морамо се ослонити на речи. Борис Над нас подсећа:“Када је Конфуцијев ученик Ци Лу упитао учитеља шта би прво учинио када би постао владар неке државе, Конфуције је рекао: „Прва ствар коју је потребно учинити је исправљање имена“; „Конфучије је сматрао да је за постојање добро уређеног друштва најважније исправљање имена (正名, zhèng míng)“. Паунд преводи изворно кинески термин са „ортологија“: језик мора да одговара појави, он мора да почива на „терминолошкој тачности“. Недостатак коренспонденције између „ствари“ и „имена“ има за последицу људски пад. „Ако имена нису исправљена, оно што је речено неће звучати разумно“, учио је Конфуције. „Ако речено не звучи разумно, онда се не може успешно извршити. Ако се не може успешно извршити, ритуали и музика неће цветати. Ако ритуали и музика не цветају, злочини не могу бити кажњени на прави начин. Ако злочини не могу бити кажњени на прави начин, обичан свет неће имати према чему да се равна и управља“ (Разговори XIII, 3).“(1)

ОРВЕЛОВИ УВИДИ 

Власт над појмовима је кључна власт. Зато у Орвеловом роману „1984“ новоговор представља главно средство тоталитарне државе, о чему пише Милан Живковић: “Тако се језик у Орвеловој држави Океанији, где апсолутну власт има свемоћна Партија, жели довести до апсурда тј. таквог степена у развоју да ће његово директно значење бити у супротности са логичким мишљењем. Како то не би било могуће спровести до краја с постојећим енглеским језиком, па чак ни његовом екстремнијом модификацијом, рађа се нови језик – новоговор (Newspeak), о чијим ће формално-језичким карактеристикама, али и његовом друштвеном контексту бити највише речи. Дакако, такав језик несумњиво има као основу енглески језик и у Орвеловом делу читалац испред себе види новоговор у развоју, у тренутку када он још не доминира над постојећим језиком, али Партија чини све да га што више укључи у свакодневну употребу. И тако, све до испуњења коначног циља – потпуног нестанка староговора (Oldspeak), а у складу с тим и старог начина мишљења, и успостављања доминације новоговора с којим опет долазе нови обрасци у размишљању.”(2)

Владимир Умељић је, бавећи се теоријом дефиниционизма, истакао:“Ауторитативна узурпација власти над дефиницијама стварности са тежњом постизања монопола над истима, базична је карактеристика високих носилаца социјалних хијерархија и оних који теже том статусу. Она представља најделотворнији владалачки инструмент центара политичке моћи, оличених превасходно у државним, али и у њој подређеним социјалним структурама.“(3)

Свако ослобођење човека и заједнице почиње од речи. Морамо се служити својим речима и наћи своје појмове да бисмо свет учинили својим. Али, властодршци нам стално одузимају речи, и намећу своја значења. А то је основа сваког поробљавања људи.

ПИТАЊА ИЗ САДАШЊОСТИ

Зашто власт имајући не кажу прозиран или провидан, него транспарентан?

Шта би их снашло кад би изјавили, пред народом, да су провидни?

А ако су транспарентни, то значи  да су поштени.                                                                     

Зашто не кажу прелаз, превођење из једног поретка у други, него транзиција?

Можда би народ схватио да их не преводе из комунизма у капитализам, него их вуку за нос, жедне преко воде. 

Зашто су им уста пуна реформи, као да је реч реформа, сама по себи, свелек?

Реформа значи преобликовање, и та реч је, опет сама по себи, неутрална. Ништа не сазнајемо о њеном садржају. После реформи, може нам бити горе него пре њих. 

А приватизација, које у Србији, за време транзиције, почела са идиотском паролом „Да се зна шта је чије“, довела је до уништења и продаје не само наших успешних фирми, него и до отимања природних ресурса, укључујући изворе чисте и питке воде. Друга реч за приватизацију као уништење је реструктуирање.

Признати реалност значи капитулирати пред непријатељем, који долази са  паролом „Јачи тлачи“.

Пљачка и сатирање једног народа почињу од одузимања његових речи. Битно је да речи за пљачку народа буду што непрецизније и што опакије отуђене од језика којим народ говори.

Кад чујете дигитална агенда, не знате шта је у питању: да ли дневни ред и план рада, да ли попис задатака које треба обавити, или је у питању роковник.

Аранжман са ММФ-ом значи предају државних добара и судбине грађана у руке светских лихвара.

Контроверзни бизнисмен је неухапшени криминалац, кога нико не сме да пита како је зарадио тзв. први милион. А ни други, трећи, итд. Борба против корупције је борба за сакривање правих коруптивних механизама, које људи на власти користе да би се обогатили.

Бренд је робна марка која може да прода чак и лошу робу што ју је наш народ звао бофлук. Гламур је популаризована вулгарност која се нуди у медијима као мера и провера стварности.

Кад штеточине које имају моћ нешто упропасте, каже се да су девастирали. И ником ништа.

Демократизација је, уместо да буде повећање поља слободе и народног избора, предавање власти глобалистичком банкарском „серклу“ и злим газдама из мултинационалних компанија.

Дигитализација значи сатеривање целокупног становништва у електронски конц-логор и продају наших података компанијама којима смо ми само потрошачи, а не и људи.

Директне стране инвестиције значе, бар у Србији, да држава плаћа страним компанијама да наше раднике запошљавају као јефтину радну снагу; рецимо,  само зато да би се причало да у Србији послује нека мултинационална компанија, држава јој да десет хиљада евра по домаћем запосленом. А нашим  поштеним пословним људима не да ништа.

Дуално образовање подразумева употребу ђака као јефтине радне снаге.

Евалуација се каже да се не би рекло вредновање, јер оно што евалуатори раде је пресипање из шупљег у празно.

Едукација је, званично, образовање, али није то право образовање, него обука за слабо плаћене послове и пожељне облике покорног понашања. Експерт је онај кога је дефинисао енглески писац Честертон; на питање:“Зар не верујете нашем експерту“?, он одговара:“Верујем да је он експерт, али још више верујем да је он ваш“.

Ту су и западне вредности, које значе да смо ми, Срби, зверке које треба дресирати јер смо људи без аксиолошке лествице. Ми немамо вредности, има их само Запад.

Инклузија би требало да значи укључивање. У домаћем школству инклузија подразумева убацивање деце са посебним потребама у „класична“ одељења, при чему учитељи немају никакву стварну помоћ, него морају сами да се сналазе, неспособни да држе потребан ниво наставе за 99% ђака без посебних потреба.

Уместо уноса добили смо инпут, уместо утицајног човека инфлуенсера, уместо измишљеног – исконтруисано. Нема општења, има комуникације.      Не слажу се, али су постигли консензус. Нема правог вође, али сви су лидери.

Кад НАТО убија цивиле, то је колатерална ( то јест, узгредна ) штета – као да нису у питању људи, нечији родитељи, браћа, сестре и деца.

Кад издајничка власт пристаје на уцене Запада, то је кооперативност ( замислите да се каже сарадљивост – све би било јасно! )

Рушење породице и увођење џендер идеологија овде се зове борба за људска права.

Менаџер је онај који прима велику плату зато што организује посао којим се никад није бавио. Модернизација је разарање Србије под маском њеног пута у „боље сутра“, које ће наступити мало сутра.

Фанови, некад обожаваоци, су групе идолопоклоника шунду, кичу и шљаштећим празноглавцима и празноглавицама.

Умрежавање служи да будете упецани, и као појединци и као народ.

Мултикултуралност је уништавање изворне културе једног народа зарад топљења свих и свега у „лонцу за топљење“, који се у САД зове „melting pot“.

Независни новинари су најчешће независни од памети и поштења, а зависни од фондова Империје.

Нормализација односа са Косовом подразумева да се наша Света Земља, које нам је отео НАТО да би га дао косметским Арбанасима,  призна, у име свих Срба, као „независна држава“.

Перформанс је кад матора лујка, повезана са светским вештичарским кухињама, од српских пореских обвезника, а преко квислиншке србијанске власти, добије огромне паре за бесмислице које продаје као „уметност“. Тако је и италијански „уметник“ Манцони продавао, у конзервама, свој измет као „уметничко дело“.

По дифолту се каже уместо да се вели „механички“ – „дифолт“ је „модерније“ (постмодерније?)

Нема више цензуре – сад је на власти политичка коректност, паткоговор о коме је сведочио Орвел у свом роману „1984“. Политички коректан памтњаковић верује да је слобода ропство, рат мир, а истина лаж.

Ту је и постистина – нема истине, навикните се на лаж као свој координатни систем.

Нема стварности, постоји ријалити шоу.

Шта је родна равноправност? Не, то није равноправност полова, него идеологија џендераша који тврде да не постоји природни пол, него је све друштвена конструкција, и да дечаке од три године треба приморавати да се играју луткицама и носе сукњице, да би, кад уђу у пубертет, извршили промену пола. А девојчице треба да буду мушкарци, и да се, у заосталим срединама, навикну на изнајмљивање утробе ради рађања деце наручиоцима, баш богатим ( то се зове сурогатно материнство ).

Нисте знали да је еутанзија – добра смрт, убиство из милосрђа?

И тако даље, и томе слично.

Угушисмо се, дакле, у речима које звече, али не лече, који не значе, него нас тлаче.

И нас је спопала „мука с речима“, о којој је, у доба титотопијске брозоморе, књигу објавио Милован Данојлић. Био је мај 1977. године, а књига је, во времја оно, брзо доживела три издања. Паметни су је, што се каже, прочитали. Кренимо и ми у читање, у новим, нашим околностима.

КАКО ПОЧИЊЕ МУЧНИНА У ЈЕЗИКУ?

На почетку „Муке с речима“, писац уочава да је хранљива подлога за језичке злоупотребе човекова склоност логорејичности, причању када се нема шта рећи. Надајући се да ће количина речи прећи у каквоту, онај који брбља се у исти мах нада да ће избећи многобројна непријатна питања. Лудовање речи је из салона 19. века у 20. столећу заузело конференцијске сале и редакције новина, а прешло је и на улицу.

Логорејичност може бити плод душевног поремећаја, али и одлика стила и социјално кодирана реторика. Као „опонашање казивања“, брбљање се простире на најшире слојеве друштва – и моћни и немоћни га користе са одређеним циљем.

Описујући понашање једног београдског „ориђинала“, Пере Звездаша, који хода улицом, виче и у свој говор убацује све могуће и немогуће, Данојлић запажа да дотични, иако га сматрају лудим,  није толико луд да јавно бунца о друштвено непожељним темама; јер, „иако се говорило да је луд, он је одлично знао шта се сме, а шта се не сме дотицати“. Решење за безопасно извикивање реченица и „збрдоздолисану“ причу Пера Звездаш је нашао када је открио спорт који никога не изазива на озбиљну идеолошку реакцију:“Био је пронашао садржај који се, без опасности, у свакој прилици може саопштавати: говорио је о фудбалу и фудбалерима“.(4,9)

Перино понашање није усамљено – оно је само маргинално. У главном току много је Периних духовних сродника:“Пера је говорио да би самога себе чуо, да би говорњем одредио своју важност у животу. А шта друго чине неки цењени јавни говорници и писци, чије су нам беседе неки пут неразумљивије и од Периних поклика, и, уз то, неупоредиво досадније?“(4,9)

По Данојлићу, лудост је кадра да увесели слушаоце, али слеђена, мртва, дискутантски бесполетна, званична логорејичност је „нарочито мучан облик насиља над речима“.(4,9) Док је Пера Звездаш безазлени занесењак, досадни говорници званичних садржаја узимају реч да је не би пустили у слободан простор дијалога, доказујући тиме да су крајње озбиљни. У име власти, они показују и доказују да су потребни и важни:“Узимањем речи говорник се изјашњава за одређени систем вредности и погодби“.(4,10) У свету у коме се говор намеће као идеолошка обавеза понављања јавки и одзива, само упорно ћутање је кадро да порекне ритуализовану брбљивост система.

Брбљивци постоје и у нашој литератури. Они, захваљујући свом вербалном пеливанству, успостављају везе свега са свиме, због чега у њиховом дискурсу ништа више нема везе ни са чим. По Данојлићу, њихов принцип је крајње утилитаран – хвали своје колеге и моћнике у култури да би и сам био хваљен:“Кукавички добронамеран, љубазан и улагљив, он годинама говори пријатне несувислице.“(4,10) Треба, сматрају они, избећи замке времена и околности, али и свако суочавање са собом. То је, само у интелектуалном окружењу, међу високо школованима, тактика Пере Звездаша:“Пијано расипање речи више пада у очи што се о неким другим стварима упорно и послушно ћути, да би се о овим, неважним, на сав глас брбљало!“(4,11)

Тако настаје нова есејистика – њоме се изводе циркуске тачке помоћу речи. Такве огледе није могуће чак ни резимирати, јер ништа не садрже. Како сажети празнину?

У ЗАКЛОНУ МЕТАФОРЕ

Тако настаје „метафорисање“, трућање закрабуљено литерарношћу. Јер, како каже Данојлић, “метафора омогућује олака премошћивања,  неодговорна замагљивања, свакојаке скокове и суноврате, а, што је најважније, разна прећуткивања и замењивања“.(4,12)

Док је званични, идеолошки говор, својеврсно шифровање стварности, метафорисање од речи прави „гњецаво блато“. Овај, по Томасу Ману, ропски језик намигивања, својеврсни је „кукавичлук и удворичка лепоречивост“.(4,12) Језик квази – критичара тетура се од несигурне употребе туђица, које се користе само да би се показало колико смо космполитски упућени у све и да нам, у интелектуалном смислу, море није ни до колена.

Метафорисање је, подсећа нас Данојлић, продрло и на универзитете. Тако један професор помиње „лепезу путева“ у поезији Отона Жупанчича, а други тврди да је проза Вељка Петровића разуђена као „делта Дунава“. Данојлић је ироничан: “Слика се даде чак и замислити: човек, уморан од дуга путовања, седи на увиру Дунава и хлади се лепезом путева“.(4,14)

У таквом друштву, идеолошки кастрираном, новинари немају улогу да ствари тумаче, него да их замагљују, што је сушта супротност ономе што би се употребом језика морало чинити:“Идеал се, од Платона до данас, ту није мењао: он је у јасном изразу, у интелектуалној радости проницања и што тачнијег именовање појава“.(4,15)

 Кад тога нема, треба тражити етичке узроке напуштања здравоумне лепорекости нашег језика. Стил је, на неки начин, увек последица личног и јавног морала:“Неодговорно живљење, те дуги низ ситних гадости, што су их у јавном животу починили, као да су се, коначно, одсликали у њихову стилу“.(4,15)

НАСРТАЈ НА СЕЛО

У поглављу „Сапутник“, Данојлић се осврће на чињеницу да су рогобатности заузеле обзорја српског језика чак и код наших људи са села. То је последица убрзане урбанизације која је постала пожељнији начин живота. А урбанизација је повезана са тријумфом идеологије чији су оснивачи, Маркс и Енглес, између остаог говорили о „идиотизму сеоског живота“. Сељак се поколебао и покуњио, признао да говори „сељачки“, дакле просто и некултурно:“Језик успешније средине, коликогод извештачен и неразумљив био, надвладао је немоћну, збуњену природност. У извештаченом и нејасноћи има мађије: празнина зачарава.“(4,16)

 Урбана неприродност се, сматра Данојлић, човеку са села, простодушном и незлобивом, чини као одлика културе која је изнад његове, ратарско – пастирске, коју је историја прегазила у свом неумитном ходу напред, само напред, и, што би рекао Мајаковски, „лева, лева, лева!“ Бирократска реторика изгледа као сељаку као сушта наука; уз све то, она је сакрализована властодржачком званичношћу.

Данојлић у „Муци с речима“ наводи пример бистрог младог сељака који је, у једном аутобусу негде у Босни, београдским туристима, што су ишли с мора, покушао да прича на њиховом језику, али су га они злобно одбили, осетивши нетрпељивост коју имају факултетлије са сумњивим дипломама према бистром, а нешколованом, човеку. Није им се свидело како неко из руралне средине „капира“ како се ствара наратив успешних „градских фаца“. Сељаче је, сведочи Данојлић, сасвим вешто и умесно, на радио – телевизијски начин, обавестило путнике који су бленули кроз прозор возила  да „у овим крајевима постоје идеални услови за експлоатацију сточног богатства“, као и да је вера у натприродно „празно сујеверје“.

Сељаци – фразери постали су језички бескућници, али то сматрају ослобођењем. Данојлић је срео оне који се, кад је временска прогноза у питању, не позивају на своје искуство из природе и здрав разум, него на Каменка Катића, који редовно доноси прогнозу са ТВ екрана, а ако негде касне говоре као коментатор утакмица на радију:“Одлучиваће минути“.

НАСРТАЈ НА ДЕЧЈИ СВЕТ

Званична идеологија свој мртвачки језик најлакше намеће деци, и то оној бистрој и способној, јер вредности које жели да им пренесе, а које су „спаковане“ у формуле школских планова и програма,  а затим уџбенички параграфисане, такву децу просто опсењују. Родољубље, основни правци националне историје, поимање лепоте језика и књижевне речи – све се најлакше усађује кроз „голе обрасце политичке реторике“.(4,22)

Пошто велике истине, али и велике лажи, деца прихватају са „истим поверењем“, онда им усвајање званичних фраза личи на игру у којој треба учествовати. Док су одрасли свесни формалности обреда која им обезбеђује „порцију“ друштвене моћи, деца искрено верују да језик који је у ритуалима званичне нарације добро осмишљен, има унутарње, неразориво језгро, којим се долази до суштине живота у свету старијих.  Управо због поверења према одраслима и крајње озбиљног схватања реторичких ритуала које они упражњавају, деца овај језик несвесно, мада крајње добронамерно према официјелном садржају који им се нуди у учионици, извргавају руглу. У њиховом свету – „Цар је го!“

„Удворичко кићење и папагајско уздисање“(4,23)  најбољи су докази да је ђак урадио вредан писмени задатак, нарочито уочи великих државних и револуционарних празника:“Све се ту, вазда, врти око љубави према домовини, напретку, херојској прошлости, светлој садашњици, према миру, раду и реду, и, јакако, према породици“.(4,23) Сам Данојлић истиче да се, као тринаестогодишњак, прославио радом на тему „Ослонимо се на сопствене снаге“. Тако су писмени задаци, уместо увежбавања књижевно – језичке изражајне моћи, постали „нека врста писмених изјава верности владајућем поретку вредности.“(4,22-23)

Један четрнаестогодишњак је, поводом Осмог марта, написао текст о улози жена у нашој револуцији, обнови и изградњи, да би нагласио да ни бајонети, ни пушке, ни бункери и жице нису могли да спутају хероине наше борбе, које су биле „побеснеле лавице“. Дете би да унесе нешто своје, оригинално, али је, сматра Данојлић, тако настала ненамерна пародија, коју одрасли ни не примећују, заслепљени чињеницом да дете пише нешто исправно, „друштвено корисно“. Уосталом, одрасли од деце не траже да мисле и осећају, него да се, формулативно, вербално, одушевљавају светом који им је наметнут кроз „образовно – васпитни процес“. Док одрасли у лагању настоје да сачувају меру, такве мере код деце нема и не може је бити:“Девојчици је речено да републици треба да се обрати што личније, топлије. Она је Општа Жена, Свемајка, Велика Идеја, Јавна Ствар: шта је јадно дете могло да понуди једној тако заслепљујућој апстракцији? Нешто исто тако узвишено и невероватно – букет најлепших ружа са плантажа наших успеха“.(4,25)

Деца заслужују захвалност јер својом искреношћу званичну лаж показују као гротеску.

ИМЕНА ОД МИЉА, ИЛИ ТРИЈУМФ ИНФАНТИЛИЗАЦИЈЕ

У доба свеопште демократизације осећања, урбаних убрзања и лажне присности, стварају се, подсећа нас Данојлић, и нови хипокористици. Она су повремено чак и неки мали отпор официјелном – рецимо, противљење званичној реторици државних установа. Ко од Љубомира постане Љупче, а од Костадина Коле, скида са себе део државног терета, наметнутог му као војнику и пореском обвезнику.

Иако је појава давања и узимања имена од миља многолика, Данојлић читаоцу обећава да ће се бавити једним њеним аспектом – скривањем од свог „преозбиљног“, а „застарелог“, идентитета. Инфантилизација имена у надимке је својеврсно бежање од одговорности. Ако се неко, у педесетој години живота, представи као Буца Буцић, он „мисли, поступа и дела исто онако као незрело као у десетој, кад су му право име преокренули у пошећерену скраћеницу“.(4,27) Буци се свака непромишљеност може опростити, јер је он, и самим именом од миља, вечно детињаст. И сви смо, у таквом поретку, детињасти, сви смо деца. Слушамо кога треба, радимо шта треба, и играмо се кад нам дозволе.

Сељачки кумови, епски широки, давали су дуга и озбиљна имена мушкој и женској кумчади; али, у ново доба, чаки и на селу се имена скраћују, а кад се оде у град, све постаје још „хипокористичније“:“Мирославка је и у Гукошима могла да постане Мира; но, тек у главном граду, у одговарајућем друштву, успела је да се потврди као Мики.“(4,27)

Тако и извесни сликар, Богосав Петровић, постаје Боки:“Боки је своје стерилизовано име наметнуо престоничкој штампи, брадатим ликовним критичарима, енциклопедијама, и тако се зближио са изабраницима културног и јавног живота: сви му они тепају као да су га на колену цупкали“.(4,28)

Уосталом, „Радослав тражи своје, не одступа, уме и да се размахне. Са Рајом, који се и сам за Рају издаје, можеш да радиш шта хоћеш“.(4,28)

Тако, под видом инфантилизације, настаје друштво Великог Инквизитора, у коме су сви само дечица под његовим будним оком. Та дечица су се, додуше, одрекла слободе, али зато имају сигурност која их држи на окупу.

ПРЕКРШТАВАЊЕ

Изменом имена градова и улица историја се мења у пожељном правцу. Данојлић сведочи да је у питању процес који се не може обуздати, без обзира што му живи живот градова и улица не даје за право:“Накнадним именовањима и разименовањима једни су догађаји потискују, други истичу; ове се личности  величају, оне гурају у помрчину“.(4,30)

Ако чак и Де Сосир сматра да је веза између имена и суштина произвољна, зашто се улице не би могле преименовати? Зашто Балканска не би постала улица са именом Петра Мучибабе, а затим цара Танасија? Духови склони импровизацији домогну се власти, и онда, вели Данојлић, почиње „игранка без престанка“: стари градови, са којима су срастала имена, дуго и природно, распамећују се новим именовањима у складу са тренутним идеолошким потребама. У новопросеченим улицама кроз које јуре људи и аутомобили нема довољно времена да неко име природно срасте са оним што се новом улицом назива – можда је боље улицу увести у ред“ неком бројком, него их насилно повезивати са „лучношама људске борбе за напредак“.(4,31)

Пошто списак улица постаје својеврсни подсетник на имена и збивања из светске и националне историје, ту нема места за шалу и опуштање – јер и улица мора да делује васпитно. Ипак, стварност пружа некакав отпор. Називи месеци су се вековима, у Европи, слагали у ред и поредак, па француски револуционари, који су хтели да месецослов промене, у томе ипак нису успели. Природна имена улица и географских појмова ( од Цвећарске улице до планине Проклетија ) настала су спонтано, и њихово укидање је својеврсно насиље над оним што је именовано. Зашто би се Коњарник морао претворити у Славујев Гај? Зар је Коњарник нешто срамотно? Зашто се од нечег практичног морају правити „пантеони под отвореним небом“?

Јер, по Данојлићу, „у вечности ће се прославити онај кога вечност буде хтела, а не онај кога јој ми препоручимо“.(4,34)

ИЗВЕШТАЈИ СА СПОРТСКИХ УТАКМИЦА

Пропаганда, рекламе, новинарство су лажи јер су темељно политизовани, каже Ежен Јонеско. Тако је у свим новинама. По Данојлићу, само су спортски новинари ослобођени обавезе да лажу:“Грађа којом се баве то им допушта. Држи се да је значај те грађе другоразредан, а смисао докучив.“(4,35) Утакмица се не може идеолошки употребити: резултат је плод игре.(5)

Сви остали догађаји подложни су тумачењу: оцена замењује обавештење. Стварност се, ни у новинама, не сме препустити непосредности личног утиска, него је обликује налог владајућег наратива о томе како та стварност треба да изгледа. Новине, у име званичне фикције, коментаришу догађаје о којима већина ништа не зна; ту је и делимично, искривљено представљање онога што се збило; полемише се са непознатим и необјављеним ставовима тзв. „сејача гласина“ и „критизера“; наравно, ту је и веома ефикасно средство прикривања онога што се збива – прећуткивање. Новинари који се баве друштвом скривају се у мистификације кодираног језика; спортски новинари су опуштени, иронични, слободни у ставу и коментару:“Спортска игра своди се на древне обрасце животне борбе ( успех/ пораз, срећа/ несрећа, напад/ одбрана, нада/ резигнација ); ти обрасци намећу и поуздана мерила по догађајима који се цене и тумаче“.(4,37)

Чиста и прљава игра, извесна „натприродност“ среће у надметању, улога новца – све се да рећи слободно кад се говори и пише о спорту. Цела истина, којој спортски новинари прилазе без страха, састоји од повести о храброј и самопрегорној спортској борби, али и о сумњивим трансакцијама приликом преласка из клуба у клуб.

Данојлић је јасан:“У спортским написима је, случајно, сачувана она мера природности, објективности и слободног односа према грађи која је политичком новинарству недоступна.“(4,39)

Тако је било, сада већ далеке, 1977. године.

РЕЧИ КОЈЕ ЗАСТРАШУЈУ

Жртве смо идеолошког језика, јер живимо у веку који се масовно образовао да би наводно завладала Наука у служби Прогреса. Светом који је тако настао више не владају људи и идеје, него извесне, општеобавезујуће речи:“Вредело би ближе описати насиље што га, над сваким човеком, чини владајући језик једног раздобља и поднебља.“(4,41)

Насиље коме смо изложени врше званичне речи и синтагме, као и озваничени обрти. И многи су, у часу у коме живе, упознати са нелагодношћу, па и страхом, пред језиком власт имајућих. Идеолошким дискурсом, који постаје обавезан, владају својеврсне надречи, идоли који су потпуно недодирљиви:“Иако неодређене, и управо у мери у којој то јесу, ове би речи да позову на делање, да оцене, осуде, забране или подстакну, да обележе границе пожељног или непожељног“.(4,41) Покушај да се речи „прогрес“ одузме негативно значење иде тако далеко да је један професор социологије тражио да се не користи реч „прогресивна парализа“.

Контролори језика не воде дијалог, него преносе наређења. То се може само одузимањем ероса речима – оне, да би биле послушне моћницима, морају бити оковане и осакаћене:“Речи су најлакше жртве идеолошког безумља: ако се не може управљати животним токовима, може се њима. Ако се ствари тешко побољшавају, лако их је разименовати и преименовати“.(4,42)

Речи идеолошки пожељне улазе и излазе из моде, али систем у коме оне дејствују опстаје. Самодовољне речи извесно време владају, а онда се губе у ништавилу – ипак, ево нових, и нових, и нових. Ковачница пожељног и подобног кује ли, кује – и свагда нам из ње у лице бацају нове вербалне окове. Ко жели да учествује у играма моћи, треба да прихвати језик јавке и одзива – није битно веровати или не веровати, него понављати шифре. Ко ћути, није у игри.

У затвореном систему у коме влада идеолошка логократија извор зла је један – тоталитаризам. Није, вели Данојлић, довољно причати о „кварењу језика“ и бавити се реторичким вежбама ако се не укаже на политички систем који гуши слободу. Ако „вредносна реторика“ слободоубица спаја чињеницу и суд у једној истој речи, ако је, на пример, реч „ларпурлартизам“ појам за нешто недопустиво, како је могуће водити дијалог, без кога нема слободног друштва?

Тако је и са речју „ревизионизам“, која је, „постала синоним за десно скретање и подлу издају, и ту милости не може бити“.(4,44)

Фразира се туђицама и отрцаним, бескућним речима, које лутају од говорнице до говорнице, или, боље рећи, од наређења до наређења. То, наравно, не значи да сваки људски исказ мора бити утилитарно употребљен и јасан као дан. Али, каже Данојлић, једно је несаопштивост модерне песме, а друго јаловост фразирања: прва појава настаје као путовање по апофатичким обрисима језика, а друга је плод сушења језичког тла, из кога расту само наказни облици заповеђеног говора.

Без конкретности, налазимо се у безизлазном лавиринту. Песничка употреба језика као живог и истинитог једина нас спасава од идеолошки  наметнуте нејасноће:“Ваља упорно и доследно бојкотовати језик који не подноси лично осећање и мишљење, то јест слободу“.(4,45)

Не сме се мутити вода да изгледа дубље.

НА ПУТУ ФРАЗИРАЊА

Јалово ритуално општење именовано је, вели Данојлић, као фразирање. Има га свуда:“Јавља се у говору, у књигама, новинама, и у тонама шапирографисаног материјала који се с поштовањем примају, а које нико не чита“.(4,46)

Фразирање је језик који, по Данојлићу, служи да омашија незнаване, а убија га чак и једна кап живе језичке крви. Језик се квари када, уместо средства општења, постаје средство саопштавања, па иде са својим наредбама од моћнијег ка слабијем и од врха према дну. Фразе, као сакралне лозинке између чланова секти, чувају моћ коју дотична има, и циљ им је, увекм и свагда, замагљивање, а не обасјавање стварности.

Данојлић, да би био конкретан, наводи реченици из материјала за седницу неке скупштине неке општине из доба „самоуправљања“:“Економски принципи пословања забележили су позитиван раст. Ту су спојене две неразрушиве синтагме, економски принципи пословања, и позитиван раст. Сваки израз посебно бесмислен је и неодржив: принципи пословања су или економски, или од пословања нема ништа; исто тако тешко је замислити раст који не би био позитиван“.(4,47) Да се рекло да су „тржишни принципи дали плодове“ све би било банално јасно, али где би била властодржачка магија која се крије иза речи као иза чаробног штапића?

Да би се сакрила лаж, граде се, вели Данојлић, чак и сасвим сумануте конструкције:“сусретно и стално планирање, доходовни односи, ексцесни прилази, делови процеса рада, квалитетно реаговање, правно – несвојински карактер друштвене својине“.( 4,48) Реченице су пуне „насилничких обрта“, који спречавају сваку дискусију: „То је за нас неприхватљиво, јер је неспојиво са нашим принципима“.(4,48)

Све се, у јавном језичком простору, своди на таутолошке играрије, по којима је наш пут добар је исправан, а исправан је јер је прогресиван, а прогресиван је јер је прогрес једина могућност друштва, а једино могућ је зато што је наш, а не туђи, пут. После говора нема поговора – „ко се први јави, добиће по глави“, па има и оних, који, побеђени, лудило идеолошке логократије прихватају, како Данојлић каже, са „самоубилачком насладом“. Само у таквом „самоуправљању“ могуће је да „радник одлучује непосредно преко својих делегата“.(4,49)

Данојлић указује на чињеницу да се џелатске реченице, убице сваког могућег дијалога, представљају као израз „најнаучније науке“:“Томе служе окамењени терористички изрази, као непотребно је доказивати, познато је, идејно је неприхватљиво, јасно је, недопустиво је тврдити, зна се, несхватљиво је, нема друге алтернативе…(Кад би бар једна постојала!)“(4,49)

Тако је било за време Тита. А онда смо, после 5. октобра 2000. године, добили реченицу да „Европа нема алтернативу“. Она је у Србији и данас неупитна.

УЛОГА ТУЂИЦА

Туђице су врхунско средство у прикривању стварности. Данојлић истиче:“Лоше стање у привреди није исто што и негативне тенденције у економском пословању: прво је неука истина, животна и безнадежна, а друго виша спознаја доступна једино изабранима“.(4,50) Пошто логика властодржачке силе не поштује силу логике, туђицама се може фразирати до миле воље:“Туђице дају утисак теоретске поткованости, и поуздан су знак упућености у правила игре“.(4,50)

Неразумљивост онога што се шаље у масу, међун „радне људе и грађане“, има своју улогу. Ко говори неразумљивим језиком, тај има праву, непорециву и неодузимљиву, власт – овако размишља обичан, уплашен човек. А онда, по Данојлићу, узнастоји да у свом говору опонаша пожељну неразумљивост властодржачких варваризама, који као да у себи носе нарочито убедљиву енергију – не само вербалну, него и делатну. Уосталом, туђица се може употребити чак и ако не знаш шта значи. Почињу да их користе и обични, моћи лишени, поданици, и тако расту незналаштво и необразованост оних којима се влада:“Нешколовани су закључили да се свакој страној речи може дати било који смисао, па су почели да их употебљавају вођени мутним слутњама.(…) Незналицама је лакше слутити, него научити и држати се наученог“.(4,51) Тако настају речи попут „булдождер“ – неман која ждере бетон и земљу, „морално“ – у значењу онога што се мора, и „хармоничан“ ( закон који се, у свети простог човека, може растегнути као хармоника, како коме годи ). Тако „дубиозан“, чак и код једног академског сликара, значи „дубок“, а за извесне је „спорадичан“ исто што и „споредан“, то јест небитан. Један је, усред свађе на састанку, позвао другове да не иду „у екстремитете“.

Речи уопште не морају да се држе изворног значења, нарочито не у политичком животу – може се, у свету у коме живимо,  наћи чак и скупштина која  би робовласништво прогласила за демократију, каже Данојлић. Настају и плеоназми кловновског типа – „народна демократија“, „услужни сервис“

После необразованих и њихових тумечења туђица, наступају полуобразовани, који већ држе одређена места у друштву, па и у образовним установама и култури. Код таквих, полуобразованих, пролетер је чиста идеја, а радник бледа сенка, есеј није исто што и оглед, нација није народ, а да би се придао значај нечем крајње обичном, туђице се узимају као чаробни штапић – сеоски туризам је „концепција летовања у домаћој радиности“. Уместо да се каже да се немилице трошило, добијамо израз:“Динамика утрошених средстава већа је од укупних прихода“.(4,52)

ДАНОЈЛИЋЕВА БОРБА ЗА РЕЧИ

Милован Данојлић је живео у титоизму, преживео га. Између осталог, борећи се за речи. То је било доба забране, цензуре, црних листа и људи који су робијали због речи. Сећајући се, у запису „Био сам сапутник“, свог рада у партијским новинама „Борба“, Данојлић је записао:“На црним листама су углавом били новолевичари и националисти, али је било и стаљиниста, према којима су антистаљинисти знали да буду стаљинистички сурови.“(6,143)

Он је борбу за речи и њихову исправну употребу сматрао борбом за смисао и слободу. Ко квари речи, таје ће прогонити и људе. Ко брани језик којим људи говоре, брани и њих саме.

То и јесте био отпор – тих и, на први поглед, немоћан, али кључни. Јер, како је гоорио Конфучије, све мора почети од праве употребе речи.(6, 126)

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Како је настао титоизам? Говорећи о дневницима угледног српског психолога, др Драгана Крстића, који их је, тајно, водио од почетка шездесетих до краја осамдесетих година 20. века, историчар филма и тумач наше послератне културе, Богдан Златић, нас подсећа:“Група психопата организована око „Би-Би-Си маршала“ извршила је серије масовних убистава и пљачки у Југославији, пре свега над српским народом а нарочито над његовом грађанском, културном и моралном елитом. Изигравајући револуционаре њима је било потребно да маскирају свој криминогени психолошки инвентар, па су ради тога бруталним терором створили страшан репресивни систем којим је њихово криминално деловање, познато под шифром „револуционарна пракса“, форматизовано у шизофрено-параноидни институционални систем. Најбитнија особина овог система је потпуно одсуство сваког суочавања са стварношћу и стварање фиктивних представа о реалности, односно артифицијелне реалности као својеврсне друштвене шизофреније, па је, у организационом смислу, каже Крстић, да би (савез комуниста) могао да функционише – систем морао да буде лишен било какве сaдржине [запис од 17. XII 1981]“.(7)

 Стални терор над становништвом титотопијског Брозлага ( израз Богдана Златића ) био је подмукао, јер је главни циљ режима у име „социјализма са људским ликом“ био да тај терор сакрије,не само од света, него и од својих поданика. Прикривање не би било могуће без новчане, политичке и логистичке подршке НАТО Запада, коме је, због парирања совјетском блоку, био потребан титоизам као „кока – кола социјализам“ ( израз Радине Вучетић ). Златић нас опомиње:“Ако је парадигма лењинистичко-стаљинистичког модела револуције био Гулаг (Главна управа логора и затвора), парадигму титоистичког модела чинио је систем дириговане корупције и институционализованих лажи који је створио симулакрум правног поретка као сервис за одржавање становништва у стању сталне егзистенцијалне неизвесности и друштво као политички логор са перфидним психоидеолошким надзором.(…) Како је суштину овог система представљала производња лудила, њен стручан хроничар могао је да буде само неко попут Драгана Крстића – психолог са искуством клиничке психијатрије. Многе ствари које је Крстић евидентирао никада више не би могле да буду реконструисане јер су остављале невидљиве трагове у психи људи који су живели у атмосфери специфичне менталне тортуре. Због тога Крстићева књига постаје не само прворазредни историографски извор свог времена него и грађа за студију о „историји лудила у доба титоизма“.“(7)

Као изврстан књижевник, човек који је живео од језичког блага свог народа, Милован Данојлић је, у књизи „Мука с речима“, понудио анализу дискурса титоистичке стварности, и показао дубинске последице властодржачког система који је, пре свега духовно и морално, сакатио подређене на све могуће начине, чак и у области елементарне словесности. Зато Данојлићево дело, у доба нових лажи скривених иза језика глобалистичке јавке и одзива, треба поново читати: у њему су одговори на многобројна питања која нас и даље прате и чекају да, коначно, као усправни и исправни, на њих одговоримо.

УПУТНИЦЕ:

1.Борис Над: Кина, савременост и традиција, standard.rs/2022/07/28/kina-savremenost-i-tradicija/, приступљено 16.2.2025.

2.Доц. др Милан Живковић: Орвелов новоговор: између литерарне дистопије и стварности, www.civitas.rs/03/article/pdf/Civitas03_article05.pdf, приступљено 16.2.2025

3.Владимир Умељић: Теорија дефиниционизма: језичко – филозофски допринос разумевању феномена геноцида, sloven.org.rs/srb/, приступљено 16.2.2025.

4.Милован Данојлић, Мука с речима, Милован Данојлић, Слободан Машић, Београд 1978.

5. Тако је било, али више није. Данас је спорт једно од најважнијих средстава за манипулацију масама. Више о томе у тексту Марка Шкорића „Манипулисање навијачима у спорту од стране клубова и политичких структура“,savremenisport.com/teorija-sporta/sportska-publika/14/359/manipulisanje-navijacima-u-sportu-od-strane-klubova-i-politickih-struktura, приступљено 16.2.2025.

6.Милован Данојлић:Нека врста циркуса, Плато, Београд, 2000,143

6.Ево записа„Структурална веза ( Са једног састанка )“:

• Он је тај протест потписао из тобоже „хуманитарних“ разлога…
• …Тврди да у животу постоје неке везе које су изван свере политике!
• Не каже се свера, него сфера…
• Није то сад важно!

Још како је важно: постоји структурална веза између небриге за језик и говор, и непоштовања основних људских права.

7. Богдан Златић: На рушевинама Брозлага: дневници Драгана Крстића,www.pecat.co.rs/2023/04/bogdan-zlatic-na-rusevinama-brozlaga-dnevnici-dragana-krstica-1-deo/, приступљено 16.2.2025.

Објављено у зборнику:СРБИЈА У ДОБА СФРЈ:

ДРУШТВО И КЊИЖЕВНОСТ (Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 28. септембра 2024, Андрићев институт, Андрићград, 2025

 

Аутор: Владимир Димитријевић

Извор: Искра