Ратници и шверцери

У старој Русији пробити се у редове политичке елите могло се само захваљујући личним одликама. Само храбри, мотивисани и упорни су постајали бољари (Боярин - бољар је припадник вишег слоја феудалне аристократије у Русији од Х до краја XVII века - прим. прев.). Ове квалитете карактера су показивали у борби са непријатељем. Раније, на врх друштвене лествице човека је износила његова лична храброст. Ко је био најхрабрији у борби, ко је био у стању да покаже примером како треба пружати отпор, ко је знао како да води људе, тај је постајао владар.

Руска аристократија је сматрала својом дужноћу рат, а не рад на берзама. Цар Петар је био на ратишту са својим племића. Заслужити место поред аутократе могло се само ратним или умним подвизима.

Аристократија је увек и у сваком тренутку сматрала да је рат племенито занимање. Племић је пре свега ратник. И када је тај војник добио приступ високим позицијама власти, он је схватао сву цену онога што му је поверено. Схватао зато јер је сам проливао крв за ту државу. Знао је са каквом муком и са колико крви су плаћена достигнућа његове државе, за које је постављен да их штити.

Затим се све променило. За време Катарине II (рус. Екатери́на II Алексе́евна Вели́кая) обавеза служења војног рока за племићки сталеж је укинута. Аристократа - ратник је уступио место аристократи - сибариту (Сибари́т по имену старогрчке колоније Сибарис, прослављене по богатству и раскоши - беспослен, рамажен у раскоши - прим. прев). Постепено, у Русији су се променили социјални механизми формирања политичке елите, као и социјални лифтови, којима се могло уздићи на највише нивое власти. Раније је лифт био лично учешће у рату. Затим је лифт постала обична економија, односно новац и корумпиране везе. Могао си бити кукавица и политички неспособан али захваљујући новцу и познанствима заузети висок положај.

Можемо имати различите ставове према совјетској прошлости, али треба поштено признати да совјетски лидери своју децу од народних тешкоћа нису сакривали у другим земљама и иностраним одмаралиштима.

На фронтовима Великог отаџбинског рата, положили су своје животе синови Стаљина, Хрушчова, Микојана, Фрунзеа. Чак се борио и син крвавог Берије. Син легендарног Котовског (Григо́рий Ива́нович Кото́вский, совјетски војни и политички радник, учесник грађанског рата. Направио каријеру од криминалног преступника до члана Савезног, Украјинског и Молдавског централног извршног комитета. Члан Револуционарног војног савета СССР. Легендарни херој совјетског фолклора и уметничке литературе - прим. прев.) је скоро убијен од стране Немаца у концентрационом логору. Спасло га је то што је Немачка капитулирала па су заробљеници преживели. На фронту су погинула два брата Андреја Андрејевича Громика, који је од 1939. до 1943. године радио као саветник опуномоћеног амбасадора СССР-а у Сједињеним Америчким Државама. Трећи брат је умро после рата од задобијених рана.

То је удар на баналну свест савременог функционера: Громико - дипломата у Америци, познаник самог Стаљина, а његова браћа уместо да уживају на америчком сунцу, умиру за отаџбину! Дође ми да викнем: Да, некада је било људи, није то садашње поколење.

Сада... Узмите коју год хоћете бившу совјетску републику и тамошње владаре. Да ли међу свим тим председницима, премијерима, министрима има и таквих чија су деца на истом нивоу са обичним људима и носе војнички опасач?

У Прибалтику, власт вришти о руској опасности, и захтева још НАТО војске. Када би Далија Грибаускајте, Рајмондс Вејонис и Томас Хендрик Илвес (Председници Литваније, Летоније, Естоније) знали да ће се њихова деца борити против "руске претње" они би били тиши. Кад би украјински посланици и њихов председник слали и своје синове на Донбас, били би скромнији у изјавама и поступцима.

У том контексту, Русија изгледа више или мање успешно, у смислу да су још током два рата у Чеченији, животе положили и синови наших генерала. Погинули су синови команданта армије Министарства одбране Вјачеслава Тихомирова, генерал-пуковника Георгија Шпака, итд. Али рећи да су руски аристократа и ратник – синоними, још је рано. Многи наш градоначелник и гувернер свог синчића од војске и других тешкоћа крије на каквом топлијем месташцу. Уместо синчића, опасаче носе обични момци из сеоског залеђа.

Обратите пажњу на извештаје о војним подвизима наших војника: ако је херој - то је дошљак из провинције. Специјалац Александр Прохоренко који је погинуо у Сирији тако што је навео ватру на себе је родом из забаченог села у области Оренбург. И тако је у већини случајева. А где је наша елита и где су њена деца? Да, зашто ту нема елите! Можете поставити питање и овако: где су наши момци из главног града? Московски и Санкт-Петербуршки кицоши? Они седе у канцеларијама, немају времена да се боре, они зарађују. Ја не говорим о свима, већ о јасном тренду: фрајери из главног града јунаштво на бојном пољу остављају провинцијалцима. Ко онда долази на власт? Исти ликови, фрајери, кицоши и синови утицајних људи који су ближи врху, са менталитетом "треба правити паре а нека други ратују".

Неопходно је одредити да војна служба деце наше елите постане обавезан услов. Војна служба сада углавном има потребу за радом у полицији и ФСБ. Деца посланика не желе да буду полицајци. Они желе да буду посланици. А посланик се може постати и без војне службе. Данас срамно избегнеш војску, сутра се обогатиш, следећег дана ти си посланик, а недељу дана касније, ништа не знајући и не осећајући терет одговорности немарно управљаш државом. Твоју немарност својим животима ће плаћати други. Они из провинције.

За синове посланика и министара, војна служба или алтернативна служба треба да буде морална обавеза, осим ако постоје медицинске контраиндикације. Тада ће, верујте, одмах бити решен и проблем малтретирања нових војника: татице на високом положају то неће дозволити.

Време је да се врати правило да је аристократа - ратник, а не шверцер или берзански шпекулант.

  

Аутор: Јуриј Миронов

Извор: Воины и барыги | Сегодня.ру

За Ћирилизовано превео: Мирослав Младеновић