среда, 19. новембар 2014.

The Saker: Подкаст и на Јутјубу

Драги пријатељи,

пошто су неки од вас то тражили, други подкаст Степског сокола је и на Јутјубу. Узгред, постоји неколико места (4 мислим?) када се чује некакав ехо у другој половини подкаста. Тако је и на оригиналном аудио запису и нисам сигуран да ли је у питању мој микрофон (Zoom H2n) или софтвер (Audacity). Жао ми је због тога, покушаћу да проблем решим пре следећег подкаста.

Срдачан поздрав,

The Saker

 
Извор: The Vineyard of the Saker: Saker Podcast #2 on YouTube

ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (2)

Миодраг Којић
Први део:ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (1)


Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.

Заштита српске нематеријалне културне баштине не постоји ни у траговима. Таква трговинска размена није забележена, и била је незамислива док српски дух није комунистичком и југословенском идеологијом постепено сломљен и доведен на најнижи ниво. Пристанком српске политичке, културне и научне елите све је постало могуће и све је на продају и предају.

Ако се аустроугарска окупациона политика о забрани ћирилице и увођењу босанског језика почиње да спроводи у Србији после 100 година, да ли смо тиме признали и да су Петар Кочић, Богдан Жерајић и Гаврило Принцип, Владимир Гаћиновић или Иво Андрић заиста били на погрешном колосеку европске историје? Или су украдени вагони архиве од стране нациста током Другог светског рата, као и касније скривање историјских чињеница у комунизму зарад лажног братства и јединства, постигли резултате у прекомпоновању свести српског народа? Као да осећамо да смо положили први разред у новом школовању по наставним плановима немачког Бундестага.

И када смо код Андрића који је, не заборавимо, робијао као члан Младе Босне ради идеала слободе, треба послушати његову истину: „Ту ствар око српског језика је први уочио и о њој сведочио и за њу се целог живота борио Петар Кочић. Та истина је следећа: притисак на српски језик је део једног општег међународног притиска на српски народ, да се целокупан народ спусти на један нижи егзистенцијални ниво погодан за доминацију и експлоатацију.“

Поставља се питање: где су данас српски интелектуалци и тзв. елита? Где су институције српског народа и државе да покушају одговорити на силна питања о нестајању ћирилице, крађи српског језика и прекрајању српске историје? Да ли је та западњачка река данас толико јака да њена матица својим материјалним понудама прекрива све установе културе у Србији? Како назвати одбијање тзв. САНУ да представи књигу о геноциду над својим народом, књигу Магнум кримен, коју је написао Виктор Новак, Хрват по рођењу а човек по опредељењу? Како назвати српске кинематографе који нису у стању да направе филмска остварења о страдању свога народа барем делимично равне делу једног Хрвата а великог човека, Лордана Зафрановића?


 Сви ми који мислимо својом а не главом медија, знамо да тежак положај Србије и српског народа у целини, ма где се он налази, произилази од страног притиска и нечињења домаћих установа које су плаћене да српску културу бране. Управо непостојање праве и одговорне српске интелектуалне елите узрок је крвавом и промашеном 20. веку, столећу пораза српског народа. Зар није српска елита била елита са сто лица, где су само изузеци потврђивали правило да Срби као народ немају формирану националну идеју, као ни вођство које би, по логици ствари, морало да поред привилегија које добија од свог народа покаже и најмањи резултат у сабирању идеја и људи на националном плану. Елита коју смо имали, ретко српска, најчешће југословенска, знала се одрећи како националног тако и друштвеног економског модела, прихватала је и утапала се у комунистички систем (неки и због страха), предводила крах социјалистичког и његову конверзију у најгори либерални капиталистички систем, без икаквог моралног става и, што је најгоре, заборављајући на том путу сва питања о српском идентитету.

Упркос прогону Срба на почетку 20. века у Хрватској („Велеиздајнички процес“), Јован Скерлић стоји на „гледишту српскохрватског народног јединства“ и тврди да је „немогуће излагати српску или хрватску књижевност независно једну од друге“. У исто време за социјалисте окупљене око Димитрија Туцовића за сва зла на Балкану је одговорна великосрпска хегемонистичка буржоазија, дакако само српска, подвлачимо.

Губљењем националног самопоуздања, наметаног непрестано од свог политичко-научног вођства и елите окренуте самој себи, кроз слабљење свести о свом националном идентитету као потврди којом поседујемо историјску свест о организованости друштва и заједнице у периоду пре него што смо дошли на свет, створио се проблем идентитета. Губитак самопоштовања, достојанства и самопоуздања је читаво столеће кидало идентитетску нит и врло често доводило велики део народа у позицију да се самоорганизовано брине о опстанку. Такве ситуације су поред великих жртава доводиле и до слабљења па и губљења државног суверенитета као и претварања делова српске заједнице у друге етничке, врло често новоформиране нације.

Свест о постојању сопственог идентитета као споне генерација је слабила. Уместо да нам таква свест помаже да кроз процес персонализације развијамо личност кроз низ сукцесивних поистовећивања (идентификација), у многим случајевима се вршила негација свега заједничког. Без дефинисаног народног именитеља лако су стварани нови језици, културе и на крају тог процеса – нације. Формирање личности тече кроз процес поистовећивања и за успешан ток самоидентификације неопходно је да национални идентитет пружа један стабилан оквир испуњен истинским вредностима и да буде тумачен на рационалној основи. Ако тога нема, већ се сопствено биће идентификује са негацијом другог колективитета, добијамо основ за честе и врло сложене сукобе.

Суштина колективног памћења је да оно подлеже реконструкцији и да у зависности од потреба друштвене групе може имати за циљ да се учврсти у прошлости, на жалост често у сумњивим и лажним учењима. Када се желе расрбити муслимани Босне и Херцеговине онда се потискује ћирилица и мења назив језика. Средином 19. века службене новине у Сарајеву и Мостару излазиле су, поред турског, искључиво на србском језику и ћирилици а 1869. године Сафет бег је тврдио: „србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи.“ То је било писмо богатих муслимана – бегова, и названо „беговско писмо.“ Након аустријске окупације 1876. нова босанска влада систематски је ишла за тим да се стара беговска ћирилица сузбија плански, и место ње натура латиница.

Слична је промена колективног памћења рађена и на територији Хрватске, Далмације и Славоније. Прво директном забраном и прогоном (НДХ) а онда наметањем свести о потреби реконструкције прошлости и негацији своје историјске истине и идентитета ради обликовања садашњости и егзистенцијалне потребе појединца и целог колективитета у духу новог времена – југословенског или социјалистичког, свеједно. Истовремено такви захтеви нису постављани пред друге нације. Подразумевало се да тадашњи комуниста Србин захтева партијске мере за свог сународника који обележава крсну славу или одлази у православну цркву, а истовремено је нормална појава да се за католика сличне активности подразумевају и толеришу.

Стварање новог (социјалистичког) човека током друге половине 20. века, као нове друштвене идентификације и утапањем личног у колективно, без пуне критичке мисли, доводи до одбацивања сопственог идентитета и преузимања новог (југословенства) као сасвим природне последице.
Чињеница је да превладавање прошлости, културе сећања и брисање заједничких карактеристика које упућују на изразиту блискост, производи трајан процес у главама оних који покушавају да превазиђу проблем. Када се говори о психологији националне групе, треба полазити од појединца јер он свакодневно у домену свога сећања и препознавања симбола изнова потврђује и дограђује своје властито ја.


Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора
(Наставиће се)


Аутор: Миодраг Којић
Извор: ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (1)
За Ћирилизовано: Ћирилица : Милорад Ђошић 



Украјински нацисти врелим гвожђем и бајонетима жигошу и цивиле и ратне заробљенике (видео)

То се не може измислити ...

Ти украјински манијаци су ван сваке контроле - где су сад мејнстрим медији да о томе известе ?

Овај видео садржи сведочење заробљеника које су мучили парамилитарци из украјинске Нациомалне гарде с подручја Краматорска.

Ми смо већ писали о детаљном признању неонациста, да муче заробљене и ухваћене - кљештима им уврћући брадавице, забијајући им игле под нокте, давећи их водом ...

Такође смо показали сведочење жртве у којем нови посланик украјинске Раде, Надежда Савченко, лично мучи жртве и сугерише да се њихови органи продају.

У овом видеу, грађанин Украјине Станислав Станкевич говори о нацистичким техникама тортуре примењеним у Краматорску на ратним заробљеницима и цивилима. Ово је његово сведочење:

Дана 24. августа су га заробили парамилитарци украјинске Националне гарде.

Нацисти су га жигосали, на груди врелим металом уцртали "сепаратиста", на задњицу свастику са врелим ланцем и бајонетом.

Украјински парамилитарци су били под утицајем наркотика и стално пили енергетска пића.

Многи су људи, и жене и деца, везани ланцима једни за друге бацани у ископане рупе. После су их приморавали да иду преко минских поља, где су многи погинули.

И младе девојке су везивали ланцима, мучили и над њима се иживљавали.

Он је видео најмање двадесет јама пуних људи, углавном голих, чак и без доњег веша.

Када му очи нису биле везане, видео је око тридесет заробљеника, и цивила и ратних заробљеника.

На крају је одведен у Харков, где су га предали украјинској контраобавештајној служби. Услови у ћелији су били ужасни, јер је била направљена за 12, а у њој је било 30 затвореника.

Други човек такође сведочи да су ухваћене бацали у јаме, пуцали им у колена и тукли бејзбол палицама. После мучења, спавали су у јамама везаних руку и на бетону, окружени лешевима у распадању.

До сада је само организација "Амнести интернешенел" известила о ратним злочинима казненог батаљона "Ајдар" у Луганској области. Сличне организације за људска права из Европске уније и даље ћуте о ратним злочинима украјинских војних и паравојних јединица.


Аутор: Дамир Мариновић
Извор: Russian news: VIDEO: Ukrainian Nazi Torturers Brand Swastikas on Prisoners' Buttocks - Russia Insider
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

The Saker: Хилари, Џеб, Ранд и има ли ту уопште неке разлике

У пређашњем посту сам испустио из вида колико је нових читалаца овог блога, зато нисам понављао ствари које сам претходних година рекао много пута. Ваши коментари и питања су ме навели да схватим да је потребно да разјасним своје виђење политичког система САД.

Прво, сматрам и видим да САД води малобројна елита која је добра у "кобајаги демократији", али се и проклето добро осигурава да народ гласа на "исправан" начин. Прелиминарне изборе, конвенције, кокусе и саме изборе сматрам мешавином фарсе, видом забаве, релегитимизацијом система и чином секуларне литургије (обликом јавног самообожавања). У САД нема демократије и вероватно је никад није ни било. Међутим, ако се режим не мења, одређени кланови унутар 1% се међусобно боре за контролу режима.

Друго, постоје различити кланови, интересне групе и фракције унутар тихх 1% на врху и они могу, што и чине, да изборни процес искористе не као средство изражавања популуса, већ као начин да наметну своје планове и интересе. често говорим о "старој англогарди" (пре Глупавка, најбоље ју је репрезентовао клан Бушових) и "неоконима", али је много више интересних група (нафта, банкарство, војска, наркотици, фармацеутика, итд) које све учествују у интерној борби за власт.

Према томе, између републикрата и демократора нема стварне разлике, део су део исте елите, , али постоје разлике између различитих политичких личности, које су више или мање усклађене са неком од појединачних интересних група. Зато је Гринвалд у праву када идентификује различите групе које би подржале Хилари - председника. Што нема никакве везе са демократијом, политичким странкама и чак са њеним сопственим ставовима, у питању је само то којој ће се интересној групи она продати.

Чак и за време председниковања ове се групе могу међусобно борити и изазвати промену политике. Избор Обаме је спочетка био победа старе англогарде и пораз неокона, који су се потом вратили на мала врата и преузели контролу.

( Напомена: Стекао сам две америчке факултетске дипломе између 1986. и 1991. године и тада сам био прилично близак са неколико конзервативних "тинк тенк" организација у Вашингтону. Својим очима сам гледао како су агенти израелског лобија, до тада уз "либерале", одједном увидели да су републиканци бољи домаћини и како су почели да стичу контролу над палеоконзервативним "тинк тенк" организацијама и претварају их у гласила неокона. Било је прилично невероватно. Прво су почели да их финансирају, затим да утичу на номинације функционера, на крају подвели под потпуну идеолошку контролу. Најбољи пример такве "субверзије и аквизиције" једне англопалеоконзервативне тинк тенк организације је оно што се десило Центру за јавну етику и политику, али тога је много више.)

Америчка елита је сагласна у погледу већине циљева (светске доминације, богатства, економског феудализма), али се могу, и не слажу се, око метода и приоритета. Израелски лоби је хтео рат са Ираном, стара англогарда није. Победили су ови други. Све док им се интереси поклапају, делују као једно. Али чим запрети реална опасност и стварна претња - извући ће агенду сопствених интереса.

Било опет Клинтон (Хилари) против Буша Џеб) или не, ко год победи на председничким изборима мораће да настави да председава постепеном еродирању америчке империјалне власти и стога одлучи да ли употреба силе (или претња употребом, која је, по много чему, скоро иста ствар) против Русије може, ако не да преокрене, онда барем успори тај процес. Тренутно, да ли ће САД ићи у рат или не зависи и од корелације различитих интересних група унутар 1% и од колективне личности (председник+саветници) која ће седети у Белој кући.

Ово је тренутак када би ментално здрав Џеб Буш (и његово особље) могао бити бољи од помахнитале Хилари (и њеног особља). То никакве везе нема са бити стварно бољи, конзервативан или либералан, јер на тим нивоима нема значајне разлике између левичарско-либерално-демократске и стране десничарско-конзервативно-републиканске - обе су и подједнако на продају, обе представљају псеудодемократију "један долар - један глас", обе творе владе "милијардера за милијардере" и ниједну од њих није брига за 99% планете, чак ни за 99% америчког народа.

Што се тиче Ранд Пола, његова сврха је иста као Дениса Кучинића: да им странке добију више гласова. Осим тога, и за разлику од Кучинића и веома различито од оца му Рона, Ранд Пол је марионета у рукама израелског лобија.

Сада нема никога ко заступа интересе већине америчког народа. Нема "Америчког Путина". И тужно и застрашујуће.

Какогод, то је моје мишљење по овом депресивном питању.

Живели,

The Saker

ПС: Као и увек, Дејвид Ровикс је то најбоље објаснио:



Извор: The Vineyard of the Saker: Hillary, Jeb, Rand or does it make a difference anyway?
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

Нови наставак украјинске фарсе


Увек будна, украјинска тајна служба СБУ је у Харкову спречила “терористички напад” на холандску делегацију, приликом обиласка фабрике “Малишев”. Чланови терористичке групе су ухапшени, како је изјавио шеф СБУ, Валентин Наливајченко, а пренела украјинска новинска агенција Интерфакс.”Зле намере” терориста су постале очигледне приликом испитивања. Терористе је обучила руска тајна служба, обзнанио је Наливајченко.

Напомена уредника DeepResource: Аматеризам украјинског Клузоа одузима дах. Да ли увек спремни украјински дужносници озбиљно верују да ће њихове приче бити узете здраво за готово ? Интересантно је како се практично сви коментатори чланка холандског “Елсевиера” спрдају са још једном украјинском подметачином, новим покушајем да се оцрни Русија, после неуспеле “лажне заставе”, МХ17.


Извор: Ukraine Farce Continues | DeepResource
Карикатура: Р. Џ. Матсон и Europe Russia And The Ukraine Cartoons
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски