Бранитељи српског језика (пример)

Александар Јовановић /Ћирилизовано: Да, "бранитељи". Јер као што крадљивци укупне српске баштине припаднике својих "постројби" назваше бранитељима, таквима се, ваљда, и дилетанти што бране српски језик сматрају. Јер исказаним незнањем наносе штету и зло, користи доносе никакве. Да се уздржим од даљег коментарисања, пошто нисам сигуран да бих речи пажљиво бирао, а ипак су у питању дама и наше угледне новине, само ћу пренети чланак колумнисткиње "Новости онлајн" и, испод њега, пар чињеница које је убава Вукица морала да зна.

ПОРАЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Да ли смо сами од себе дигли руке, па газимо по речима како ко стигне

Вукица Стругар

То што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик - равно је поразу у Маричкој бици

ЗЕМЉЕ и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ - поручивао је у завештању Стефан Немања, али као ни Арчибалд Рајс (другим поводом, много година касније), изгледа, није имао коме.

Српски владар уочио је ову опасност још у "мрачном средњем веку". Нажалост, што је његов народ био даље од турског јарма и ближе Европи, постајао је мање самосвестан, па кад се од њега и није ни тражило, "давао је веру за вечеру". А језик је ишао с њом, успут, да не кажем "гратис". То, што у свакој улици или тржном центру више не постоји назив на српском (да се сваки странац осећа као код куће), можда би за трговце могло да има оправдање. Али, то што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик - равно је поразу у Маричкој бици. Јер, после ње уследио је губитак територија, османлијско освајање и вазалска ћуд које се нисмо ослободили до наших дана.

Како другачије објаснити такву сервилност пред туђицама (посебно англизмима), накарадне и насилне кованице, примитивно подсмевање сопственом народном језику? Људи се више не надвикују него "надглашавају", чак и уметницима отменије звучи "изведба" него извођење, већина "одмара" без повратне речце "се", а уместо "по мом мишљењу" масовно се чује "по мени". Можда је овај последњи пример и најсимболичнији: личног мишљења је све мање, а "по нама" и језику, гази ко стигне...

Ауторкиња: Верица Стругар

Извор: Новости онлајн

А "Расен", и не само Вукици и Новостима онлајн" за наук, у чланку Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић) – РАСЕН, између осталог каже:

Миле Медић – Завештање језика

О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.

Јереј Александар Бојовић, парох студенички

ПРИЛОГ: Снимак чланка "Новости онлајн"