Журналов буквар: Њемак

 



Пише: Елис Бекташ

Помало архаични и у свакодневном говору скоро одумрли израз њемак означава нијемог, мутавог човјека. У јужнословенским језичким регистрима нијемост је послужила за номинацију Германа као људи неспособних за разумљив говор.

Индикативно је да јужнословенски дијалекти без већег отпора пристају на језичке модулације, па тако политички врхови у Сарајеву и Београду, превасходно из разлога додворавања Ердогану, данас говоре Türkiye умјесто Турска, не размишљајући како да разријеше безбројне лингвистичке заврзламе око изведеница, Низоземска потискује Холандију, а Бомбај је одавно постао Мумбаи. Но Њемачка, скупа са својим житељима, Нијемцима, опстаје и ником не пада на памет да ту земљу и њене житеље почне звати онако како они сами себе називају.

Нијемци се, наравно, због тога не љуте и исказују потпуну незаинтересованост за начин на који их други називају, све док уживају слободу да унутар свог језика означавају друге онако како им је воља. Такав однос према језичким слободама једна је од ријетких корисних ствари, уз радну дисциплину, која се може научити од Нијемаца. Јужни Словени, нажалост, још увијек нису развили благородну индоленцију по питању језика већ се троше у међусобним, по правилу имбецилним убјеђивањима или, у најбољем случају, у хињеној толеранцији.

А ствар је крајње једноставна – након фрагментације и касапског транширања централног јужнословенског језичког система, српски и хрватски лингвисти немају право на љутњу, а поготово не на доказивање неваљаности чињенице да бошњачки корпус језик којим се служи назива босанским, нити бошњачки лингвисти имају право на љутњу и увријеђеност зато што се у српском и хрватском језичком регистру тај језик често означава као бошњачки. Ако им није јасно зашто не уживају то право, само нека се присјете како називају земљу чији је главни град Берлин и како називају њен најбројнији народ.

Међусобне оптужбе јужнословенских, превасходно српских, хрватских, бошњачких и црногорских језикословаца о крађи језика у најмању су руку будаласте, премда би прецизније било назвати их дебилнима. Наиме, када вам неко нешто украде, ви то нешто више не посједујете. Поред неразумијевања једноставних појмова као што је крађа, те свађе свједоче и отужно неразумијевање динамике историјских, друштвених и језичких процеса, као и чињенице да име не предетерминише природу бића које означава већ настоји да на ту природу укаже a posteriori. То што на планети Земљи комшијске планете називамо Марс и Венера апсолутно ништа не говори о природи и онтологији тих небеских тијела.

Но још већи проблем од тих будаластих свађа убрзана је деградација мишљења и језика у укупном јужнословенском простору. Доминантни јавни дискурси, политички, академски, медијски, културолошки… не само да су изгубили имунитет и да све лакше доживљавају контаминацију утицајима неприрођеним бићу јужнословенских језика, попут накарадне конструкције „без да“ која потискује конструкцију „а да не“, већ постају све хистеричнији и све искључивији, дакле све подеснији за монолог и све неспособнији за дијалог.

Језик загађен паролама, фразама, императивима… своје говорнике неумитно претвара у људе неспособне за разумљив говор. И зато Јужни Словени једни другима све више постају – Нијемци. А када се тај процес доврши, онда им не преостаје друго доли да буду послушне слуге оним правим Нијемцима, чије се политичке елите поново одазивају примамљивом зову Dranga nach Osten.


Аутор: Елис Бекташ
Извор: Журнал

Нема коментара:

Постави коментар

Пишите српски, ћирилицом!