Кад му запрете дубоке и фундаменталне промене у вези којих може
учинити мало, човек ће сигурно одабрати порицање као последњу линију
одбране. С обзиром на орвелијанску природу западног политичког
дискурса, не изненађује што је секуларни успон Кине изазвао успон
кућне радиности синофоба, који су у последњих неколико деценија на
сав глас упозоравали на предстојећи колапс скоројевићског Змаја -
чија је привреда у међувремену порасла скоро десет пута.
Аргументи се крећу од убедљивих ( дрвеће не расте до неба ) да
очигледно апсурдних ( "Кина ће имитирати Јапан" - иако се сличности
између њих углавном своде на коришћење штапића и пиктографског
писма ...). Кина је, наравно, прећутно охрабривала ово блебетање,
које је, у комбинацији са погодним и уверљивим митовима о "win-win"
исходу и немогућности Азијаца да иновирају и заснивају индустрије -
учинило западне елите слепим за нови изазов поновног успона Кине.
Однос Кине са Русијом је посебан случај. Овај аутор врти своју "Пређа Медведа и Змаја" (“Bear and Dragon yarn”) још од прелаза миленијума и - најзад - види своје ставове и предвиђања потврђеним све већим усклађивањем Русије са Народном Републиком, у великој мери убрзаним агресивним ставом земаља НАТО-а како се њихов пуч у Кијеву ближи све непријатнијем исходу.
Било је за очекивати да ће пропагандна машинеија пребацити у пету брзину да пласира поруку да је савезу између Русије и водеће светске привреде суђено да пропадне - истовремено тврдећи да је прави савез између две велике силе немогућ или да једва нешто значи с обзиром на превагу кинеске трговине са Западом.
Први аргумент је обично праћен самопоузданим рефреном да је незамисливо да Русија напусти Запад и уђе у пуни савез с Кином, не само због више од једног века политичких тензија и повремених војних сукоба, већ посебно с разлога што је руска висока култура по природи европска, уз потпуно неазијатски начин размишљања Руса. Да, нема две различитије културе од руске и кинеске !
Последња тврдња је, у најмању руку, очигледно нетачна. Јер заиста постоје две културе далеко разнородније него што су руска и кинеска: америчка и јапанска! Ништа не може дивергентније од њих - дрско и индивидуалистичко понашање Американаца, наспрам друштвених обичаја онога што је и даље најострвскије и најтрадиционалније друштво у развијеном свету - хијерархијско, конформистичко до крајности, уроњено у покорност појединца друштву. Јапан је показао велику културну отпорност, а упркос склоности за суши и Куросавом међу западном елитом, и чудном Дизниленду код куће, стварне везе су и даље веома ограничене, са далеко мањом културном глобализацијом него било где другде у Азији - да не спомињемо Европу или Латинску Америку.
Упркос "меким" културним баријерама, јапански политички / војни савез са Америком је постао "савез" виртуелне потчињености - Токио је у великој мери напустио сваки привид геополитичке независности виз-а-ви Вашингтона, чак и када је реч о Русији, где би за сопствене интересе Токија било много боље да је усвојен неутралан став, као противтежа све већем усклађивању Русије и Кине. И што тешко да је, наравно, што се тиче историјске неправде, хитац испаљен у бесу ( багателишући Хирошиму, Нагасаки и, наравно, бомбардовање Токија).
Што се тиче тежине аргумента трговине, кинески "Capex" (капиталних издатака) извозни модел раста се рапидно развија како Кина постаје земља са средњим приходима - систем у коме су висококвалитетне произведене робе продаване за фиат валуту никада није био посебно одржив. Ресурсима богата, са бројним областима технолошке изврсности и са дубоким, ликвидним домаћим тржиштем, и веома кредибилним нуклеарним одвраћањем, Русија је Кини партнер од виталног значаја, у ономе што је, а западни критичари прећуткују, брак поприлично једнаких.
Геополитичка сврставања у доба глобализације нису ствар сентименталних афинитета - ни културне преференце ни књижевна традиција не играју ту битну улогу. Геополитичка сврставања су функција тешких економских и геополитичких реалности - што нарочито важи за нову осу привлачења, засновану око јачања кинеско-руске антанте, и постепено привлачење трећих земаља жељних алтернативе стиску уображене "једине суперсиле" у опадању.
Аутор: Ерик Краус
Извор: Its China-Russia vs. Japan-America. Too bad for Japan. - Russia Insider
Превод: Ћирилизовано
Однос Кине са Русијом је посебан случај. Овај аутор врти своју "Пређа Медведа и Змаја" (“Bear and Dragon yarn”) још од прелаза миленијума и - најзад - види своје ставове и предвиђања потврђеним све већим усклађивањем Русије са Народном Републиком, у великој мери убрзаним агресивним ставом земаља НАТО-а како се њихов пуч у Кијеву ближи све непријатнијем исходу.
Било је за очекивати да ће пропагандна машинеија пребацити у пету брзину да пласира поруку да је савезу између Русије и водеће светске привреде суђено да пропадне - истовремено тврдећи да је прави савез између две велике силе немогућ или да једва нешто значи с обзиром на превагу кинеске трговине са Западом.
Први аргумент је обично праћен самопоузданим рефреном да је незамисливо да Русија напусти Запад и уђе у пуни савез с Кином, не само због више од једног века политичких тензија и повремених војних сукоба, већ посебно с разлога што је руска висока култура по природи европска, уз потпуно неазијатски начин размишљања Руса. Да, нема две различитије културе од руске и кинеске !
Последња тврдња је, у најмању руку, очигледно нетачна. Јер заиста постоје две културе далеко разнородније него што су руска и кинеска: америчка и јапанска! Ништа не може дивергентније од њих - дрско и индивидуалистичко понашање Американаца, наспрам друштвених обичаја онога што је и даље најострвскије и најтрадиционалније друштво у развијеном свету - хијерархијско, конформистичко до крајности, уроњено у покорност појединца друштву. Јапан је показао велику културну отпорност, а упркос склоности за суши и Куросавом међу западном елитом, и чудном Дизниленду код куће, стварне везе су и даље веома ограничене, са далеко мањом културном глобализацијом него било где другде у Азији - да не спомињемо Европу или Латинску Америку.
Упркос "меким" културним баријерама, јапански политички / војни савез са Америком је постао "савез" виртуелне потчињености - Токио је у великој мери напустио сваки привид геополитичке независности виз-а-ви Вашингтона, чак и када је реч о Русији, где би за сопствене интересе Токија било много боље да је усвојен неутралан став, као противтежа све већем усклађивању Русије и Кине. И што тешко да је, наравно, што се тиче историјске неправде, хитац испаљен у бесу ( багателишући Хирошиму, Нагасаки и, наравно, бомбардовање Токија).
Што се тиче тежине аргумента трговине, кинески "Capex" (капиталних издатака) извозни модел раста се рапидно развија како Кина постаје земља са средњим приходима - систем у коме су висококвалитетне произведене робе продаване за фиат валуту никада није био посебно одржив. Ресурсима богата, са бројним областима технолошке изврсности и са дубоким, ликвидним домаћим тржиштем, и веома кредибилним нуклеарним одвраћањем, Русија је Кини партнер од виталног значаја, у ономе што је, а западни критичари прећуткују, брак поприлично једнаких.
Геополитичка сврставања у доба глобализације нису ствар сентименталних афинитета - ни културне преференце ни књижевна традиција не играју ту битну улогу. Геополитичка сврставања су функција тешких економских и геополитичких реалности - што нарочито важи за нову осу привлачења, засновану око јачања кинеско-руске антанте, и постепено привлачење трећих земаља жељних алтернативе стиску уображене "једине суперсиле" у опадању.
Аутор: Ерик Краус
Извор: Its China-Russia vs. Japan-America. Too bad for Japan. - Russia Insider
Превод: Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!