У својој рубрици на The American Conservative, Род Дрејер пише да за неке Шиндлерове тезе сматра да су "перспективне". Али нису, јер одражавају дубоко неразумевање православне теологије на тему рата. Штавише, Шиндлер цитира Ивана Иљина (о чијем сам раду на овом блогу дискутовао овде - Ћирилизовано: Путинов филозоф и овде - Against Russia | IRRUSSIANALITY) да би подржао своју тезу, називајући тај "свети рат" примером "иљинизма". Иљиново писање о тој теми не подржава ни овај закључак.
Свети рат никада није остварио исто признање у православној теологији као у католичанству. Православни теолози углавном су били склони идеји да је рат понекад "неопходан" као мање од два зла, али да никада не може бити сматран "праведним". Отац Александар Вебстер тако примећује да је православље, за разлику од католичанства, које је развило "теорију праведног рата", развило "оправдавајућу ратну етику". Отац Стенли Харакас је у студији о средњовековним црквеним документима и византинским војним приручницима закључио: "Православна патристика је ретко хвалила рат и, колико је мени познато, никада га није називала "праведним" или морално добрим". Скуп високих православних теолога у Минску 1989. је издао проглас у којем се каже, да:
"Православна црква безрезервно осуђује рат као зло. Али такође признаје да је у одбрани невиних и заштити свог народа од неправедног напада, криминалних активности и у збацивању угњетавања понекад потребно, да се, невољно, прибегне оружју. У сваком случају, таква одлука мора бити донета уз потпуну свест о трагичној димензији рата. Сходно томе, грчки црквени оци никада нису развили "теорију праведног рата", радије су говорили о благословима и склоности миру."
Слично томе, јубиларни Сабор руских епископа 2000. године је своје ставове о рату формулисао једино у смислу повремене неопходности: "Иако признаје да је рат зло, Црква својој деци не забрањује да у њему учествују ако су у питању безбедност ближњих или исправљање неправде. Тада се рат сматра неопходним иако непожељним средством."
Дакле, док је католичка црква изнашла концепт крсташких ратова да би ширила веру мачем, православна црква никада није усвојила такву идеју. Нити је усвојила веровање, које је католичка црква подржавала у средњем веку, да смрт у светом рату води спасењу душе. У недавном испитивању православних списа о етици рата, Јуриј Стојанов напомиње да су византијски владари настојали да се прихвати доктрина светог рата, али да су код цркве наишли на отпор. "Ово посвећење рата ", пише он," није нарочито прихваћено међу црквеном елитом или уопште, у византијској идеологији ратовања. "Уместо тога, Црква је прихватила учење Светог Василија Великог, који је одбио да призна да је убијање у рат као "похвално" и препоручио да се онима који у борби убију ускрати причест на три године. Источна црква се од западне разликовала од западне и по томе што није дозвољавала да свештеници и монаси носе оружје. Није било православних еквивалената "ратницима монасима" - темпларима, хоспиталцима или тевтонским витезовима. Свештеници који су се борили у бици били би рашчињени.
Стога Шиндлеров покушај да Русију набеди да води "православни џихад" открива несрећно непознавање православља.
А што се тиче Ивана Иљина, његово писање о етици силе ћу детаљније приказати у другом чланку. За сада је довољно рећи да је Иљин, иако веома чврстог става да је неопходно водити рат против зла, био веома јасан, и у складу са православном теологијом, у томе да рат, иако "неопходан", не може бити "праведан". Иљин је у свом есеју Моралне противречности рата рекао да је "сваки рат, без изузетка, морално неисправан чин". Ову тему је касније развио у књизи О отпору злу силом из 1925., где је нагласио да се употреба силе не може сматрати "праведном", "скоро некаквом безгрешном (!) пенетрацијом неправде". Пишући свом "колеги" емигранту И. Демидову, Иљин је написао: "Сва моја истраживања доказују да мач није "свети" и "праведан"'.
Зато Шиндлеров труд да Иљина прикаже као доказ за руски свети рат поново показује темељно незнање.
Данас је спој либералне демократије, слободног тржишта и људских права заменио хришћанство као омиљену идеологију Запада, али је веровање да је "праведно" водити рат да би се идеологија ширила остало снажно. Међутим, не постоји таква ствар као "Свети рат" у "руској и православној варијанти"
Напомена преводиоца: Шиндлера сам такође преводио, махом радове у којима су се, поред факата и закључака, налазили трагови интелектуалног поштења научног радника и професора, а не пропагандистичке "анализе" професионалног обавештајца (с праксом и у српским земљама) с научном титулом. Ево пар примера:
- Џон Р. Шиндлер: Босна и глобални џихад – размишљања једног не сасвим обичног америчког шпијуна
- The XX Committee: ИСИС стигао на Косово |
И пропагандни рат је рат, па је и ту, бива, све дозвољено, али и Пол Андерсон предаје онима који ће ратовати, па опет... Уосталом, прочитали сте. Некада је ипак задовољство читати непријатеља.
Аутор: Пол Робинсон
Извор IRRUSSIANALITY
Превео и приредио: Александар Јовановић - Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!