Пол Крејг Робертс: О Путиновој политици уступака

Извор: Cartoon Movement

Говор руског председника Владимира Путина на Међународној економској конференцији у Санкт Петерсбургу прошлог викенда доказује да се руска влада одала неолибералној економској политици. Путин је бранио глобализам и слободну трговину, и упозорио да ће криза проистећи из распада глобалног система.

Заправо, криза је последица глобализма и неолибералне економије. За Русију, неолиберална економија једнако је и економска и политичка криза:

Пол Крејг Робертс: Проамеричка пета колона ће уништити Русију

Неолиберална економија ствара домаћу економску кризу, јер преусмерава запошљавање у високопродуктивним делатностима са високом вредношћу као што је софтверски инжењеринг, из развијених привреда, као што су америчка, британска и европска, у привреде у којима су плате знатно ниже. Неолиберална економија је такође основа за финансијализацију (злоћудна хипертрофираност финансија - прим. прев.), која преусмерава добит - уместо у производњу, улаже се у кредитирање. Сви заједно, разарајући утицаји неолибералне економије убијају економски раст. Довољно је погледати не-раст западног света у 21. веку, где је раст сведен на цене финансијских средстава, док добро плаћена радна места нестају.

Проблем је што неолиберална економија не служи једино за финансијализацију, већ је и средство за осиромашивање становништва - у корист олигарха и глобалних корпорација. Још већи проблем је то што уздање руског руководства у неолибералистичку економију чини Русију немоћном да издржи притисак из Вашингтона. Русија не може да се супротстави Вашингтону, па чак ни Израелу, јер њен естаблишмент верује да економски успех Русије зависи од тога да ли ће бити интегрисана у западни економски систем. Да би држала врата отворенима, Русија редовно прелази преко провокација, чиме их додатно подстиче.

Има ситуација у којима је такво држање државничко и заслужује похвалу, али не данас, када је криза општија и дубља од економске. Путинову уздржаност Вашингтон види као слабост. Неоконзервативци који на узди држе америчку владу желе хегемонију САД. А и шуцпасти су, дрски. Кад год виде да Путин узмиче, постају уверенији да Русију треба додатно притиснути, да буде још субмисивнија.

На пример, неокончад је Путинову самозатајност пред Трампов напад на Сирију, напад правдан очигледним лажима, протумачила као безмудост. Путиново мирење са агресијом Вашингтона наштетило је угледу Русије, довело је у питање да може да се носи са вашингтонским неоконзервативцима, који су се уверили да ће Путин отрпети и напад на савезника за чију је одбрану послао сопствену војску. Чему чишћење Сирије од америчких питомаца џихадиста ако се ћутке прелази преко напада Вашингтона и Израела на савезника?

Путиново повлачење тумачим као свестан ризик у који се ушло с надом да ће агресија Вашингтона разјединити европску провинцију империје, и да ће та разједињеност трајати све док Русија не узврати силом и преплаши њене "лидере". Другим речима, да се Путин није понео брзоплето, него прорачунато.

Али шта ако се испостави да се ризик не само да није исплатио, него је додатно убедио неоконзервативце да се Русија може силом натерати на послушност? Не мислим да ће Русија због силеџијства неоконзервативаца постати "кооперативна" - напротив, биће сатерана у ћошак и мораће да се брани. Или преда. А Русија ће се бранити. Што ће бити крај човечанства.
Јер ако Путинова красна и предивна стратегија омане, неоконзервативци, шуцпастији од Хитлера када је послао Вермахт на Русе, натераће Русију на рат.

Због тога предложем другачију стратегију, Путин да лупи ногом о земљу. "Доста, бре" стратегија подразумева, на пример, да се више не савија врат пред агресијом, нападима Вашингтона и Израела на сиријског савезника. Уосталом, та агресија је ратни злочин - по Нирнбершким законима које су донеле управо Сједињене Америчке Државе. Путин је одавно требао да Сирији испоручи С-300 одбрамбени противракетни систем, али, на захтев Вашингтона и Израела, уговор није испоштовао, што је била нова потврда "тезе" неоконзервативаца да Путин нема чврстине и решености и да Вашингтон треба још више да га провоцира.

Стратегија "Море Амери, и Жидови, не газ'те ми по јајима" јесте ризична. Може се десити да код Европљана изазове страх, јер се, ето, показало да су преститутке у праву кад говоре о "руској агресивној политици", али и то је боље него да испадне да је Путин "пичкица" (pussy - дека рекао, преводилац само смерно превео, не би он на Цара), у шта су неоконзервативци уверени, па тако и поступају. С друге стране, руска чврстина би могла да позитивно утиче и на Вашингтон, да га подсети на времена када је имао respect за Совјетски Савез. И да Европу увери да је у опасности због сукоба којег је започео Вашингтон, а не Русија.

Дела говоре: неоконзервативци на Русију гледају као на привремену сметњу светској хегемонији САД. Али ајд да наведемо и нешто у прилог садашњој Путиновој стратегији. Наиме, француског председника Макрона, марионету Вашингтона која је послала француске војнике у Сирију да се придруже америчкој окупацији, РТ хвали што је дошао на Међународни економски форум у Санкт Петербургу, е да би "задржао Русију у европској породици".

Али да ли је Макрон, исти онај што Вашингтону испомаже у окупацији Сирије, "раскинуо" са својим газдама, или дува у исту тикву, уљуљкавајући Путина у уверењу да ће се Европа удаљити од Вашингтона и пригрлити Русију у "заједничку европску кућу" - да би од њега добио још уступака?

Допушта ли то руско руководство да буде наговорено да учини још уступака и удовољи новим захтевима у складу с плановима Вашингтона и Израела? Најновији захтев Вашингтона Путину је да крене у убеђивање Ирана да своје јединице повуче из Сирије. Путин је учинио што му је наложено, али Иран је одбио да му удовољи и повуче се, пошто је, за разлику од САД, Француске и џихадиста, у Сирији на сиријски захтев. И шта би на крају? Резултат је да су Вашингтон и Израел, који настављају с нападима на Сирију, успели да створе напетост између Русије и Ирана.

Да би избегао раскол с неопходним савезником, Путин је можда требао да Вашингтону одговори да ће се Иран повући кад Вашингтон повуче своју војску. Уместо тога, Вашингтон је хитро искористио неслогу Русије и Ирана, и обавестио Путина да не одобрава да Русија испуни уговор о испоруци ловаца и одбрамбених система С-300 Ирану. Што је у неку руку и нормално, пошто би, ако им Путин учини по вољи, за Вашингтон и Израел било много лакше да нападну Иран.

Вашингтон је поново победио. Несагласје Русије и Ирана чини Иран рањивим на амерички напад, напад за који многи коментатори кажу да је већ у току. А дестабилизација Ирана значи лакше дестабилизовање Русије.
Да Путин од Вашингона није добио нешто заузврат? Наравно. Још претњи Вашингтона и Израела Сирији. Вашингтон је 28. маја "обавестио" сиријску владу да ће, покуша ли ова да заузме Дару, тј. ослободи је од страних агресора који су је окупирали уз свесрдну помоћ Вашингтона, Сирија добити "чврст одговор" што се дрзнула да ослобађа сопствену територију.

Ни Израел није остао по страни, штавише, обавестио је Сирију да јој не дозвољава да брани своје небо од израелске авијације.

Простије речено, Вашингтон и Израел наградише Путина за учињене уступке тако што су забранили Сирији да се брани.

Вашингтонски неоконзервативни режим је уверен да се Путин заглавио у безмуду петљу и да ће моћи да с њим преговара о руском повлачењу из Сирије. Ако се испостави да је у праву, Вашингтон ће поново покренути рат да би уклонио сиријску владу.

Са Русијом подвученог репа, Путин слободно може очекивати да Вашингтон нареди Кијеву да крене у напад на отцепљене руске репиублике које је Русија оставила да се саме сналазе, као и нападе Исламске државе на Русију преко, бивших совјетских република, средњезијских држава.

Украјински напад би могао да се деси током Светског фудбалског првенства, када ће руско руководство бити "фокусирано" на сопствени престиж, престиж домаћина, а не на спољну политику.

А онда ће Русија, када најзад оствари "инклузију" у западну економију, постати - шта?

Вазална држава.

Ништа зато. Русија сада ликује, хвали се важним учесницима сенктпетербуршког форума, међу којима је био и, еј бре, француски председник. То би ваљда требало да доказује да Русија није изолована, а биће и још угледнија јер је домаћин светског првенства у шутирању лопте.

Да ли се бар неко из руког руководства сећа да је њихово "фокусирање" на олимпијаду јурцања по снегу у Сочију довело до испоручивања Украјине Вашингтону?


Претходно од истог аутора: Пол Крејг Робертс: Проамеричка пета колона ће уништити Русију

Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: Will Putin’s Policy of Concession Succeed?
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Антикс Линуксу