Девојке и жене, баке, мајке, супруге, сестре, ћерке и унуке: ОПРЕЗ!

Извор за фотографију: Мигранти у Обреновцу напали мајку с бебом

Када се враћам са посла подразумева се да сам гладан, уморних очију од гледања у екран и нервозан колико ће трајати повратак кући. У таквом стању био сам (5.2.2020 око пола пет) када сам степеницама кренуо на доле у подземном пролазу у булевару Михаила Пупина периферним (или што је модерније „панорамским“) погледом са две девојке испред мене (загледане у мобилне телефоне) поглед фокусирао на прсте који су се налазили на торби леве (десне из њиховог угла посматрања). Од прстију овај периферни (кукавички, не директни) поглед је опазио четири мигранта који су се пењали у колони по један. Вратио је руке ка себи, сигурно не због мог херојског држања, већ због изласка из таме на светло, и даљи ток опипавања туђе имовине нисам могао да испратим (да застанем, упозорим девојке и дигнем буку, нисам ни помислио: само бих добио батине и уместо испред подгрејаног ручка на столу код куће нашао бих се на неком болесничком лежају у ургентном центру). Био сам у шоку и тек на излазу из подземног пролаза, када сам угледао пар миграната схватио сам да су и двојица испред мене из истог квалификационог миљеа, што значи да их је у том тренутку на овом месту било десетак.

Подземни пролаз између ТЦ Ушћа и „Пет каплара“ је једно од најпрометнијих места у Београду, где сваког дана ужурбано, нервозно и гладно прође десетине хиљада Београђана. То га чини идеалним за џепарење јер имате половину, од ових десетина хиљада, жена (у свим статусима из наслова) које су загледане у мобилне, са торбицама и торбама „на извол`те“. Питам се, а данас ћу на повратку кући и да проверим, да ли од хиљада најављених и постављених камера постоји и нека у овом подземном пролазу?

У претходних месец-два одлазим на Зелени венац на почетну станицу 67-це, уколико могу да стигнем до 16х25м, и приметио сам присуство „марице“ која је ту дежурна. Међутим, мени ово личи на игру мачке и миша: мачка је трома и сита а мишеви су многобројнији, брзи и гладни. Стање садашње полиције и војске у Србији, у односу на мигранте, упоредиво је са немачком окупационом војском 1941. у односу на голобраде младиће (старији су одведени у заробљеништво у Немачку): Немци су били трећепозивци у 40-тим годинама који нису могли да трче и да јуре младиће који би их напали – могли су само да се бране и да се надају (спољној) помоћи.

Колики је број миграната који ће се квалификовати као озбиљна безбедносна претња по становништво Србије? Узмимо да је данас однос 10 хиљада наспрам 60 хиљада у збиру војника и полицајаца. Ови први су млади мушкарци, а у другој групи имамо и старе пред пензијом, шалтерске раднике и друге, за борбу и трку неспособне. Да ли ће 20 или 30 хиљада младих миграната довести до општег стања несигурности у Србији какво ни у временима тешких окупација није постојало?

Ћерка ми излази „у град“ (наш провинцијски израз за изласке) и као отац надам се да се неће наћи на Калемегдану када падне мрак или на шеталишту на Сави поред Београда на води. Сада ширим списак страхова и на подземни пролаз код "Пет каплара".

Остарела мајка, у 75-тој у Јагодини ми изазива несигурност из другог разлога – наркоманије. Још увек мигранти нису почели да насељавају испражњене станове по Јагодини из којих би лако могли да сниме ко где живи сам и немоћан. Али је ова појава толико раширена да било који наркоман може да ми обије кућу и повреди мајку јер се налази у апстиненцијалној кризи и пред собом види само предмете који су разменљиви за жељену дозу дроге.

Између насиља „појединих“ миграната, са једне стране, и веома раширене наркоманије, са друге стране, снаге безбедности у Србији налазе се у озбиљном процепу.

Немам ништа против миграната, као и 99% Срба у Србији. Већ смо примили милион избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије. Ако неко разуме туђу муку то су Срби у Србији и у расејању.
Ја бих ипак да апелујем на наше жене да уместо загледаности у мобилне, или разговора њиховом употребом, обрате пажњу на своје торбе и на особе у свом непосредном окружењу.


Аутор: Мирослав Здравковић
Извор: Макроекономија

Коментари