Читање уз ветар

Толико тога се данас пласира преко ових електронских медија и друштвених мрежа да се ја дивим свима онима који још увек имају и воље и жеље да нешто читају. О штампи и нашем новинарству сам већ писао, а за књиге које, само пажљиво и мудро биране, жуде за вољом својих читалаца, времена је све некако мање. Поставља се питање шта онда читати и да ли уопште толико читати. Јер, плашим се да данас од свега прочитаног бар половина представља онај беспотребни муљ који трује, умара, мути и загађује бистри поток нашег разума и плаво, широко море наших сазнања…

Толико тога, углавном „промајом са запада“, данас долази, преводи се и пласира нашем, још увек, колико-толико здравом менталитету да се дивим свима онима који проналазе толико своје вере и убеђења у свему прочитаном. Здраво ово, нездраво оно, овако треба, тако не треба, немој тако, боље овако и тако у недоглед… Као да нико жив од нас није имао здрава и за живот мудра оца, мајку, ђеда и бабу да нам нешто кажу и науче нас… Као да нико није живeо пре, а неће ни после тог и таквог писања, ако га којим случајем не примени на свој живот.

Дивим се и свим онима који одвајају толико свог времена да би прочитали исто толико безвредних и за здрав, миран и нормалан живот, бескорисних ствари. Ова прднула, онај преварио жену, оној пукла чарапа, онима јади у породици и сл. Дивим се и свима онима који читају нешто без оне, претходно направљене, смислене паузе и осврта на то ко то уствари пише, ко стоји иза и ко плаћа тога што пише… А, толико тога се данас пише, напише и објављује по нечијем „рецепту“ за који се обавезно испоставља коверта-рачун. Толико у том писању има скривених намера, нечасних радњи или добро осмишљених профитабилних циљева којима се жели ово или оно. Били то појединци гладни личне славе и интереса или белосветске компаније жедне наше здраве памети и чисте крви.

Толико људи данас и пише да се ја дивим свима онима који имају толико стрпљења и времена да читају толике различите „рукописе“… Дивим се, право да вам кажем, што и мене толико људи чита, јер ко сам то па ја? „Капа доле“ уваженом Гуглу и његовој статистици која то потврђује, али ја ипак више верујем скоро сваком свом сусрету који каже: „Свака част, пратим те, читам те, само настави и сл.“ То је за мене већи мотив и јача сатисфакција од било које цифре Гуглове која нешто говори, али ипак „ћути“. За разлику од свих „гласно“ стиснутих рука којима се предадох откако је чврсти камен с оштрим пером започео тај плес по климавој калдрми.

Некада је писање била привилегија само оних који су се искључиво професионално бавили с тим и који су били надалеко познати по томе. Сада је привилегија свих оних који мисле да знају и требају писати. Или њихових власника или налогодаваца који мисле да по народу ипак треба толико словима пишати. Јер знају они да се, тим и таквим системским писањем тако лако спира људска памет и намиче вера на неверу. И да се тако лако почиње мислити, размишљати и живети онако како се данас пише.

Друга времена су била некада. Имало се шта и друго радити осим писати. Народ је сигурно био мудрији и сигурнији у себе и своју веру у оно што прочита и види испред себе. Свакојаки интереси више су се постизали преданошћу, радом и резултатима а мање писањем. Сада све више људи пише, али и подлеже утицају ономе што прочита. Можда сам и сам такав, но ипак ме теши чињеница да ја пишем без икаквог интереса, обавезе или дуга према некоме. Да не живим од писања, да ово није комерцијални блог, да ми не даје ништа осим одузетог времена с којим ионако једва кубурим.

Упитах се малопре: “Ко сам то па ја?” И да ли пишем или можда и ја пишам? И једно и друго, али истовремено сигурно не. Јер, нисам ја нико осим један од вас и међу вама, стицајем „талентованих околности“ и својом вољом „извучен“ из оног херцеговачког камена да међ’ овом београдском калдрмом нешто јавно „прозбори“. Неко ко углавном мисли као ви, а пише и боље и слабије од вас. Неко ко је са вама и уз вас. И неко ко вас моли да ипак правите ону „смислену паузу“ коју негде горе поменух. Да свакојаким и свачијим словима не дозвољавамо да праве толики хаос у нашој смисленој аури и систему расуђивања. Да, углавном, ништа данас није онако како се пише, јер поред свеприсутног рата за профитом и обиља сујете, зависти и љубоморе, све се плашим да ће данас толико тога искреног и корисног добронамерно завршити на нечијем папиру или монитору…

Аутор: Божо Вукоје

Илустрација:  Of The Good Muslim

Извор: Блог једног Херцеговца у Београду