Начина и средстава је више, ово је само пример. И у случају "Спутњика" и "Недељника" политику страних сила пропагирају за то плаћени Срби. С тим што то код мајстора које су браћа ангажовала код мене, у прегледачу Фајерфокс, што значи код стотине хиљада људи, изгледа овако
, док долари купују - што због показаног занатског умећа вреди пренети у целини, и то на латиници јер нам и она нешто говори - "урадак" што га имате испод.
Резултат? Рекао бих - поразан за Русе. Тиме и за нас Србе који на Русију гледамо као на једину државу од које Србија може очекивати некакву помоћ ако и када буде кренула у ослобођење од окупације и окупатора.
Piše Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima
Venecuelu je, u par reči, pogodila tzv. holandska bolest u momentu
dok se bori sa Čavezovim duhom. Reč je o pojmu koji je 1977. godine
lansirao londonski list Ekonomist objašnjavajući negativnu vezu između
pronalaska nalazišta gasa u oblasti Groningena, tokom šezdesetih godina
prošlog veka, i pada industrijske proizvodnje i razvoja uslužnog sektora
u Holandiji. Kroz istoriju, čak i mnogo pre holandskog slučaja, imali
smo primere zemalja koje su zbog velikog bogatstva prirodnim resursima
kasnile u industrijskom razvoju, dok je uslužni sektor bio izložen
privatnim interesima a moral čitave nacije korumpiran lenjošću ili
uravnilovkom.
U venecuelanskom slučaju lebde i otežavajuće okolnosti. Pored katastrofalnih grešaka u vođenju ekonomije i raspolaganju profitima od eksploatacije nafte, tu je ideološka i kleptokratska komponenta pomešana sa upotrebom nasilja i represije osnovnih ljudskih sloboda i prava građana. Na sve to se nadovezala i geostrateško-interesna partija Kine, Rusije, i u manjoj meri Turske s jedne i SAD sa druge strane. Preko leđa 27 miliona Venecuelanaca koji su dovedeni, bukvalno, do prosjačkog štapa, Rusi žele da zadrže značajnog saveznika u geostrateškoj borbi sa SAD i povrate nekoliko milijardi dolara koje su pozajmili Čavezu, a Kinezi štite svojih 60 i kusur milijardi dolara u zajmovima i investicijama u naftna polja u Venecueli. Turci za hranu i druge osnovne potrepštine, u visini od 4,5 milijardi dolara eksploatišu rudnike zlata u Venecueli.
Venecuela je klasičan primer petrodržave koja pati od tzv. holandske bolesti. Dok je cena nafte bila preko 100 evra po barelu, dok je Čavez imao šta da nacionalizuje, odnosno otme od pravnih vlasnika, dok negativna selekcija nije uzela maha i dok poslednji inženjeri, obrazovani i sposobni nisu izgubili nadu i napustili državne firme i otišli u inostranstvo, dok su Kinezi i Rusi izdašno pozajmljivali ili finansirali projekte vlasti u Karakasu, kaudiljova barka se održavala na vodi.
Venecuelanski paradoks najbolje predstavlja opijenost Uga Čaveza Simonom Bolivarom i (zlo)upotreba "oca nacije" u propagandne svrhe "čavizma". Jedina dodirna tačka Bolivara, zvanog Oslobodilac (Libertador) i Čaveza je da nisu odrastali uz roditelje: Bolivaru su umrli dok je bio mlad, a Čavezovi su bili toliko siromašni da su morali da ga ostave kod babe. Libertador je bio aristokrata, rođen u španskoj porodici poreklom iz Baskije, socijalistički kaudiljo je bio melez, sa precima sa afričkog kontinenta, Indijanaca starosedelaca i kreola. Bolivar je bio globalista i mason, a Čavez antiglobalista i smrtni neprijatelj masonerije. Bolivar se inspirisao idealima i idejama Francuske i Američke revolucije, Čavez je inspiraciju crpao iz Oktobarske revolucije. Bolivar se družio sa Napoleonom i odrekao se prijateljstva sa njim kada se ovaj proglasio za cara i izdao ideje građanske revolucije, Čavez je prijateljevao sa Fidelom Kastrom i nije ga se nikada odrekao. Bolivar je uspeo da ujedini okolne zemlje u kojim se govorio španski u Veliku Kolumbiju, Čavezov san da postane novi ujedinitelj nikada nije imao ni mrvicu šanse da se realizuje.
Čitava istorija Venecuele, od proglašenja nezavisnosti 1811. godine, protkana je krizama, sukobima, prevratima, građanskim ratovima, vojnim pučevima, diktaturama i "kaudiljima" (diktatori koji objedinjuju ulogu predsednika države i komandanta vojske). Posle neslavnog kraja Velike Kolumbije (u koju je Venecuela ušla 1819. godine) i smrti Simona Bolivara, Venecuela je proglasila ponovo nezavisnost 1830. godine. Na vlasti su se smenjivali tzv. konzervativci i još takozvaniji liberali pošto su se razlikovali po odnosu prema federalizmu, a ne po stilu vladanja: i jedni i drugi su koristili diktatorske metode. Može se reći da su Hose Antonio Paez, braća Monagas i Antonio Guzman Blanko bili u dobroj meri glavni arbitri venecuelanske stvarnosti u 19. veku. Oružani sukobi su bili kao godišnja doba, promenljiva, ali neizbežna. Građanski rat od 1858. do 1863. godine bio je prilično surov i krvav.
Na prelazu između dva stoleća, s osvajanjem vlasti, uz pomoć privatne vojske, Ćiprijana Kastra počinje najmračniji period u istoriji Venecuele, do pojave Madura. Kastro osim što je vodio raskalašan život koji ga je koštao i sifilisa, vladao je kao srednjovekovni despot na unutrašnjem planu a na međunarodnom se ponašao kao piroman. Ironijom sudbine, za razliku od Čaveza i Madura, Kastro se uzdao da će u sukobu sa evropskim silama (Venecuelanska kriza), tadašnji američki predsednik Teodor Ruzvelt primeniti "Doktrinu Monro" i stati na njegovu stranu. Njegovo lukavstvo nije prošlo, Ruzvelt ga nije uzeo u zaštitu ali je napravio čuveni "Ruzveltov korolar" koji je dopunio Monroovu doktrinu.
Slučaj je hteo da Kastro "gaji guju u svojim nedrima", odnosno Huana Vinsentea Gomeza, političkog pradedu Uga Čaveza i Madura. Gomez je bio polupismeni stočar koji je postao u mladosti prijatelj Kastra i ušao je u njegovu privatnu armiju s kojom je izveden puč 1899. godine. Dodatno poverenje Kastra je stekao odanošću i efikasnim gušenjem pobuna u Venecueli tokom krize sa evropskim silama (Velikom Britanijom, Nemačkom i Italijom). Međutim, kada je Ćiprijano Kastro otišao u Pariz 1908. godine da se leči od sifilisa, Gomez je iskoristio priliku da se reši svog ktitora, i uz pomoć Vašingtona je uspostavio nepotističku tiraniju. I pored toga što se nije ženio, Gomez je imao na desetine vanbračne dece, pojedini izvori govore čak i preko 100, i sve ih je postavljao na krucijalna mesta u državnom aparatu. Gomez je imao sreću i da u prvim godinama njegove diktature budu otkrivena naftna nalazišta ispod jezera Marakaibo. Novac od eksploatacije nafte upotrebio je za izgradnju infrastrukture u Venecueli i za lično bogaćenje. Prezirao je demokratiju i bio je prvi venecuelanski "kaudiljo" koji je formirao tajnu policiju za obračun sa političkim neprijateljima. Od Gomeza je Čavez preuzeo opasku da bi mu trebao ceo životni vek da završi svoju političku misiju.
Gomezovi generali Kontreras i Angarita vladali su Venecuelom do vojnog puča 1945. godine koji je inspirisala stranka Demokratske akcije, predvođena jednom od retkih pozitivnih političkih figura u dvovekovnoj istoriji Venecuele, Romulom Betankurom. U dva mandata, prekinuta prevratom i vojnom huntom, Betankur će proizvesti dva ustava sa demokratskom i reformskom matricom koji će omogućiti Venecueli da inkasira polovinu prihoda od eksploatacije "crnog zlata".
Od kraja Drugog svetskog rata do početka osamdesetih, izuzev šestogodišnje vojne hunte, tokom pedesetih godina prošlog veka, Venecuela je prošla kroz svoj najbolji period. Tada je bila najbogatija i najavangardnija država Latinske Amerike, u koju su dolazili u masama migranti iz Španije, Italije, Portugalije i drugih evropskih država. Tokom sedamdesetih godina prethodnog stoleća, primera radi, profesori i nastavnici u Venecueli su zarađivali više od njihovih kolega u Zapadnoj Nemačkoj ili Francuskoj.
Aktuelna kriza koja ovih nedelja doživljava svoju kulminaciju vuče korene iz osamdesetih godina prošlog veka. Socijalhrišćanske vlade predsednika Erere Kempinsa i Demokratske akcije Haimea Lusinčija nisu imale adekvatne odgovore na ekonomske izazove. Kao spasilac otadžbine, krajem osamdesetih, na vlast se vraća Karlos Andres Perez, za čijeg je prvog mandata, od 1974. do 1979. godine, Venecuela živela svoje zlatne godine. Zahvaljujući visokoj ceni nafte, južnoameričku državu su prozvali "Saudijska Venecuela" a Karakas je apostrofiran kao "Pariz Latinske Amerike". Međutim, drugi mandat Pereza obeležen je masovnim protestima protiv njegovih ekonomskih reformi, inspirisanih ekstremnim ekonomskim liberalizmom. "Karakaso", kako su nazvane demonstracije, koštao je života nekoliko hiljada ljudi i Perezov režim ga je ugušio u krvi uz prekomernu upotrebu policije i vojske.
Tokom Perezovog mandata na scenu stupa Ugo Čavez. Kao tinejdžer je ušao u venecuelansku vojsku gde je bio zadojen idejama tzv. bolivarizma. Osniva Bolivarski pokret (Movimento Bolivariano) 1983. godine. Pokret se brzo širi u vojnim strukturama, što Čaveza, tek promovisanog u čin pukovnika 1991. godine, navodi da organizuje puč protiv režima predsednika Pereza. Paradoksalno, propali prevrat je otvorio vrata za svetlosno brzi uspon političke karijere Čaveza i još brži zalazak Perezove karijere. Godinu dana posle neuspelog puča Perez je suspendovan pa smenjen zbog pronevere, a Venecuelanci počinju sve masovnije da traže na ulicama oslobađanje pukovnika Čaveza.
Pod pritiskom javnosti Čavez se vraća na slobodu i kreće u nezaustavljiv pohod na vlast. Koristeći veliku popularnost među najsiromašnijim slojem stanovništva, Čavez osniva novu stranku Pokret peta republika i 1998. godine pobeđuje na predsedničkim izborima sa 56,2 odsto glasova. Iza pobede sledi prvi klasični populistički potez: organizuje referendum na kojem traži od glasača da mu daju dozvolu da promeni ustav. Naravno, nije reč o političkoj galantnosti Čaveza već o želji da demonstrira svojim protivnicima koliko veliku podršku uživa u biračkom telu: preko 80 odsto izašlih na biračka mesta glasalo je "za".
U istoriji Venecuele, pogotovo od početka 20. veka, kada je postala petrodržava, jaz između, uslovno rečeno, belih Venecuelanaca i ostalih je rastao iz godine u godinu. Široke narodne mase čiji su preci bili melezi, mulati, indiosi, crnci sa afričkog kontinenta, bili su bukvalno marginalizovani i svedeni na građane drugog, čak trećeg reda koji nisu imali pristup obrazovanju, medicinskoj zaštiti i nezi, socijalnoj pomoći, državnim poslovima, mogućnosti da u životu napreduju. Sam Čavez nije mogao da pohađa jedno vreme osnovnu školu jer nije imao adekvatnu obuću. Jedini način za, kakvu-takvu, emancipaciju "ne-belaca" bila je vojna karijera.
Kaudiljo je imao sreću da sa početkom predsedničkog mandata koincidira vrtoglavi rast cene nafte. Usledila je nacionalizacija svih kompanija koje su eksploatisale prirodna bogatstva uprkos potpisanim ugovorima i koncesijama. Novac od izvoza nafte mu je omogućio finansiranje masovne akcije opismenjavanja Venecuelanaca, stvaranje sanitarne mreže koja je garantovala besplatnu medicinsku zaštitu za više od dve trećine stanovnika koji nisu imali od čega da plate čak ni lekara opšte prakse. Polovini stanovništva, koja je bila hronično neuhranjena, omogućeno je da po simboličnim cenama plaća dnevne obroke, dok je svaki 15. Venecuelanac imao kompletno gratis hranu.
Pored svetle strane Čavezovog režima postojala je i ona tamna. Kaudiljo je odlično manipulisao listom prioriteta većine Venecuelanaca. Za razliku od liberalnih demokratija, sa razvijenom i jakom građanskom svešću, u Venecueli su socijalna prava i pogodnosti daleko značajnija od građanskih sloboda, ljudskih prava, slobode medija, demokratije, pravne države, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, samo na prvi pogled je paradoksalno da je u Venecueli viđen drastičan raskorak između građanskih i ljudskih prava s jedne strane i socijalnih s druge. Problem je što je Čavez nastavio sa politikom življenja od naftne rente, na kojoj se temeljila venecuelanska ekonomija kroz čitav 20. vek.
Čavezov režim je bio duboko kleptokratski, korumpiran do srži, ideološki zadrt, sprovodio je negativnu i klasno osvetoljubivu selekciju, u kojoj su vernost kaudilju i ideološko opredeljenje bili važniji od kompetentnosti i meritokratije. Sa Čavezom na vlasti Venecuela je iz jedne krajnosti otišla u drugu: od ekstremnog neoliberizma i divljeg kapitalizma stiglo se do centralizovanog upravljanja ekonomijom.
Poput svojih prethodnika, Čavez nije shvatio da je neophodno investirati deo novca od eksploatacije naftnih izvora i drugih primarnih materija, u razvoj različitih industrijskih grana i poljoprivrede. Venecuela sve uvozi, uključujući i toalet papir. Diverzifikacija je nužna da bi se smanjila zavisnost venecuelanske ekonomije i sudbina društva od kretanja cene nafte na tržištu. Opijen ogromnim profitima od prodaje nafte zahvaljujući visokoj ceni "crnog zlata" u prvim godinama svog mandata, Čavez je umesto finansiranja modernizacije nacionalne naftne industrije i razvoja profitabilnih grana ekonomije prilagođenih prirodnim i ljudskim resursima Venecuele, prerastao u političkog megalomana, sa pečatom Fidela Kastra, koji je umislio da može da menja svet i da postane Simon Bolivar 21. veka.
Čavez je sa novcem od prodaje nafte, između ostalog, finansirao projekat "Petrocaribe" i "Alba" čiji je cilj bio da okupi na "antiameričkoj" platformi zemlje Latinske Amerike i Kariba. Za taj projekat je dobio i podršku Kine koja je pozajmila velike sume novca Venecueli, Rusije koja je investirala nekoliko milijardi dolara, i Irana koji podržava svaku inicijativu uperenu protiv SAD.
Drastičan pad cene nafte, smrt Čaveza, zastarela tehnologija eksploatacije izvora "crnog zlata", rafinerije koje nisu u stanju da prerađuju naftu sa velikim udelom sumpora, nedostatak kvalifikovane radne snage i transportne mreže, razlozi su što je Venecuela više nego prepolovila dnevnu proizvodnju nafte, od tri miliona barela na oko milion i dvesta hiljada, sa tendencijom da padne ispod jednog miliona. Kada tome dodamo da svoje dugove prema Kini i Rusiji plaća izvozom nafte, da ostatak nafte mora da pošalje u SAD na preradu pošto venecuelanske rafinerije nemaju tehnologiju da "pročiste" naftu sa sumporom, kao i da se 95 odsto budžeta Venecuele puni od prodaje nafte, postaje jasno zašto je preko tri miliona Venecuelanaca pobeglo a dobar deo onih koji su ostali je doveden na rub gladi, bez lekova, bez struje, a u poslednjih par nedelja je počeo i benzin da nedostaje. U zemlji u kojoj se nalazi petina planetarnih rezervi nafte čeka se u redovima da se natoči benzin: kad stigne i ako stigne.
Čavez je konsenzus gradio na izdašnim socijalnim programima koji su emancipovali marginalizovanu dvotrećinsku većinu Venecuelanaca koja je živela do početka ovog veka na ivici ili ispod praga siromaštva. Koristeći se starim receptom italijanskog ogranka borbonske kraljevske familije da se vlada sa tri F (forca-farina-feste -- vešala, brašno i proslave -- ili što bismo mi rekli: hleba, igara i krvi) Čavez je, uz manje trzavice, održavao vlast.
Kaudiljov naslednik Maduro, osim što je imao nesreću da vlada u periodu kada je cena nafte drastično pala, ima i peh da nema vojni bekgraund. Za razliku od Čaveza, koji je imao briljantnu vojnu karijeru, Maduro je bio vozač autobusa i sindikalista. Taj nedostatak Maduro je nadoknadio slušajući svoje kubanske savetnike, koje je nasledio od Čaveza, da sve profitabilne poslove, od legalnih poput trgovine deficitarnim proizvodima, do ilegalnih -- šverc i prodaja narkotika, poveri vrhušci represivnog aparata. Nije reč samo o regularnoj vojsci koja raspolaže sa preko 60.000 vojnika koliko o Nacionalnoj gardi koja kontroliše granice i Nacionalnom bolivarskoj miliciji sa preko 150.000.000 ljudi pod oružjem.
Madurova vlast se bazira na činjenici da ga je Čavez rukopoložio kao svog naslednika. Prilično veliki broj Venecuelanaca je i dalje za Madura zato što ga je Čavez nominovao. S druge strane, ne treba zanemariti ni one kojima se Maduro ne sviđa ali iz inata, ideološkog stava ili antipatije ne mogu da glasaju za kandidata desnice koji je u njihovim očima oličenje neoliberalne kapitalističke nemani. Istovremeno, Kubanci kontrolišu administrativno-vojni aparat, a oni znaju kako se ostaje na vlasti u izolaciji i bedi. Kinezi i Rusi, i pomalo Turci, stavili su ruke na prirodne resurse Venecuele.
Na kraju će ovu partiju odlučiti broj onih koji shvate u jednom momentu da ako Venecuela već mora da bude nečija marioneta, onda je bolje da bude marioneta Sjedinjenih Država nego Kube, Rusije i Kine. Ne među građanima, nego među vojnicima i paramilitarnim snagama. - Još je Kastro gajio guju u nedrima: Zašto je istorija Venecuele obeležena ratovima, prevratima i sukobima - Nedeljnik
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано, Линукс Такс Чачанин, на Бунсен лабс Линуксу
 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||
| ВЕСТИ: Куба и Никарагва нове мете Вашингтона (вести) - Спутњик Србија |
, док долари купују - што због показаног занатског умећа вреди пренети у целини, и то на латиници јер нам и она нешто говори - "урадак" што га имате испод.
Резултат? Рекао бих - поразан за Русе. Тиме и за нас Србе који на Русију гледамо као на једину државу од које Србија може очекивати некакву помоћ ако и када буде кренула у ослобођење од окупације и окупатора.
Još je Kastro gajio guju u nedrima: Zašto je istorija Venecuele obeležena ratovima, prevratima i sukobima
Današnja Venecuela je klasičan primer petrodržave koja pati od tzv. holandske bolesti
Piše Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima
 |
| Foto: Profimedia |
U venecuelanskom slučaju lebde i otežavajuće okolnosti. Pored katastrofalnih grešaka u vođenju ekonomije i raspolaganju profitima od eksploatacije nafte, tu je ideološka i kleptokratska komponenta pomešana sa upotrebom nasilja i represije osnovnih ljudskih sloboda i prava građana. Na sve to se nadovezala i geostrateško-interesna partija Kine, Rusije, i u manjoj meri Turske s jedne i SAD sa druge strane. Preko leđa 27 miliona Venecuelanaca koji su dovedeni, bukvalno, do prosjačkog štapa, Rusi žele da zadrže značajnog saveznika u geostrateškoj borbi sa SAD i povrate nekoliko milijardi dolara koje su pozajmili Čavezu, a Kinezi štite svojih 60 i kusur milijardi dolara u zajmovima i investicijama u naftna polja u Venecueli. Turci za hranu i druge osnovne potrepštine, u visini od 4,5 milijardi dolara eksploatišu rudnike zlata u Venecueli.
Venecuela je klasičan primer petrodržave koja pati od tzv. holandske bolesti. Dok je cena nafte bila preko 100 evra po barelu, dok je Čavez imao šta da nacionalizuje, odnosno otme od pravnih vlasnika, dok negativna selekcija nije uzela maha i dok poslednji inženjeri, obrazovani i sposobni nisu izgubili nadu i napustili državne firme i otišli u inostranstvo, dok su Kinezi i Rusi izdašno pozajmljivali ili finansirali projekte vlasti u Karakasu, kaudiljova barka se održavala na vodi.
"Kroz istoriju smo imali primere zemalja koje su zbog velikog bogatstva prirodnim resursima kasnile u industrijskom razvoju, dok je uslužni sektor bio izložen privatnim interesima a moral čitave nacije korumpiran lenjošću ili uravnilovkom"
Venecuelanski paradoks najbolje predstavlja opijenost Uga Čaveza Simonom Bolivarom i (zlo)upotreba "oca nacije" u propagandne svrhe "čavizma". Jedina dodirna tačka Bolivara, zvanog Oslobodilac (Libertador) i Čaveza je da nisu odrastali uz roditelje: Bolivaru su umrli dok je bio mlad, a Čavezovi su bili toliko siromašni da su morali da ga ostave kod babe. Libertador je bio aristokrata, rođen u španskoj porodici poreklom iz Baskije, socijalistički kaudiljo je bio melez, sa precima sa afričkog kontinenta, Indijanaca starosedelaca i kreola. Bolivar je bio globalista i mason, a Čavez antiglobalista i smrtni neprijatelj masonerije. Bolivar se inspirisao idealima i idejama Francuske i Američke revolucije, Čavez je inspiraciju crpao iz Oktobarske revolucije. Bolivar se družio sa Napoleonom i odrekao se prijateljstva sa njim kada se ovaj proglasio za cara i izdao ideje građanske revolucije, Čavez je prijateljevao sa Fidelom Kastrom i nije ga se nikada odrekao. Bolivar je uspeo da ujedini okolne zemlje u kojim se govorio španski u Veliku Kolumbiju, Čavezov san da postane novi ujedinitelj nikada nije imao ni mrvicu šanse da se realizuje.
Čitava istorija Venecuele, od proglašenja nezavisnosti 1811. godine, protkana je krizama, sukobima, prevratima, građanskim ratovima, vojnim pučevima, diktaturama i "kaudiljima" (diktatori koji objedinjuju ulogu predsednika države i komandanta vojske). Posle neslavnog kraja Velike Kolumbije (u koju je Venecuela ušla 1819. godine) i smrti Simona Bolivara, Venecuela je proglasila ponovo nezavisnost 1830. godine. Na vlasti su se smenjivali tzv. konzervativci i još takozvaniji liberali pošto su se razlikovali po odnosu prema federalizmu, a ne po stilu vladanja: i jedni i drugi su koristili diktatorske metode. Može se reći da su Hose Antonio Paez, braća Monagas i Antonio Guzman Blanko bili u dobroj meri glavni arbitri venecuelanske stvarnosti u 19. veku. Oružani sukobi su bili kao godišnja doba, promenljiva, ali neizbežna. Građanski rat od 1858. do 1863. godine bio je prilično surov i krvav.
Na prelazu između dva stoleća, s osvajanjem vlasti, uz pomoć privatne vojske, Ćiprijana Kastra počinje najmračniji period u istoriji Venecuele, do pojave Madura. Kastro osim što je vodio raskalašan život koji ga je koštao i sifilisa, vladao je kao srednjovekovni despot na unutrašnjem planu a na međunarodnom se ponašao kao piroman. Ironijom sudbine, za razliku od Čaveza i Madura, Kastro se uzdao da će u sukobu sa evropskim silama (Venecuelanska kriza), tadašnji američki predsednik Teodor Ruzvelt primeniti "Doktrinu Monro" i stati na njegovu stranu. Njegovo lukavstvo nije prošlo, Ruzvelt ga nije uzeo u zaštitu ali je napravio čuveni "Ruzveltov korolar" koji je dopunio Monroovu doktrinu.
"Od kraja Drugog svetskog rata do početka osamdesetih, Venecuela je prošla kroz svoj najbolji period. Tada je bila najbogatija i najavangardnija država Latinske Amerike, u koju su dolazili u masama migranti iz Španije, Italije, Portugalije i drugih evropskih država. Tokom sedamdesetih, profesori i nastavnici u Venecueli su zarađivali više od njihovih kolega u Zapadnoj Nemačkoj ili Francuskoj."
Slučaj je hteo da Kastro "gaji guju u svojim nedrima", odnosno Huana Vinsentea Gomeza, političkog pradedu Uga Čaveza i Madura. Gomez je bio polupismeni stočar koji je postao u mladosti prijatelj Kastra i ušao je u njegovu privatnu armiju s kojom je izveden puč 1899. godine. Dodatno poverenje Kastra je stekao odanošću i efikasnim gušenjem pobuna u Venecueli tokom krize sa evropskim silama (Velikom Britanijom, Nemačkom i Italijom). Međutim, kada je Ćiprijano Kastro otišao u Pariz 1908. godine da se leči od sifilisa, Gomez je iskoristio priliku da se reši svog ktitora, i uz pomoć Vašingtona je uspostavio nepotističku tiraniju. I pored toga što se nije ženio, Gomez je imao na desetine vanbračne dece, pojedini izvori govore čak i preko 100, i sve ih je postavljao na krucijalna mesta u državnom aparatu. Gomez je imao sreću i da u prvim godinama njegove diktature budu otkrivena naftna nalazišta ispod jezera Marakaibo. Novac od eksploatacije nafte upotrebio je za izgradnju infrastrukture u Venecueli i za lično bogaćenje. Prezirao je demokratiju i bio je prvi venecuelanski "kaudiljo" koji je formirao tajnu policiju za obračun sa političkim neprijateljima. Od Gomeza je Čavez preuzeo opasku da bi mu trebao ceo životni vek da završi svoju političku misiju.
Gomezovi generali Kontreras i Angarita vladali su Venecuelom do vojnog puča 1945. godine koji je inspirisala stranka Demokratske akcije, predvođena jednom od retkih pozitivnih političkih figura u dvovekovnoj istoriji Venecuele, Romulom Betankurom. U dva mandata, prekinuta prevratom i vojnom huntom, Betankur će proizvesti dva ustava sa demokratskom i reformskom matricom koji će omogućiti Venecueli da inkasira polovinu prihoda od eksploatacije "crnog zlata".
Od kraja Drugog svetskog rata do početka osamdesetih, izuzev šestogodišnje vojne hunte, tokom pedesetih godina prošlog veka, Venecuela je prošla kroz svoj najbolji period. Tada je bila najbogatija i najavangardnija država Latinske Amerike, u koju su dolazili u masama migranti iz Španije, Italije, Portugalije i drugih evropskih država. Tokom sedamdesetih godina prethodnog stoleća, primera radi, profesori i nastavnici u Venecueli su zarađivali više od njihovih kolega u Zapadnoj Nemačkoj ili Francuskoj.
Aktuelna kriza koja ovih nedelja doživljava svoju kulminaciju vuče korene iz osamdesetih godina prošlog veka. Socijalhrišćanske vlade predsednika Erere Kempinsa i Demokratske akcije Haimea Lusinčija nisu imale adekvatne odgovore na ekonomske izazove. Kao spasilac otadžbine, krajem osamdesetih, na vlast se vraća Karlos Andres Perez, za čijeg je prvog mandata, od 1974. do 1979. godine, Venecuela živela svoje zlatne godine. Zahvaljujući visokoj ceni nafte, južnoameričku državu su prozvali "Saudijska Venecuela" a Karakas je apostrofiran kao "Pariz Latinske Amerike". Međutim, drugi mandat Pereza obeležen je masovnim protestima protiv njegovih ekonomskih reformi, inspirisanih ekstremnim ekonomskim liberalizmom. "Karakaso", kako su nazvane demonstracije, koštao je života nekoliko hiljada ljudi i Perezov režim ga je ugušio u krvi uz prekomernu upotrebu policije i vojske.
Tokom Perezovog mandata na scenu stupa Ugo Čavez. Kao tinejdžer je ušao u venecuelansku vojsku gde je bio zadojen idejama tzv. bolivarizma. Osniva Bolivarski pokret (Movimento Bolivariano) 1983. godine. Pokret se brzo širi u vojnim strukturama, što Čaveza, tek promovisanog u čin pukovnika 1991. godine, navodi da organizuje puč protiv režima predsednika Pereza. Paradoksalno, propali prevrat je otvorio vrata za svetlosno brzi uspon političke karijere Čaveza i još brži zalazak Perezove karijere. Godinu dana posle neuspelog puča Perez je suspendovan pa smenjen zbog pronevere, a Venecuelanci počinju sve masovnije da traže na ulicama oslobađanje pukovnika Čaveza.
Pod pritiskom javnosti Čavez se vraća na slobodu i kreće u nezaustavljiv pohod na vlast. Koristeći veliku popularnost među najsiromašnijim slojem stanovništva, Čavez osniva novu stranku Pokret peta republika i 1998. godine pobeđuje na predsedničkim izborima sa 56,2 odsto glasova. Iza pobede sledi prvi klasični populistički potez: organizuje referendum na kojem traži od glasača da mu daju dozvolu da promeni ustav. Naravno, nije reč o političkoj galantnosti Čaveza već o želji da demonstrira svojim protivnicima koliko veliku podršku uživa u biračkom telu: preko 80 odsto izašlih na biračka mesta glasalo je "za".
U istoriji Venecuele, pogotovo od početka 20. veka, kada je postala petrodržava, jaz između, uslovno rečeno, belih Venecuelanaca i ostalih je rastao iz godine u godinu. Široke narodne mase čiji su preci bili melezi, mulati, indiosi, crnci sa afričkog kontinenta, bili su bukvalno marginalizovani i svedeni na građane drugog, čak trećeg reda koji nisu imali pristup obrazovanju, medicinskoj zaštiti i nezi, socijalnoj pomoći, državnim poslovima, mogućnosti da u životu napreduju. Sam Čavez nije mogao da pohađa jedno vreme osnovnu školu jer nije imao adekvatnu obuću. Jedini način za, kakvu-takvu, emancipaciju "ne-belaca" bila je vojna karijera.
Kaudiljo je imao sreću da sa početkom predsedničkog mandata koincidira vrtoglavi rast cene nafte. Usledila je nacionalizacija svih kompanija koje su eksploatisale prirodna bogatstva uprkos potpisanim ugovorima i koncesijama. Novac od izvoza nafte mu je omogućio finansiranje masovne akcije opismenjavanja Venecuelanaca, stvaranje sanitarne mreže koja je garantovala besplatnu medicinsku zaštitu za više od dve trećine stanovnika koji nisu imali od čega da plate čak ni lekara opšte prakse. Polovini stanovništva, koja je bila hronično neuhranjena, omogućeno je da po simboličnim cenama plaća dnevne obroke, dok je svaki 15. Venecuelanac imao kompletno gratis hranu.
"Čavezov režim je smanjio drastično smrtnost novorođenčadi, približavajući ga evropskim standardima, smanjena je nezaposlenost, pokrenuti su javni radovi uključujući i izgradnju stanova za najsiromašnije slojeve društva, škola, vrtića, jaslica. U roku od nekoliko godina smanjena je drastično razlika između dobrostojećih i siromašnih, a procenat osoba koje su živele ispod praga siromaštva sveden je na jednocifren broj. Takođe, Čavezova politika je skinula sa margine Venecuelance afričkog porekla i žene. Zbog tih rezultata Čavez je stekao ugled i kod pojedinih evropskih levičara i dela tzv. progresivne inteligencije."
Pored svetle strane Čavezovog režima postojala je i ona tamna. Kaudiljo je odlično manipulisao listom prioriteta većine Venecuelanaca. Za razliku od liberalnih demokratija, sa razvijenom i jakom građanskom svešću, u Venecueli su socijalna prava i pogodnosti daleko značajnija od građanskih sloboda, ljudskih prava, slobode medija, demokratije, pravne države, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, samo na prvi pogled je paradoksalno da je u Venecueli viđen drastičan raskorak između građanskih i ljudskih prava s jedne strane i socijalnih s druge. Problem je što je Čavez nastavio sa politikom življenja od naftne rente, na kojoj se temeljila venecuelanska ekonomija kroz čitav 20. vek.
Čavezov režim je bio duboko kleptokratski, korumpiran do srži, ideološki zadrt, sprovodio je negativnu i klasno osvetoljubivu selekciju, u kojoj su vernost kaudilju i ideološko opredeljenje bili važniji od kompetentnosti i meritokratije. Sa Čavezom na vlasti Venecuela je iz jedne krajnosti otišla u drugu: od ekstremnog neoliberizma i divljeg kapitalizma stiglo se do centralizovanog upravljanja ekonomijom.
Čavezov režim je smanjio drastično smrtnost novorođenčadi,
približavajući ga evropskim standardima, smanjena je nezaposlenost,
pokrenuti su javni radovi uključujući i izgradnju stanova za
najsiromašnije slojeve društva, škola, vrtića, jaslica. U roku od
nekoliko godina smanjena je drastično razlika između dobrostojećih i
siromašnih. Njegova politika je skinula sa margine Venecuelance afričkog
porekla i žene
Poput svojih prethodnika, Čavez nije shvatio da je neophodno investirati deo novca od eksploatacije naftnih izvora i drugih primarnih materija, u razvoj različitih industrijskih grana i poljoprivrede. Venecuela sve uvozi, uključujući i toalet papir. Diverzifikacija je nužna da bi se smanjila zavisnost venecuelanske ekonomije i sudbina društva od kretanja cene nafte na tržištu. Opijen ogromnim profitima od prodaje nafte zahvaljujući visokoj ceni "crnog zlata" u prvim godinama svog mandata, Čavez je umesto finansiranja modernizacije nacionalne naftne industrije i razvoja profitabilnih grana ekonomije prilagođenih prirodnim i ljudskim resursima Venecuele, prerastao u političkog megalomana, sa pečatom Fidela Kastra, koji je umislio da može da menja svet i da postane Simon Bolivar 21. veka.
Čavez je sa novcem od prodaje nafte, između ostalog, finansirao projekat "Petrocaribe" i "Alba" čiji je cilj bio da okupi na "antiameričkoj" platformi zemlje Latinske Amerike i Kariba. Za taj projekat je dobio i podršku Kine koja je pozajmila velike sume novca Venecueli, Rusije koja je investirala nekoliko milijardi dolara, i Irana koji podržava svaku inicijativu uperenu protiv SAD.
Drastičan pad cene nafte, smrt Čaveza, zastarela tehnologija eksploatacije izvora "crnog zlata", rafinerije koje nisu u stanju da prerađuju naftu sa velikim udelom sumpora, nedostatak kvalifikovane radne snage i transportne mreže, razlozi su što je Venecuela više nego prepolovila dnevnu proizvodnju nafte, od tri miliona barela na oko milion i dvesta hiljada, sa tendencijom da padne ispod jednog miliona. Kada tome dodamo da svoje dugove prema Kini i Rusiji plaća izvozom nafte, da ostatak nafte mora da pošalje u SAD na preradu pošto venecuelanske rafinerije nemaju tehnologiju da "pročiste" naftu sa sumporom, kao i da se 95 odsto budžeta Venecuele puni od prodaje nafte, postaje jasno zašto je preko tri miliona Venecuelanaca pobeglo a dobar deo onih koji su ostali je doveden na rub gladi, bez lekova, bez struje, a u poslednjih par nedelja je počeo i benzin da nedostaje. U zemlji u kojoj se nalazi petina planetarnih rezervi nafte čeka se u redovima da se natoči benzin: kad stigne i ako stigne.
Čavez je konsenzus gradio na izdašnim socijalnim programima koji su emancipovali marginalizovanu dvotrećinsku većinu Venecuelanaca koja je živela do početka ovog veka na ivici ili ispod praga siromaštva. Koristeći se starim receptom italijanskog ogranka borbonske kraljevske familije da se vlada sa tri F (forca-farina-feste -- vešala, brašno i proslave -- ili što bismo mi rekli: hleba, igara i krvi) Čavez je, uz manje trzavice, održavao vlast.
Kaudiljov naslednik Maduro, osim što je imao nesreću da vlada u periodu kada je cena nafte drastično pala, ima i peh da nema vojni bekgraund. Za razliku od Čaveza, koji je imao briljantnu vojnu karijeru, Maduro je bio vozač autobusa i sindikalista. Taj nedostatak Maduro je nadoknadio slušajući svoje kubanske savetnike, koje je nasledio od Čaveza, da sve profitabilne poslove, od legalnih poput trgovine deficitarnim proizvodima, do ilegalnih -- šverc i prodaja narkotika, poveri vrhušci represivnog aparata. Nije reč samo o regularnoj vojsci koja raspolaže sa preko 60.000 vojnika koliko o Nacionalnoj gardi koja kontroliše granice i Nacionalnom bolivarskoj miliciji sa preko 150.000.000 ljudi pod oružjem.
Madurova vlast se bazira na činjenici da ga je Čavez rukopoložio kao svog naslednika. Prilično veliki broj Venecuelanaca je i dalje za Madura zato što ga je Čavez nominovao. S druge strane, ne treba zanemariti ni one kojima se Maduro ne sviđa ali iz inata, ideološkog stava ili antipatije ne mogu da glasaju za kandidata desnice koji je u njihovim očima oličenje neoliberalne kapitalističke nemani. Istovremeno, Kubanci kontrolišu administrativno-vojni aparat, a oni znaju kako se ostaje na vlasti u izolaciji i bedi. Kinezi i Rusi, i pomalo Turci, stavili su ruke na prirodne resurse Venecuele.
Na kraju će ovu partiju odlučiti broj onih koji shvate u jednom momentu da ako Venecuela već mora da bude nečija marioneta, onda je bolje da bude marioneta Sjedinjenih Država nego Kube, Rusije i Kine. Ne među građanima, nego među vojnicima i paramilitarnim snagama. - Još je Kastro gajio guju u nedrima: Zašto je istorija Venecuele obeležena ratovima, prevratima i sukobima - Nedeljnik
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано, Линукс Такс Чачанин, на Бунсен лабс Линуксу
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!