петак, 14. фебруар 2020.

О, како иде уз ћирилицу: српско вино

Прилог РТС-а испод је уживање прочитати, а погледати снимак још већа милина. Треба ли да објашњавам, нарочито кад видите награђену Невену и скокнете на сајт винарије "Темет"?

"Лепота ће спасити свет", у праву је био онај руски коцкар.

Без обзира ко лепоти помагао.

"Темет"


Изабрана најбоља вина Србије

Уочи највећег винског празника, на манифестацији "Свети Трифун" на Савском венцу, стручњаци су бирали између 295 пријављених вина и изабрали најбоља у осам категорија. Оцењивали су их електронски.

Награде су уручене, између осталог, за најбоље традиционално произведено вино - италијански ризлинг из 2018. године, и најбоље црно вино од аутохтоне сорте за резерву "Три Мораве" из 2016. 

Александра Баројевић из шидске винарије "Виста хил" изненађена је наградом за најбоље традиционално произведено вино.

 "Нисмо ни етикету припремили, лимитирана је серија, тек смо почели да радимо на природној бази вина и зато ми је баш драго што смо, мислим баш је било изненађење", каже Баројевићева.

Невена Илић из јагодинске винарије "Темет", добитница награде за вино аутохтоне сорте, наводи да је за ту винарију прошла година била врло успешна и да је освојила многобројне награде.

"Скренула бих пажњу на ово вино, да је и на најпрестижнијем такмичењу у Лондону, на Декантеру, освојило злато", истакла је Илићева.

Прошлогодишња зарада од извоза вина, вредна 19 милиона евра, подстакла је државу да субвенционише нове засаде, лабораторијске анализе, машине, опрему и заштиту географског порекла.

Министар финансија Синиша Мали навео је да је управо 8,9 милиона евра и у буџету за 2020. годину, тачно онолико колико су винари тражили.

"Мали корак, три пута више, додуше, него прошле године. Мали корак напред, али довољно нам показује и нама и вама колико смо озбиљни да неке ствари променимо у овој индустрији да заједно идемо даље", каже Мали.

Винарство у Србији већ пореде са ИТ сектором, јер годишње расте по стопи од 20 одсто.

Могућности су много веће, а првенство у развоју имаће старе домаће сорте грожђа.


Аутор: Срђан Димитријевић
Извор: РТС
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Дебијан Линуксу

 

четвртак, 13. фебруар 2020.

Руско-усташка сурадња: зракомлати


Хрватски "ми-171сх"

 У вести ХРТ-а,

Križanec: Prizemljeni ruski helikopteri, na pet njih uočen je kvar

, ако имате стомак за искварени српски језик и ватиканоидно писмо па је прочитате до краја, приметићете да се проблематични ремонт руских надовезује на пад једног и приземљење осталих америчких "кијова" хеликоптера.

Амерички бофл Херувати правдају руским шепртљањем код ремонта? Мени на то личи.

Ни на крај памети ми није да правдам Русе - како бих кад усташе снабдевају оружјем, а не заборављам ни то да су први у свету, чак испред Немачке и Ватикана, признали Туђманову Хрватску - већ хоћу да најавим шта се може тражити и од нас ако, не дај Боже, опикне неки хеликоптер што смо га купили од Запада, и ту глуматајући неутралност.

Што је могућност која експертима с РТС-а не паде на памет, јер у

Уочен квар на хрватским хеликоптерима након ремонта

нема помена пада "кијове".

Ако вас мрзи да испратите горње повезнице, бар погледајте





Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Дебијан Линуксу


четвртак, 06. фебруар 2020.

Ако вас овај текст вређа, вероватно сте из Чачка. А можда сте из Ужица…


Илустрација: Профимедија

Кад у Ужицу кажу да „у Чачку ни прасе не ваља“, то је доказ хиперболисаног ривалитета ових двају градова. Чачанска магистрала, уз коју су нанизане чувене печењаре, добила је надимак „прасе штрасе“. Јер ниси био у Чачку ако ниси јео печење.

Тако и кад крене екскурзија Ужичана у Београд, па дођу у Чачак, сви у аутобусу кажу: Јао, што нам је лепа престоница.

Постоји и она анегдота да су чачански основци долазили на излете у Ужице да се провозају лифтом. А и данас Ужичани чикају суседе са оним „Шта си зинуо ко Чачанин у ужичке солитере“, а ови њих са „Шта бленеш ко Ужичанин у чачански Меркатор“.

Поделе су, наравно, и историјске. Од онога да је Чачак четнички, а Ужице партизанско. Оно једино, како причају, што је црње од Драгачеваца јесу њихове жене, јер вазда се препричавала анегдота о томе када су Љубићани заробили неке Турке зулумћаре у доба Првог српског устанка, па стали да већају како да их ставе на муке. Након одбачених предлога у виду набијања на колац и растрзања коњима на репове, досетили су се да их пожене Драгачевкама.

Чачак има Гучу (бар административно), али Ужице има мајстора Дејана Петровића. Мада је плех оркестар у „ужичком“ филму Емира Кустурице – чачански. За време бомбардовања, Чачак је прилично страдао, а Ужице мало мање, па су тада Чачани на митинзима носили транспаренте „И Ужице је Србија“, а у исто време је колао фазон по Чачку да НАТО пилоти имају посебно наређење да над Ужицем лете наглавачке, да им случајно не би испале бомбе…

Бранко Станковић, аутор емисије „Квадратура круга“ на РТС-у, иначе Ужичанин, каже да му је, још док је био студент, отац говорио да не тражи девојку, а камоли будућу жену кад пређе Овчарско-кабларску клисуру. „А ја нисам био непослушан син, па због тога отишао да тражим жену у Никшићу, него ми се тако заломило. Данас имам бар десетак пријатеља из Чачка и никада нисмо отварали тему о ривалству, а памтим као средњошколац да се помињало то ривалство када су играли Слобода и Борац, када је Пуриша Ђорђевић био на врхунцу славе са својим филмовима, да су се Чачани поносили њиме, све док Ужичанин Стив Тешић није добио Оскара и тако дао јачи адут Ерама за надмудривање са Гребићима…”


Аутори: Маргита Миловановић и Димитрије Ђурић
Извор: Данас

Са уживањем приредио: Александар Јовановић, Племић (нација с ове стране Мораве, ка Јелици; Гребићи су из Љубића, старије општине од чачанске)

Девојке и жене, баке, мајке, супруге, сестре, ћерке и унуке: ОПРЕЗ!

Извор за фотографију: Мигранти у Обреновцу напали мајку с бебом

Када се враћам са посла подразумева се да сам гладан, уморних очију од гледања у екран и нервозан колико ће трајати повратак кући. У таквом стању био сам (5.2.2020 око пола пет) када сам степеницама кренуо на доле у подземном пролазу у булевару Михаила Пупина периферним (или што је модерније „панорамским“) погледом са две девојке испред мене (загледане у мобилне телефоне) поглед фокусирао на прсте који су се налазили на торби леве (десне из њиховог угла посматрања). Од прстију овај периферни (кукавички, не директни) поглед је опазио четири мигранта који су се пењали у колони по један. Вратио је руке ка себи, сигурно не због мог херојског држања, већ због изласка из таме на светло, и даљи ток опипавања туђе имовине нисам могао да испратим (да застанем, упозорим девојке и дигнем буку, нисам ни помислио: само бих добио батине и уместо испред подгрејаног ручка на столу код куће нашао бих се на неком болесничком лежају у ургентном центру). Био сам у шоку и тек на излазу из подземног пролаза, када сам угледао пар миграната схватио сам да су и двојица испред мене из истог квалификационог миљеа, што значи да их је у том тренутку на овом месту било десетак.

Подземни пролаз између ТЦ Ушћа и „Пет каплара“ је једно од најпрометнијих места у Београду, где сваког дана ужурбано, нервозно и гладно прође десетине хиљада Београђана. То га чини идеалним за џепарење јер имате половину, од ових десетина хиљада, жена (у свим статусима из наслова) које су загледане у мобилне, са торбицама и торбама „на извол`те“. Питам се, а данас ћу на повратку кући и да проверим, да ли од хиљада најављених и постављених камера постоји и нека у овом подземном пролазу?

У претходних месец-два одлазим на Зелени венац на почетну станицу 67-це, уколико могу да стигнем до 16х25м, и приметио сам присуство „марице“ која је ту дежурна. Међутим, мени ово личи на игру мачке и миша: мачка је трома и сита а мишеви су многобројнији, брзи и гладни. Стање садашње полиције и војске у Србији, у односу на мигранте, упоредиво је са немачком окупационом војском 1941. у односу на голобраде младиће (старији су одведени у заробљеништво у Немачку): Немци су били трећепозивци у 40-тим годинама који нису могли да трче и да јуре младиће који би их напали – могли су само да се бране и да се надају (спољној) помоћи.

Колики је број миграната који ће се квалификовати као озбиљна безбедносна претња по становништво Србије? Узмимо да је данас однос 10 хиљада наспрам 60 хиљада у збиру војника и полицајаца. Ови први су млади мушкарци, а у другој групи имамо и старе пред пензијом, шалтерске раднике и друге, за борбу и трку неспособне. Да ли ће 20 или 30 хиљада младих миграната довести до општег стања несигурности у Србији какво ни у временима тешких окупација није постојало?

Ћерка ми излази „у град“ (наш провинцијски израз за изласке) и као отац надам се да се неће наћи на Калемегдану када падне мрак или на шеталишту на Сави поред Београда на води. Сада ширим списак страхова и на подземни пролаз код "Пет каплара".

Остарела мајка, у 75-тој у Јагодини ми изазива несигурност из другог разлога – наркоманије. Још увек мигранти нису почели да насељавају испражњене станове по Јагодини из којих би лако могли да сниме ко где живи сам и немоћан. Али је ова појава толико раширена да било који наркоман може да ми обије кућу и повреди мајку јер се налази у апстиненцијалној кризи и пред собом види само предмете који су разменљиви за жељену дозу дроге.

Између насиља „појединих“ миграната, са једне стране, и веома раширене наркоманије, са друге стране, снаге безбедности у Србији налазе се у озбиљном процепу.

Немам ништа против миграната, као и 99% Срба у Србији. Већ смо примили милион избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије. Ако неко разуме туђу муку то су Срби у Србији и у расејању.
Ја бих ипак да апелујем на наше жене да уместо загледаности у мобилне, или разговора њиховом употребом, обрате пажњу на своје торбе и на особе у свом непосредном окружењу.


Аутор: Мирослав Здравковић
Извор: Макроекономија

среда, 05. фебруар 2020.

Трампово обраћање нацији: Ја, све и свја за економију



Са потпредседником Мајком Пенсом иза себе, који се церио као да је са ортацима дрпио питања пре изласка на усмени испит, председник Доналд Трамп је присвојио заслуге за практично све што се издешавало у економији, изузев изума блокчејна. Очигледно, не сматра да Трамп Доналд треба да буде некакав Сатоши Накамото.

Али је све и свја за економију, како испаде по ономе што рече у обраћању нацији.

У уторак, ноћ пре заједничке седнице Представничког дома и Сената, и пред васцелим телевизијским публикумом, Трамп се самопочасти заслугама за садашњу малу стопу незапослености, повећане наднице и плате и тржиште акција у порасту.

Међутим, и наравно, са свим тим он има мало везе: смањена незапосленост, повећање личних прихода и јача берза су резултат монетарне политике Федералних резерви, посебно агресивног штампања новца. Другим речима, ово је изманипулисани "бум", који ће се лоше завршити, као што је окончавао и раније.

Доналд Трамп не спомену ништа од онога на шта заиста може да утиче, примерице смањење државних трошкова и укидање агенција.
Уместо тога, говорио је о Областима прилика (The Opportunity Zones), али никако не и о укидању федералног минимума за наднице, што би нестручнима повећало могућност да се запосле.

Све у свему, Трамп мисли да је мајсторски руководио економијом, иако ништа није поправио од онога што заиста може да поправи. Као дечкић, коцкарче које после првог добитка на слот машини мисли да је геније.

Једино што је код њега заиста добро је то што су мале шансе да ће забрљати као што су раније и опет би демократе. Иако је ужасна незналица.

Што доказа и синоћ.


Аутор: Роберт Венцел
Извор:
Trump State of the Union: I Am the Master of the Economy
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано

субота, 01. фебруар 2020.

Радован Радовановић: „Мој пут кроз Балканске ратове и први светски рат“ (најава приказа књиге)

Поштовани пријатељи Србског културног центра „Ћирилица“ Београд,
У сарадњи са Министрарством одбране Републике Србије, Управом за односе са јаношћу, Медија центар „Одбрана“ дана 06. фебруара у 14.00 часова у Дому воске Србије промовише књигу „Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат“ Радована Радовановића, краљевског официра који је прошао све ратове и то осведочио у овој књизи.
Позивамо вас да присуствујете приказу књиге која је представљена и на прошлогодишњем Међународном сајму књига у Београду.
Ваш Србски културни центар
„Ћирилица“ Београд