Салих СЕЛИМОВИЋ: НЕКА РАТНА И ДРУГА ЗБИВАЊА НА СЈЕНИЧКО-ПЕШТЕРСКОЈ ВИСОРАВНИ У ТОКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Историчар и професор Салих Селимовић (Фото: Печат)

Када Србин муслиманске вероисповести пише истинито, реално и правилно о времену прошлом и садашњем, па својим писањем можда и предвиђа будућност, "врли Срби" одмахују главом. Стереотипним "он се доказује" потврђују пре свега своју лењост, а неки и злонамерност. Најтеже је бити човек, нарочито у смутним, тешким временима, а професор Салих Селимовић је себе човечански представио одавно, и онда кад је било "лако" и сада када је тешко.

Одавно тврди да је  ислам прво прихватила српска властела па тек онда други. Ми би се могли надовезати да је све исто, само је време друго и да комунистичка властела, која је настала обрнутим процесом,  сада прихвата непостојећу веру еUропизам, јер је однос на клацкалици исти. Срби су се исламизирали највише у 19. веку, када је болесник са Босфора био на издисају. О болеснику у БриселU, закључите сами.

Када прочитате историјске чињенице које нам професор Селимовић несебично даје размислите и о почетној нашој реченици, да професор можда предвиђа будућност, износећи сурову реалност од пре једног века?


За Ћирилизовано: Милорад Ђошић

АПСТРАКТ: Сјеничко-пештерска висораван, а посебно простор од планине Јавора па преко Кладнице до Сјенице и даље у долину реке Лима, заправо у Црну Гору, представљао је важан геостратешки и војни правац. Посебно је било важно да се што дуже задржи продор далеко надмоћније аустроугарске војске како би се омогућило организовано повлаћење српске војске према Албанији, тј.до обале Јадранског мора, заправо Медуанског залива, Драча и Валоне. Борбе у овом крају су трајале од почетка до 19.новембра 1915.године, а окупација до половине октобра 1918.године. Под окупацијом се живело веома тешко због окрутне окупаторске власти (шиканирање, интернације, стрељања), честих реквизиција, тешких зима, гладних година и многих заразних болести, али и деловања комита и одметника из муслиманске и српске популације. 

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Сјенички крај, Аустро-Угарска, војска, борбе, реквизиције, интернације, ђурумлије,комите, отметници, глад, зиме, болести. 

Први светски рат је почео објавом рата Себији 28.јула 1914.године. Атентат припадника организације „Млада Босна“ на аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда 28.јуна је био одговор на све учесталије вербалне и војне претње Србији како би се спречило жељено и историјски оправдано уједињење наших земаља.1 Аустро-Угарска и кајзеровска Немачка искористиле су овај атентат припадника „Младе Босне“ као повод за одавно припреман обрачун са Енглеском, Француском и Русијом.2 У сфери непосредних геополитичких и империјалних интереса Аустро-Уграске налазила се Краљевина Србија која је била препрека даљој пенетрацији у унутрашњост Балкана и избијања на Егејско или Бело море (Солун) као и даље према Блиском истоку.3 Аустро-Угарска се послужила ултиматумом за који је знала да га Србија као суверена земља не може прихватити. Одбијање неприхватљивог захтева у ултиматуму је Аустро-Угарска искористила за објаву и почетак рата против Србије и Црне Горе која је одмах пристала уз Србију. Ратне операције су вођене половином августа (Церска битка) и септембра (Колубарска битка) 1914.године. И поред велике надмоћности у техничкој и борбеној опремљености аустроугарске војске Србија је успела да у сјајним биткама на Церу, Колубари и Сувобору нанесе непријатељу тешке поразе. После тих великих победа је настао период ни рата ни мира или неког релативног затишија до јесени 1915.године. Тада ће Аустро-Угарска и Немачка склопити Војну конвенцију са Бугарском створивши план напада на Србију. Немачка команда је за терћи напад на Србију поставља немачког генерала Макензена, једног од најспособнијих немачких генерала. Немачки цар Виљем је генералу Августу фон Макензену тада издао кратку наредбу: „Српску војску одлучно поразити, успоставити и одржавати везу преко Београда и Софије са Цариградом“.4 Пред сам напад немачке 1.армије на Србију фелдмаршал Макензен се обратио својим војницима следећом поруком: „Војници, ви не полазите на италијански, ни на руски или француски фронт. Ви полазите у борбу против новог непријатеља- опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт- на Србију, а Срби су народ који воли слободу и љуби своју отаџбину, који се боре и жртвују до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помути славу и не компромитује успехе славне немачке војске“.5

Удружене снаге тих савезника су успеле да присиле српску војску на повлачење у тзв.активној одбрани. Главнина српске војске, Влада и краљ су се преко албанских планина повукли на острво Крф почетком 1916.године.6 Када се српска војска опоравила била је пребачена на Солунски фронт. У септембру 1918.године јединице српске војске су пробиле овај фронт и уз извесну помоћ својих савезника ослободиле Србију и Црну Гору као и остале наше земље од окупатора. Рат се завршио победом савезника: Француске, Енглеске, Италије, САД и Србије 11.новембра 1918.године, а уговор о миру склопљен је у Версају 28.јуна 1919.године.7

 

Почетак рата је примљен различито код Срба и једног дела муслимана. Срби су се масовно одазвали на мобилизацију са жељом да одлучно бране земљу од агресора. И они за борбу способни који нису били мобилисани јављали су се у команду као добровољци. Један део муслимана, који је био развлашћен после ослобођења 1912.године и који је био компромитован, а и под утицајем разорне аустроугарске пропаганде, желео је да Србија буде што пре поражена и да Аустро-Угарска окупира, по њиховом ослободи, некадашњи Новопазарски санџак од Србије и Црне Горе. Ипак, је доста муслмана из сјеничког, као и ширег краја, било у српској војсци који су се храбро борили против аустроугарске војске, нарочито у одбрани Београда 1915.године. 

У Сјеничком крају, као и у неким суседним крајевима Старе Рашке, правих борбених дејстава није ни било осим у суседству око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши. Командант одбране Сјенице пуковник Зисић је 24.августа 1914.године са два батаљона (1400 војника) и једном батеријом топова организовао одбрану Сјенице.8 У овој борбеној формацији 1000 војника су били добровољци из новопазарског краја, а 400 војника су били сјенички добровољци. Према Сјеници из долине Лима и од Нове Вароши требала је да дејствује VIII аустроугарска брдска бригада. До директних борби за Сјеницу није дошло, јер се та брдска бригада морала брзо да повуче и поред успеха код Бродарева и Нове Вароши преко Дрине у Босну због пораза аустроугарске војске на Церу. Аустроугарска Врховна команда је била планирала да та бригада раздвоји српску и црногорску војску у овом делу земље. У аустроугарским војним и политичким круговима претпостављало се да би због тог раздвајања Србија и Црна Гора морале да пристану на сепаратни мир.9 Почетном успеху у бробама VIII аустроугарске бригаде у долини Лима много су допринеле муслиманске комитске групе и патроле стављајући се у службу непријатељеве логистике.10 Али су те групе и дивљале по српским селима убијајући и пљачкајући незаштићено становништво верујући да је опет дошло неко „њихово време“. Један од разлога за појаву српских комита био је и обнављње чипчијских односа које је омопгућио нови окупатор. Посебно велике услуге муслиманске комите су пружиле аустроугарској војсци приликом борби за Бродарево 21. и 24.августа 1914.године када су Аустријанци пребацивали своје трупа из Пријепоља према Сјеници.11 Тада су бројне муслиманске комите чак нападале српску војску код Црног Врха и Буковог Гроба.12

 

После повлачења јединица VIII аустроугарске брдске бригаде из Нове Вароши наоружане муслиманске формације су поселе положаје око града пресецајући сваку везу са Сјеницом и осталим светом. Због тога је пуковник Зисић из Сјенице послао српске регуларне трупе да деблокирају град и успоставе све прекинуте везе са Сјеницом.13 Тако је и одред црногорске војске под командом бригадира Гојнића на Пештери имао борбени сукоб са великом групом наоружаних муслимана. Црногорци су разбили ту муслиманску формацију и одмах се вратили у долину Лима не нападајући већ само пратећи повлачење аустроугарске војске према Дрини. Велики број наших муслимана који су учествовали у подршци аустроугарској војсци морали су се заједно са њом повлачити у Босну. Према наводима Богумила Храбака са VIII брдском аустроугарском бригадом почевши од Нове Вароши па до у Босну повукло се 3000 компромитованих муслимана.14 Они учесници који су били на страни аустроугарске војске, а нису се повукли, у највећем броју су ликвидирани. Они који су успели да се прикрију и избегну казне поново су се активирали по аустроугарској окупацији овог дела наше земље краје 1915.године. Неки су дочекали и ослобођење 1918.године, али се нису смели да предају новим властима па су за њима расписиване потернице и уцене.15 Таквих је било осам из тадашњег сјеничког среза.16

 

Од краја августа 1914. па све до новембра 1915.године неће бити никаквих војних борбених дејстава, али ће се српске комите у контра акцији обрачунавати се муслиманским комитама и зликовцима и светити за разбојништва и непријатељско деловање на страни агресора. Тако је настао период тешких искушења. Ситуација нећи бити ништа боља и за време аустроугарске окупације од краја 1915. па до октобра 1918.године. Међу српским комитама посебно се истицао Стеван Коматина. Српске комитске групе ипак су се много више бавиле осветама, отимањем и пљачкама него разбојништвима. Често су опљачкано делили са угроженим и сиромашним српским сељацима. 

На Сјеничко-пештерској висоравни су се права ратна дејства доживела тек почетком новембра 1915.године. Српска и црногорска војска су водиле жестоке борбе са аустроугарском војском на стратешки веома важном јаворском сектору, тј. између Ивањице и Сјенице, покушавајући да што дуже задрже напредовање аустроугара како би се омогућило што организованије и безбедније повлачење српске војске у долину Лима и даље преко црногорске дрежавне територије према Албанији. Аустроугарски 19.корпус је са главнином својих снага (20 батаљона) упућен на стратешки правац Ивањица-Сјеница како би што пре била разбијена одбрана Јавора којег су држале трупе Санџачке војкске (војска Црне Горе) уз коју су се бориле и неке јединице Ужичког одреда српске војске.17 Тим војним снагама је командовао средар Јанко Вукотић. Поменути аустроугарски корпус је требао и да раздвоји српску и црногорску војску на овом као и ширем подручју.18

 

Постојали су и други правици продора аустроугарске војске у Рашку област као Пожега-Ивањица-Нови Пазар и Ужице-Нова Варош.19 И цео простор некадашњег Новопазарског санџака је био изузетно важан за повлачење српске војске. Српска Врховна команда је доставила захтев црногорској Врховној команди у којем се, кизмеђу осталог, каже: „ Засада је за српску војску најопаснији правац кроз Санџак, који треба осигурати пошто пото, иначе је све изгубљено“.20 Међутим, колико је био важан јаворски сектор може се видети и из тога што је два пута на Јавор долазио командант црногорске санџачке војске сердар Јанко Вукотић како би својим присуством, знањем и способношћу помогао што ефикаснијем и што дужем задржавању и напредовању аустроугарских трупа. Тада је формиран посебан Јаворски одред под командом Петра Мартиновића, који је до тада био начелник штаба Санџачке војске. Аустроугарска војска је оспособила и запосела некадашње Карађорђеве шанчеве на Јавору и вршила сталне нападе на јединице Јаворског одреда. Аустроугарска команда је имала у плану да што пре изврши пробој превоја на Јавору и запоседање Сјеничко-пештерске висоравни у којој живела већина муслиманског становништва за које се знало да ће их радо дочекати, јер је аустроугарска безочна пропаганда то вешто припремила преко једног знатног броја трговаца, хоџа и развлашћених ага и бегова. Најжешће борбе су вођене на Јавору од 6.до 16. новембра 1915.године. И поред упорне одбране тако важних положаја морали су да одступају храбри браниоци Јаворског ратног сектора пред бројно и технички далеко надмоћнијим аустроугарским трупама. Јаворски одред је одступао према Сјеници, а један његов батаљон се повлачио на Пештер да би се преко села Буђева упутио за Суводол (Суви До) како би одатле да продужи даље за Рожаје.21

БОРБЕНА ДЕЈСТВА НА ЈАВОРУ ОД 6. ДО 16.НОВЕМБРА 1915.

За време повлачења српске и црногорске војске са Јавора преко кладничког села Понорца у засеоку Гаљићи у току ноћи је умрла цела једна група српских војника. Преплашени муслимани Зорнићи (Гаљићи) тела умрлих затрпају у мочила. Када се рат завршио власти Краљевине СХС поведу истрагу, јер се знало да су у повлачењу дошли до тог села и да им се даље губио сваки траг. На крају се открије да су покопани неки лешеви у Гаљића мочилима. Лешеви се пронађу, али судски лекар, извршивши аутопсију, утврди да војници нису били побијени већ да су се били прејели и да су од тога помрли. Тако су се Гаљићи спасили од одговорности за смрт тих прегладнелих, преједених и јадних српских војника.22

 

Аустроугарска команда је на правцу Ивањица-Јавор-Кладница- Сјеница морала да ангажује 21.000 војника, осам батерија и ескадрон коњице док су српске снаге браниле превој на Јавору са 3.500 војника, 7 топова и четири митраљеза.23 У одбрани јаворских положаја храбро су се борили и Црногорци и Ужичани (Ужичка војска). Српска војска је после петнаестак дана храбре одбране морала да напусти Јавор. Тада је и Ужички одред српске војске био присиљен да одступи ка Сјеници и даље у долину Лима. Тако су Аустријанци 19.новембра 1918.године окупирали Сјеницу и цео овај део Старе Србије где ће се задржати до половине октобра 1918.године. Један број српских војника је успео да се домогне својих кућа и тако избегне заробљавање. Велики број најугледнијих Срба је био интерниран у логоре (Нежидер, Ашах, Арад, Добој) док је један број мобилисаних одступао са осталом српском војском (у народу су касније били познати као Солунци). Само са подручја општине Дуга Пољана код Сјенице била су интернирана 52 лица међу којима и 9 муслимана.24

У редовима српске војске борили су се и муслимани који су били мобилисани са територије бившег Новопазарског, касније Пљеваљског и Сјеничког санџака. Многи од њих су се истакли у одбрани Београда, а велики број их је изгинуо на Ади Циганлији, по другим деловима града и на одбрамбеним линијама низ Дунав до Смедерева. Само из општине Кладница код Сјенице у одбрани Београда погинуло је десетак мјуслимана. Регент Александар Карађорђевић је одао писмено признање борцима муслиманима који су се храбро борили у одбрани Београда 1915.године.25 У свим срезовима и општинама је прочитана наредба команданта одбране Београда бр.110 којом се похваљују муслимани као борци.26 У пуку, којим је командовао пуковник Драгутин Димитријевић Апи, било је муслимана за скоро цео један батаљон међу којима је било и оних из сјеничког краја .27

 

Ипак је већина муслиманског становништва подлегло окупаторској пропаганди и деловању фанатизоване и полуписмене улеме и давно преживелог феудалног слоја ага и бегова. Они су имали велики политички утицај на муслиманске масе па је код муслимана преовладало убеђење да је Србија 1912.године окупирала Новопазарски санџак и да је сада Аустро-Угарска дошла као ослободилац. Тако је аустроугарска војска дочекана са овацијама, како у Сјеници, тако у Кладници, Дугој Пољани и на Пештерској висоравни, као и у Новом Пазару и Новој Вароши.28 Да би што више и чвршће тај слој муслимана (бегови, аге, трговци, улема), везала за себе окупаторска власт је вратила на снагу чипчијске односе.29 Обавезала је све некадашње кметове да бившим агама морају давати четвртину коју су уговорима били обавезни давати пред крај турске владавине.30 То ће код српске православне популације изазвати велико огорчење што ће делимично утицати и на каснију комитску активност. Разорна политика новог окупатора успевала је, нажалост, да још више продуби и прошири неповерење и мржњу „код браће и по крви и по језику.31 То привилеговање најбогатијег дела муслимана и улеме деловало је и на оне сиромашније па у целини гледано аустроугарска окупација је и била прихваћена као ослобођење од српске власти. То су они најекстремнији искористили за терорисање па и убијање угледних и најчешће невиних људи сматрајући да је опет дошло њихово време, („пусто турско“, „старо турско“) у којем ће они да шире безакоње и сваковрсну несигурност какву су спроводили последњих деценија османске владавине. Без обзира на строге аустроугарске окупационе власти и њихове законе у овок крају је деловало много одметника. Неки ранији одметници од турске власти су наставили своју активност и за време окупације. Комита и хајдука је било и међу православним и међу муслиманима. И једни и други су делили неку своју правду, а било је и личних освета које су се вукле још из времена турске владавине. Код српског народа су још увек биле свеже успомене на зулуме и терор појединих ага и бегова и неких локалних функционера пре ослобођења 1912.године, као и бројних убистава од стране турских одметника у последњим деценијама турско-османлијске владавине у овом крају. Само на подручју Кладнице деловала су три одметника: Ахмет Папић, Мухарем Вишњић и Заим Зорнић. Око српских села су комитовали Велизар Радевић, Јевто Васојевић, Јосиф Аничић, Лазар Недовић, Илија Стијовић и многи други који су најчешће штитили угрожени народ и вршили освете за многа ранија недела и злочине појединих муслиманских одметника и зликоваца. Муслимански одметници су по селима сјеничког, ивањичког и нововарошког краја пљачкали и терорисали српско становништво, а чинили су и убиства виђенијих људи. Било је и ретких муслиманских одметника који су штитили незаштићене муслимане од српских комита и вршили освете. Нажалост, најчешће су страдавали недужни и са једне и са друге стране. 

Око некадашње јаворске границе најчешће су се вршиле крађе и прекрађе стоке. Та стока се пребацивала преко бивше српско-турске границе на Јавору. То је било најједноставније и најуносније, а било је и у традицији на овом подручју. У то време су се посебно по томе истицали браћа Шабовићи и Симеун Гарица.32 Такође се и шверцовало свим и свачим што је такође било традиционално занимање великог броја људи на подручју Сјеничко-пештерске висоравни, а посебно оних уз јаворску границу, као и на Моравцу и Жилиндару, заправо Коритима и Бихору.

И данас се препричава случај сукоба и погибије муслимана Кладничана у селу Трудову у борби са чувеним комитом у овом крају Симеуном Гагрицом. Уствари, ту борбе није ни било. Браћа Мурат и Алија Шабовић су са некадашњим турским чаушом Хасаном Тарићем кренули на сам Божић 1916.године да ликвидирају Симеуна Гагрицу у Трудову. Наводно Гагрица им је био дужан неку стоку. Кладничани се понапију у Божетићима (Боровита Главица) и тако пијани упуте се у Трудово. Када су били пред кућом Гагрице пред њих је са малим дететом истрчала његова снаха и молила их да дете окуме и да се тако избегне крвопролиће, поготово на сам Божић. Алија је био склон томе, али Мурат је то одбио смртно ранивши Симеуновог брата. Симеун се у међувремену успео спустити кроз трап и домоћи стога сена у оближњем котару у коме је имао пушку. Успео је да убије сву тројицу пијаних насилника. Због тог случаја Гагрица се морао поново да одметне у комите. Гагрица је после тога окупио повећу групу комита у којој су , између осталих, били: Влајко Ћурка, Божо Поповић, Мирко Аничић, Радиша Ловић, Миле и Влајо Новковић, Проко Радишић, Новица Нешовића и др. Поводом овог случаја аустроугарске власт нису скоро ништа предузеле. И данас код најстаријих и Срба и Муслимана влада уверење да је то одговарало окупаторској власти рачунајући да ће се тако решити и једних и других одметника и пљачкаша и заоштрити односи међу комшијама различитих вера .33

Комите из суседног Златарског среза су 1917.године побили су групу муслимана у селу Лопижама (засеок Шиповик) која је из Нове Вроши на коњима преносила живежне намирнице. Тела убијених су побацана у један бездан, а намирнице и коњи опљачкани. Тај злочин су починили Гагрицине комите средином 1917.године. Аустроугарска жандармерија је похапсила велики број угледних домаћина из Лопижа међу којима су били Јован Ковачевић, Арсо и Васо Секулић, Јеврем Ранитовић, Саво Трмчић, Тимотије Вранић, Никола и Симо Степановић и др.34 Тада су опљачкани и побијени Џемаил Ћатовић, Осман Крбузлија и Јусо Аговић.35 Ти људи су на својим коњима из Нове Вароши преносили храну за своје породице. Ухапшени су у Сјеници малтретирани и мучени. Засеок Шиповик, у којем се догодио тај злочин, је био спаљен. Међутим на суђењу у Новом Пазару сви похапшени су били ослобођени, јер ти људи и нису били никакви кривци већ мирни грађани и добри домаћини.36

 

Познат је и случај када је иста комитска група под воћством Симеуна Гагрице извршила напад на куће богатих трговаца и велепоседника Звиздића у селу Увцу (Пашино брдо) код Сјенице, такође 1917.године. Тада су погинули неки Звиздићи и однета велика количина злата. Овај напад на Звиздиће преживели су Хасан и Осман. Ни око овог злочина окупаторска аустроугарска власт није ништа предузела иако се у народу знало ко су починиоци, а у том случају је то морала знати и полиција. 

Симеун Гагрица је комитовао са својом дружином на тромеђи сјеничког, моравичког и златарског среза до октобра 1917.године када је био убијен на одморишту у једној вртачи у селу Љепојевићима заједно са Тонком Стојић из Дебеље под још потпуно неразјашњеним околностима.37 У народу постоји прича да су га убили неки његови саборци који су били подмићени великим златом од стране родбине убијених Кладничана.38 Постоји могућност да је у његову ликвидацију била умешана окупаторска власт, јер је неколико дана пре тога Симеун Гагрица ликвидирао једног Србина Вранића у Чедову код Сјенице за којег се веровало да је био аустроугарски шпијун. Међутим, има и казивања у којима се говори да су Симеуна Гагрицу ликвидирали из освете Пурићи из Радијевића код Нове Вароши преко добро плаћених неких Гагрициних другова из његове комитске групе. 

У току 1916. и у 1917.години из новопазарског и сјеничког краја је покупљен велики број добровољаца муслимана од 18 до 50 година у турску и аустроугарску војску. Само из кладничке општине у те добровољце, тзв.ђурумлије, ђулијане отишло је око 160 најспособнијих младића.39 Према казивањима најстаријих људи који су то и запамтили, из тадашњег Сјеничког среза отишло је око 650 ђурумлија.40 По завршетку рата тек сваки десети се вратио кући.41 Знатан број оних ђурумлија који су преживели рат је остао да стално живи у Турској.

Из суседног новопазарског среза покупљено је близу 2000 добровољаца које је народ 1917.године прозвао „зоромвољцима“, јер су те године најчешће били уствари мобилисани, па чак и присилно.42

Окупаторска власт и њени домаћи помагачи су користили верски фанатизам код муслимана купећи их са паролама „за сапас дина и имана“ , „за спас ислама“ и „ко је Турчин нека се јави у добровољце“. Турски султан је, као халифа, тј. верски поглавар сунитских муслимана, којима припадају и југословенски муслимани, био прогласио и џихад (свети рат).43 Велики број тих ђурумлија или „зоромвољаца“ је одведен на Источни фронт у Галицију и на друга ратиштишта где је највећи део погинуо. Један број и тих новопазарских преживелих ђурумлија и каснијих „зоромвољаца“ је по завршетку Првог светског рата остао да трајно живи у Турској као што је био случај и са сјеничким „зоромвољцима“.

ГРУПА АУСТРОУГАРСКИХ ОФИЦИРА У ДУГОЈ ПОЉАНИ КОД СЈЕНИЦЕ 1916.ГОДИНЕ

Нови окупатор је формирао Војногенерални гувернеман за Србију (ВГГ), а на највећем делу некадашњег подручја Новопазарског санџака, који је припадао Србији, два округа и крајскоманде у Новом Пазару и у Пријепољу. Сјенички срез је ушао у састав округа Нови Пазар. У Сјеници је успостављена Бесиркскомандатуре (среска војна команда). Задржана је постојећа административно-територијална организација сјеничког среза, каква је била успостављена после ослобођења 1912.године. Сјенички срез је чинило 11 сеоских и једна градска општина. Те општине су прозване опћинским поглаварствима. Смењена су сва стара руководства и постављена нова за која је окупатор веровао да ће га подржавати и спроводити његове законе и одлуке. Срби су уклоњени из органа власти и где год је то било могуће замењени са муслиманима или доведим људима из Аустро-Угарске који су знали хрватски језик. Чак су у школама постављали за учитеље своје подофицире који су говорили хрватски, а за управитеље школа официре. У недостатку и таквих војних учитеља у сеоске школе, где су живели само Срби православци, за учитеље су постављане и хоџе. За хоџе су организовани течајеви на којима су морали да науче латиницу, јер су се до тада служили турским и арпским писмом и ћирилицом. Уџбеници су добављани из Босне и Херцеговине и Хрватске. Укинута је ћирилица и уведена латиница у администрацију и школе.Уводене су биле неке нове речи уместо оних које су одувек коришћене, као: за мајку матера, за пол спол, за општину опћина, за сахрану покоп, за извод из матичне књиге рођених исказ и др.44

Окупатор је бескрупулозном пропагандом настојао да што више раздвоји и завади муслимане са православним Србима. Била су бројна хапшења, малтретирања па и убијања најугледнијих људи. Муслимани су били у свему привилеговани. Враћени су већ одавно анахрони феудални односи. Бивше чипчије су сада поново морали да агама дају некадашња давања, тј.четвртину, као што је већ речено. Уведена је потпуна евиденција грађана и ограничено њихово кретање. Под контролу окупационих власти стављене су све пољопривредне површине (оранице, ливаде, пашњаци, воћњаци, шуме), затим је пописан сав пољопривредни инвентар, а посебно су контролисани стока и све залихе хране. Уведени су нарези стоке месечно, а вуне годишње. Вршидбе жита и шишање оваца су вршене само под контролом окупаторских чиновника. О снабдевању становништва оним производима које није могло само да произведе власти су се мало бринуле. Највећи проблем је био недостатак соли. За непоштовање ових горе поменутих наредби изрицане су казне од 2000 круна или 6 месеци затвора.45 Из кућа је купљено бакарно посуђе и предмети од месинга (бронза), а са џамија и цркава скидани оловни и бакарни кровови, као и црквена звона. Тада су скинули оловни кров са главне џамије (Султан Валиде џамија) у Сјеници.46 Да би се умирио један број због тога незадовољних муслимана ширена је и пропаганда да ако победе Турска и Аустроугарска да ће бивши Новопазарски санџак бити узет од Србије и Црне Горе и бити припојен Босни и Херцеговини, тј.Аустроугарској.47 Такође је обећано да ће њихова власт после победе направити још бољи кров на тој џамији.48 Према окупаторовој пропаганди све те мере су биле важне за опстанак муслимана у некадашњем Новопазарском санџаку или садашњој Рашкој области. Очигледно је био наметнут типичан и бездушан економски терор.49

Реквизиције су, као што се да видети, биле немилосрдне. Примера ради наводимо да су окупаторске власти у 1917. и до повлачења половином октобра 1918.године из овог краја само од Лутвије Никшића из села Понорца реквирирали 86 грла говеда, а од Амира Зорнића Лемића 44 грла.50 Посебно су окупационе власти биле сурове према српском православном становништву приликом спровођења реквизиција.

Зиме 1916. и 1917.године су биле тако мразовите и снеговите (висина снежног покривача се кретала од 1 до 2 метра, а наноси су били високи 5-6 метара) да су људи до штала и котарева морали да прокопавају праве тунела, а дрвеће је пуцало од мраза.51 Гладни вукови су чак се спуштали до градских кућа у Сјеници.52 До воде се често долазило разбијањем леда секирама и ћускијама. Нестајало је хране и за људе и за стоку.53 Једно време највише је народ кувао коприве и друго зеље са мало кукурузног, овсеног или јечменог брашна. Стока је јела и сламу скинуту са колиба и кровова кућа. Прича се и то да су се птице у лету смрзавале и падале.54

 

У сјеничком крају је наступило тешко стање, јер је велики број најспособнијих мушкараца из српске популације повукао се са српском војском, а део најугледнијих људи је интерниран па није имао ко да обрађује земљу и набавља на страни потребне намирнице. Месецима су се јеле коприве и друго зеље.55 Исто стање је било и код најсиромашнијег слоја муслимана, али су муслимани имали ту повољност што је њихово кретање било слободније и што је мали број био интерниран.56 Ипак је и код муслимана недостајало радне снаге јер је и њихов најспособнији део мушке популације отишао у турску и аустроугарску војску као наводни добровољци. Наступиле су неродне и гладне године, затим су харале разне заразне болести као што су тифус, шпанска грозница (шпањолка), дизентерија, сифилис.57 Тако су тешке зиме, глад и болести десетковале и онако већ проређено и православно и муслиманско становништво.58

У августу 1917.године окупатор је у Сјеници организовао састанак градоначелника и најугледнијих људи са простора некадашњег Новопазарског санџака.59 Састанку је било пристутно 25 локалних представника и два официра аустроугарске војске који су представљли окружну и среску команду. Састанком је председавао Мехмед Изет-паша Бајровић, тадашњи градоначелник Пљеваља и некадашњи главни лиферант аустроугарским војним гарнизонима у западном делу Рашке области (Пљевља, Прибој и Пријепоље) до анексије Босне и Херцеговине 1908.године. На састанку је донешена позната Сјеничка резолуција у којој се, између осталог, тражило од Аустро-Угарске преко Генералних гувернемана у Београду и на Цетињу и Земаљске владе у Сарајеву, да се бивши Новопазарски санџак одузме Србији и Црној Гори и припоји Босни и Херцеговини.60 За њега се предвиђала извесна аутономија у оквиру Босне и Херцеговине. Уствари он би на тај начин цео ушао у састав Аустро-Угарске монархије.61 Резолуцију је потписало 12 градоначелника срезова који су некада били у саставу Новопазарског санџака. Испред Сјеничког среза резолуцију је потписао градоначелник Рушид Спаховић.62 Историчар Ејуп Мушовић је о томе рекао: „ Било је то поновно оживљавање идеје Хабзбурга из друге половине 19.века о Санџаку како би га се домогли да би преко њега могли да продиру према истоку, и онемогућили уједињење Србије и Црне Горе“.63

 

Тада Аустро-Угарска није могла удовољити том захтеву, јер имала других важнијих питања за решавање у вези са насталом ратном ситуацијом. После завршетка Првог светског рата учесницима у доношењу и потписницима те резолуције суђено је у Новом Пазару 1919.године. Многи су осуђени на одређене временске казне, али је Александар Карађорђевић после крунисања за краља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца помиловао осуђене 1921.године. Међутим, та Резолуција је сигурно била један од основа за формирање тзв.партизанске аутономије Санџака 20.новембра 1943.године на оснивачкој скупштини у Пљевљима. Као што се види, у току Првог светског рата окупатор је вешто манипулисао са муслиманима у некадашњем Новопазарском санџаку. Таква слична политика новог окупатора се наставила и у току Другог светског рата. Рецидиви те политике постоје и данас.

Окупатор је сјенички крај напустио половином октобра 1918.године. Тешке последице тог рата су се виделе на сваком кораку. Окупатор је све што је могао искористио за ратне потребе од ратних реквизиција до чисте пљачке, али и сурових убистава и интернација недужног становништва. Проређено, осиромашено и напаћено становништво се окренуло мирнодопском животу у новој и заједничкој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

У сјеничком селу Крстац на једном благом узвишењу званом Црквине подигнут је један једини споменик свим палим ратницима у ослободилачким ратовима 1912-1918.године. Споменик има изглед степенастог обелиска чији је горњи део најужи и при врху заобљен. Ту су уклесани хришћански и муслимански симболи, тј.крст и полумесец са звездом. Ти знакови представљају војнике православне и исламске вероисповести који су се заједно борили за ослобођење и уједињење југословенских народа. На споменику постоји посвета која гласи: „Палим ратницима у борби за ослобођење 1912-1918.год. Захвални грађани општ.(ине) Вапске. 12.јула 1939.год.“ Споменик је подигнут на иницијативу тадашњег председника општине Вапа Радоја Петровића.64 Споменик нико не одржава и око њега је нестало некадашње лепо урађене дрвене ограде. Прилаз споменику је тежак и већ зараста у жбуње.

РЕЗИМЕ

На Сјеничко-пештерској висоравни нису вођене скоро никакве борбе до почетка новембра 1915.године нити је било неких посебних догађања осим што је велики број најспособнијег мушког становништва био мобилисан у српску војску. Стање је било тешко због злочиначког, разбојничког и пљачкашког деловања муслиманских комита који су се ставили на старну Аустро-Угарске. Преко Ивањице, Јавора и Сјенице аустругарска војска је требала да пресече одступницу српској војсци на правцу њеног повлаћења долином Лима према Албанији. 

Због тога су малобројне српске и црногорске трупе упорно и храбро браниле Јавор, а Аустријанци са далеко надмоћнији снагама настојали да га заузму. Половином новембра 1915.године су то и успели па је цео крај до 19.новембра био окупиран.

Окупатор је завео своју власт постављајући нова руководства, завео терор, интернирао велики број најугледнијих људи, укинуо ћирилицу, а увео латиницу у администрацију и школе, завео бездушне реквизиције, пунио затворе и логоре окомивши се на угледннији део српске популације, посебно на интелигенцију и оне имућније.

Нова власт се посебно бавила распиривањем верских супротности и потпиривањем ранијих размирица и сукоба. То ће омогућити појаву муслиманских одметника који ће чинити недела према Србима. Враћени су анахрони феудални односи настојећи да и на тај начин што више веже за себе аге и бегове. То ће великим делом допринети поновној појави комита и хајдучије и код Срба православаца. 

Знатан број муслимана се борио у српској војсци, али много више на страни Аустроугарске и Турске као добровољци тзв.ђурумлије, али и као мобилисани војници у народу названи „зоромвољци“.

Није имао ко да обрађује земљу па су настале гладне године. Зиме су биле веома оштре и снеговите. Харале су разне заразне болести као што су тифус, шпанска грозница, дизентерија. Крај првог светског рата је дочекан са десеткованим, а у неким деловима Сјеничко-пештерске висоравни и са још проређенијим становништвом. 

Напомене:

1 Атентат је извршио омладинац Гаврило Принцип у Сарајеву 28.јуна 1914.године.

2 Организација „Млада Босна“је имала за циљ ослобођење и уједињење наших земаља. Окупљала је средњошколску, студентску и другу омладину. У организацији је највише било Срба па муслимана.

3 Аустро-Угарска је имала свој познати програм Drang nach Osten (продор на Исток).

4 Генерал фон Макензен је немачки генерал, касније фелдмаршал, који је био главнокомандујући војних снага које су напале Србију крајем 1915.године.

5 Војислав Суботић, Нововарошки крај кроз историјуод неолита до 1941, Нова Варош 1991, 212.

6 У бројној литератури је та ситуација описана као српска Голгота.

7 У историји је познат као Версајски уговор.

8 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца (ВРС), књ.I, Београд 1924, 284, 337.

9 Маликовић Драги, Покрети трупа и борбе у некадашњем Новопазарском санџаку 1914. и 1915.године, Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића бр.XVII, Установа за културу и образовање и Дом револуције, Пријепоље 1997, 172.

10 Богумил Храбак, Качаци у бившем Новопазарском санџаку (Старој Рашкој) 1918-1928.године, Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића бр.XVII, Установа за културу и образовање и Дом револуције, Пријепоље 1997, 225.

11 ВРС, Ратовање црногорске војске (РЦВ), лист 48.

12 ВРС, РЦВ, Извештај бр.13 црногорског бригадира Гојнића из Бијелог Поља од 27.VIII 1914, лист 58, Београд.

13 ВРС, књ.I, 330.

14 Храбак, исто.

15 Најпознатији муслиманмски комита, који се са својом бројном дружином кретао и по Сјеничком срезу, Јусуф Мехоњић, по неким одметник и борац за ослобођење муслимана, комитовао је све до 1926.године када је убијен у једном обрачуну са албанским жандармима код Тиране. По другој верзији убијен је у Скадру исте године од стране неког добро плаћеног муслимана са Пештери.

16 Храбак, 226.

17 М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Војноиздавачки завод ЈНА, Београд 1954, 328.

18 Велимир Терзић и др., Операције црногорске војске у првом светско рату, Војноисторијски институт ЈНА, Београд 1954, 320.

19 Терзић..., Операције црногорске војске у Првом светском рату, 314.

20 Исто, 317.

21 Исто, 331.

22 Према казивању Касима Ибровића (1905) из Понорца за време ауторових теренских истраживања 1986.године.

23 Терзић..., Операције црногорске војске у Првом светском рату, 328, 329; М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Војноиздавачки завод, Београд 1954, 328, 362.

24 Fikret Sebečevac, Duga Poljana i okolina, Novi Pazar 1993, 67, 68.

25 Zoran Lakić, Partizanska autonmomija Sandžaka (tekst Murada A. Šećeragića), Podgorica 1992, 134.

26 Safet Bandžović, Sjenički kraj krajem XIX i početkom XX stoljeća u svijetlu opštih zbivanja u Sandžaku, Zbornik Sjenice br.11, KPZ, Sjenica 2000, 50.

27 М. Живановић, Pukovnik Apis, Савремена админстрација, београд 1955, 272.

28 Представници новопостављене власти у Новом Пазару у којој су били само муслимани упутили су аустрисјском цару Фрањи Јосифу телеграм у којем изражавају задовољство што је његова војска дошла у Нови Пазар. Већ 1.децембра 1915.године дошао је од цара одговор у којем се, између осталог каже: „ Да се саопшти његова превишња хвала и поздрав тешко крушеном храбром муслиманском становништву које под заштитом савезничке војске стоји“ (Ејуп Мушовић, Нови Пазар и околина, Књижевне новине, Београд 1969, 281).

29 Салих Селимовић, „Кладница“, Музеј „Рас“, Нови Пазар 2012, 115.

30 После ослобођења 1912.године Србија је укинула четвртину, али због избијања Првог светског рата није стигла да заврши аграрно питање, тј.да изврши аграрну реформу и реши питање власништва над земљом.

31 Салих Селимовић, „Сјеница“- Настанак и развој до ослобођења 1912. и Нова демографска кретања (друго допуњено издање), АРИОМ, Београд 2013, 73.

32 Селимовић, „Кладница“, 116.

33 Према казивању, Гаврила Пауновића (1900) из Урсула, Емра Тарића (1909) из Кладнице, Тома Корићанца (1925) из Љепојевића, Ејупа Зорнића (1921) из Кладнице за време ауторових теренских истраживања.

34 Чукановић, 91.

35 Чукановић тврди да је било пет муслимана, али не наводи имена осим Крбузлији, а ни извор (стр.90).

36 Чукановић, 91.

37 Војислав Суботић пише у „Нововарошки крај кроз историју (од неолита до 1941)“, Нова Варош 1991, 223, да су Симеун Гагрица и Тонка Стојић убијени по налогу окупатора.

38 Опширније о овом случају видети: Бошко Копуновић, „Ко је био Симеун Гагрица“, Савиндан бр.15, Пријепоље 2005.

39 Казивање Рахман-чауша Тарића (1888) из Кладнице који је био ђурумлија и подофицир у турској војсци, а аутору пренео његов син Нурчо (1925), такође из Кладнице за време теренских истраживања.

40 Према казивању Рахмана Тарића (1888)из Кладнице, чауша у турској војсци, Гаврила Пауновића (1900) из Урсула, Ибрахима Макића (1901) из Баћице на Пештери за време ауторових теренских истраживања 1974. и 1986.године.

41 Ејуп Мушовић, Novi Pazar i okolina (1912-1941), Нови Пазар и околина, Књижевне новине, Београд 1969, 282, 283; Селимовић, 115, 116.

42 Мушовић, 283.

43 Селимовић, „Сјеница“, 73.

44 АС, ВГГ, Оделење VIII, бр.268, 1916, Београд.

45 Војислав Суботић, Нововарошки крај кроз историју, Нова Варош 1991, 216.

46 Један број муслимана у граду је негодовао због таквог поступка окупационе власти па су добили објашњење да је и у њиховом интересу да победе Турска и Аустроугарска, јер ће се од тог олова направити доста муниције за њихову војску.

47 Према казивању Асима Врцића (1928) из Сјенице.

48 Исто.

49 АС, ВГГ, књ.V, Ф.72, од.XX, Београд.

50 Селимовић, Кладница, 118.

51 Казивање Емра Тарића (1909) из Кладнице за време ауторових теренских истраживања.

52 Казивање Ахмета Хоџића (1924) из Сјенице.

53 Kњижевник Мурат Балтић је у свом роману Fetva ( Нови Пазар 1994, 158-161) детаљно је описао Једну такву зиму у Сјеници.

54 Казивање Ибрахима Макића (19о3) из Баћице (Пештер).

55 Саво Чукановић, Хроника Сјенице (необјављено), 90.

56 Наводимо примера ради да је из дугопољске општине било интернирано 9, а из кладничке 3 муслимана.

57 Селимовић, исто.

58 Према казивању Смаја Чоловића (1912) из Сјенице за време ауторових теренских истраживања 1996.године тифус у сјенички крај су донели аустроугарски војници.

59 Присуствовали су и потписали резолуцију градоначелници Сјенице, Новог Пазара, Пљеваља, Пријепоља, Бијелог Поља, Прибоја, Нове Вароши, Берана, Рожаја, Колашина и Тутина. Опширније видети: Салих Селимовић, Политика Аустро-Угарске према Рашкој области после Берлинског конгреса 1878, (Сјеничка резолуција), Гласник бр.4, Завичајни музеј, Пљевља 2005.

60 АС, ВГГ, оделење XVIII, свеска V, бр.738, Београд 1917.

61 После рата 1919.године суђено је у Новом Пазару потписницима те резолуције. Сви су осуђени На одређене временске казне. Међутим, краљ Александар Карађорђевић је 1921.године помиловао те осуђене потписнике резолуције после усвајања Видовданског устава и свог ступања на југословенски престо.

62 Други потписници су били: за Нови Пазар Ризабег Муратбеговић, Пљевља Мехмед-паша Бајровић, Нову Варош Сулејман Шећерагић, Пријепоље Муратбег Хашимбеговић, Бијело Поље Хилмибег Кајабеговић, Беране Дуљко-ага Рамусовић, Рожаје Илијаз Ћатовић, Тутин Јусуфбег Ханизовић, Прибој Хусејин Хасанбеговић, Шаховиће Османага Диздаревић и за Беране-Будимља Хусејин Шахман.

63 Ејуп Мушовић, Нови Пазар и околина (1912-1941), Књижевне новине, Београд 1969, 284.

64 Казивања публициста Јевта Вучковића (1932) из Сјенице и Милуна Павловића (1948) из Београда.

 

 

Аутор: Салих Селимовић