Трампу је немогуће да успостави пријатељске односе с Русијом

Фотографија преузета из Energy Desperation or Why Trump Can’t Restore Friendship With Russia | New Eastern Outlook

На страну сва она прича о Русији из 2016. године, и оптуживања тим поводом, америчка политика према географски највећој држави на свету остаје непромењена. Зашто? Због чињенице да америчку политику одређује императив профита Вол стрита, а не лепе жеље или опаке намере политичара појединаца. На председничким изборима 2016. је изгледало да је једна од највећих разлика између Доналда Трампа и Хилари Клинтон у њиховом погледу на Русију. Трамп је говорио да "ако будемо могли да се договоримо с Русијом, то ће бити врло добро", док је Хилари Клинтон инсистирала на "дослуху" Трампа и руског председника Путина, "великог кума овог глобалног бренда екстремног национализма". Амерички политички естаблишмент је и после избора наставио с причом о "руском мешању" које је утицало на изборе.


Хладноратовски лавеж у Генералној скупштини УН

Као што се односи између САД и Русије нису поправили ни одласком Буша и доласком Обаме, и сада, за Трамповог вакта, наставило се с оптуживањем Русије.

У свом обраћању Генералној скупштини Уједињених нација, Доналд Трамп се добрано потрудио да, са националистичког становишта, звучи идеолошки исправно. Поновио је своју омиљену фразу "Америка на првом месту" и, осим кратког коментара о Украјини, није директно критиковао Русију. Али само зато да би прикрио поруку.

Критиковао је и претио већем броју земаља. Али да га заиста брине стање људских права и извоз тероризма, критиковао би Саудијску Арабију, као што је чинио у предизборној кампањи. Да га заиста брине хаос који изазивају нарко-банде, критиковао би мексичке власти, као што је чинио као председнички кандидат. Међутим, није их ни поменуо.

Као амерички врховни командант, а не више непрофесионални политичар који би да задобије гласове, Трамп је критиковао само државе које су са Русијом у пријатељским или савезничким односима.

Изнео је нетачне примедбе о привреди Ирана, свесно занемарујући огромна достигнућа Исламске Републике, и истакао могућност ревизије историјског нуклеарног споразума. Затим је ударио по Куби, игноришући и тамошња достигнућа, посебно несебичну медицинску помоћ коју та мала острвска држава пружа по целом свету.

А онда је напао и боливарску социјалистичку владу Венецуеле, кривећи је за све садашње тешкоће, пре којих, је ли, није било никаквих успеха. Све што чусмо одговара старом америчком идеолошком клишеу:

"Проблем Венецуеле није у томе што је социјализам слабо примењен, већ што се доследно спроводи.. Свуда, од Совјетског Савеза до Кубе и Венецуеле, без обзира да ли је усвојен прави социјализам или комунизам, резултат је мржња, разарање и неуспех. Они који заговарају начела ових дискредитованих идеологија само доприносе сталној патњи људи који живе под тим суровим системима."

Страном посматрачу, ово би могло деловати као прилично чудан говор за УН. Уосталом, после њега је уследила непријатна пауза, па  слабашни аплауз, што сасвим добро илуструје став "међународне заједнице" у погледу Трамповог (не)познавања међународне политике. Зар није некакав "социјализам" званична идеологија британске Лабуристичке странке, као и других социјалдемократских влада у Европи, Африци и другде, влада које нису измениле капиталистичке својинске односе и САД их сматрају пријатељским?

Међутим, за милионе Американаца који су Трампа гледали на Си-Ен-Ену, његов говор је призвао слику само једне земље. Када је Трамп почео да прича о "дискредитованој идеологији" и "правом социјализму или комунизму, Американци су сместа, упркос пропасти СССР-а, замислили руског официра са крзненом капом како извикује наређења с тешким акцентом.

Трућајући у хладноратовском стилу, и фразирајући "Америка на првом месту", Доналд Трамп је позвао Американце да се присете говора Роналда Регана о "Империји Зла". Није директно споменуо садашње руске власти, и није се обраћао међународној јавности, него Американцима старијим од 40 година, који добро памте "Доле Руси!"


Ево зашто се спољна политика САД није променила

Харвардски професор др Маршал Голдман једном рече да је "разумљиво зашто руски народ на владимира путина гледа као на спасиоца".

Путинов успех у вођству Русије, као и антируски фанатизам САД и НАТО савезника, почива на два ентитета - "Гаспрому" и Росњефту".

Као докторант, Владимир Путин у својој тези пише о концепту "националних шампиона", тј. корпорацијама које раде не само зарад сопственог профита, него и за добробит Русије: "Процес реструктуирања националне економије за циљ мора имати стварање ефикаснијих и конкурентнијих компанија, како домаћем тако и на страном тржишту."

Када је крајем 20. века дошао на власт, Путин је спровео брзу економску реформу. Увео је јединствени порез од 13% и, још важније, почео са стварањем две корпорације под контролом државе које ће бити замајац руске привреде.

До 2006. године, "Гаспром", ентитет под контролом руске владе, стекао је правни монопол над извозом природног гаса. Из игре су избачени "Бритиш петролеум" и друге компаније под контролом страних ентитета или домаћих олигарха.

До 2011., "Гаспром је почео да остварује 17% укупне светске производње природног гаса и стекао контролу над 18,4% светских резерви природног гаса. Док руско тржиште снабдева по нижим ценама, подстичући домаћу привреду, извози у 25 земаља. Приближно 60% прихода "Гаспрома" долази са иностраних тржишта. ЕУ из Русије сада увози 38% потребног природног гаса.

Зашто Вол стрит мрзи "Гаспром"? Разлог је једноставан. Сваки грам природног гаса што га Француска, Италија, Немачка, Чешка, Турска, Аустрија, Румунија, Босна и Херцеговина, Пољска, Бугарска, Финска, Македонија, Летонија и Литванија купе од Русије, грам је мање природног гаса купљеног од америчких и лондонских добављача. Под контролом државе и изузетно продуктиван, "Гаспром", Путинова машина за државни доходак, смањио је Вол стриту тржиште и профите. И показао се сјајним за руски народ, чија је привреда поново почела да се развија, колико и штетан за многе америчке и британске милијардере.

"Росњефт", такође под контролом државе, 2016. године је била 51. по величини компанија на свету. "Росњефт" продаје нафту посвуда, не само у Европи, па тако, на пример, и у Индији. "Бритиш петролеум" и друге западне корпорације су биле приморане да сарађују с "Росњефтом" да би им био омогућен приступ вађењу нафте и природног гаса на арктичком шелфу.

Рапидни економски раст Кине током протеклих неколико деценија је захтевао све већи увоз горива за нарасле производне капацитете, на шта је одговорила Русија, извозом своје нафте и гаса. "Гаспром" је 2014. пристао да Кини сваке године испоручује 38 милијарди кубних метара гаса - од 2019. године и гасоводом "Снага Сибира", тренутно у изградњи.


Енергетски очај, а не енергетска доминација

Амерички санкције Русији уведене 2. августа посебно су уперене на пројекат "Северни ток 2", пројекат за изградњу новог гасовода, како би Русија могла да повећа извоз на европско тржиште.

Припремајући се да гласају за увођење нових санкција, амерички конгресмени су се бусали у груди, све бранитељ до бранитеља "људских права", Украјине и хомосексуалаца. Међутим, садржај закона и мете санкција разоткривају сав тај цинизам и праве разлоге за још једну економску агресију на Русију. Конгресмен Тим Рајан из Охаја је са говорнице Представничког дома, без имало срама, поручио: "И даље морамо бити фокусирани на то како да свој гас испоручујемо европским савезницима." Или, другачије речено, Европљани има да купују природни гас од америчких корпорација, а не од Русије.

Иако су многи из НАТО-а и Европске уније подлегли америчком и британском притиску и почели да иступају против "Северног тока 2" - Немачка није, него је наставила да фаворизује пројекат, јер је гас увезен из Русије далеко јефтинији од гаса увезеног из Северне Америке, са континента преко океана. Стога и није неко изненађење што су немачки државни функционери били бесни због новоуведених америчких санкција Русији.

Трампова администрација је у погледу очекиваног "бума" извоза нафте и природног гаса препуна оптимизма, назива га "енергетском доминацијом". Иако би "енергетски очај" био прикладнији.

Сједињене Америчке Државе су у снабдевању нафтом некада зависиле од земаља попут Саудијске Арабије, Венецуеле и Нигерије. Амерички Конгрес је 1974. године, усред ОПЕК-овог бојкота, забранио извоз нафте у све земље, изузев Канаде. Било некад. Проналазак хидрауличког "фракинга", поступка којим се нафта и природни гас могу извлачити из шкриљаца испод америчког тла, учинио је да САД постану "енергетски независне". И, због рекордне производње америчке нафту и природног гаса, забрана извоза је укинута.

САД више не морају да увозе енергенте, али им је и цена пала. Амерички произвођачи нафте и природног гаса имају и морају да продају више него икада, купци су им очајнички потребни да би и даље остваривали профит.

Неорганизована природа "слободног тржишта" нафте узрокује да и америчко нафтно тржиште буде веома неефикасно. Велика четворка, четири супер-велике америчке нафтне компаније, морају да се утркују с малим фирмама попут "Девон енерџи" или "Халибартона" у нелогичној јагми за профитом, па зато САД, и поред сопственог енергетског изобиља, морају да увозе нафту са Блиског истока, из Африке и Јужне Америке - па да је онда извозе.

Доналд Трамп више не одговара само за сопствене пословне подухвате. Сада је "шеф државе". Притискају га силе из свих сектора америчке привреде. Гас и нафта морају бити продани, треба наћи нове купце. Сам Трамп би, из политичких разлога, можда и хтео боље односе са Русијом, али америчка привреда сада вришти у "енергетском очају".

Вол стрит жели профит, а то значи избацивање Русије с тржишта. Дакле, уопште не изненађује што је Трамп у Уједињеним нацијама испрозивао савезнике Русије и Американце натерао да се присете хладноратовских призора. Не изненађује ни то што су испрозиване земље углавном и саме извознице нафте као и САД. И Венецуела и Иран су конкуренти нафтним тајкунима са Вол стрита. Исто као што су били Садам Хусеин и Моамер Гадафи са државним нафтним компанијама Ирака и Либије.


Историја демантује оде слободном тржишту

Има неке ироније у томе што доказе за нетачност Трампових антикомунистичких осврта можемо наћи у самим разлозима с којих су изнети.

Русија је 1990-их прихватила политику слободног тржишта што су је наметали ММФ и Светска банка а заступао Џефри Сакс са Универзитета Колумбија. Резултат: за вакта Бориса Јељцина, вољеног друга Била Клинтона, зацарише хаос и свеопшта беда и сиротиња.

Обнова економске снаге Русије је резултат државне својине и централног планирања. Русија је изашла из сиромаштва и хаоса Путиновим планским развојем замајаца, "националних шампиона" под контролом државе.

Иако је Трампово хладноратовско клеветање требало да изазове негативна осећања према Русији, ту, у УН, били су присутни и представници још једног "правосоцијалистичког"/комунистичког ентитета - Кине. На челу Кине је Комунистичка партија, а њена привреда - под државном комтролом и са централним планирањем - друга је по величини привреда на свету. Кина је од "азијског болесника" постала центар економског напретка и развоја. Само неколико дана после Трампове васељенске поуке да социјализам и комунизам воде само у пропаст, државна Корпорација кинеских железница је, у складу с "петољетком", приказала најбржи воз на свету, “bullet train" (воз-метак; воз велике брзине), и тиме на најефикаснији начин побила бомбастични антикомунизам првог човека "Америке".

Доналд Трамп је на истом заседању Генералне скупштине могао чути да ће Комунистичка партија НР Кине свој Национални конгрес одржати 18. октобра и да ће то бити "кључни моменат у развоју социјализма с кинеским карактеристикама".

Али, факат да су га медији попут Си-Ен-Ена хвалили због ратнохушкачког говора, и да су се после окренули његовим коментарима о "ракеташу" и Северној Кореји, говори да је "најмоћнији човек на свету" доведен у ред, да мора, као главнокомандујући америчке владе, да ради свој посао и америчкој милијардерској елити обезбеђује профит - исто оно што су чинили и скоро сви други амерички председници.

Мада је Трампу сада теже, јер ма шта поручивали митови из његовог говора, капитализам, а посебно либерални, обавезно води у пропаст.

New Eastern Outlook

Препорука: Kurdish gas for the EU: why Rosneft backs up Gazprom’s rivals — Politics, Russia — EADaily 

Rosneft and Gazprom CEOs, Igor Sechin and Alexey Miller. Photo: thanhniennews.com

“The project to build a gas pipeline from Iraqi Kurdistan is quite risky. Terrorists are still very active in that region. But Rosneft is ready to run the risk - for as a result it will get a gas pipeline that will help it to export gas to Europe,"

Аутор: Калеб Мопин
Извор: Energy Desperation or Why Trump Can’t Restore Friendship With Russia | New Eastern Outlook
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux-у