Немачка као исељеничка земља

Фотографија: (c) dpa – Report

Немачка је усељеничка земља: ову мантру без размишљања понављају све системске политичке странке (писац чланка је политички близак Алтернативи за Немачку која би радо мењала систем у Немачкој, за разлику од других странака које би да га одрже или можда мало нашминкају-прим.прев.). Реченица је идеолошка конјукција, али не и чињеница. Ни до данас, Немачка се не понаша као права усељеничка земља, која разврстава потенцијалне усељенике према њиховим квалификацијама, потенцијалним и економским користима и ригорозно затвара врата неподобним подносиоцима захтева. Уместо тога, Немачка је поново постала земља исељеништва.

Како је недавно објавио Савезни завод за истраживање становништва у једној својој студији, из Немачке се сваке године просечно исели 180 000 Немаца, а укупно је у протеклих десет година 1,8 милиона Немаца напустило земљу. Углавном одлазе млади и висококвалификовани, факултетски образовани, стручњаци и студенти апсолвенти са вишом образовном квалификацијом.

У просеку су исељеници стари 36 година, десет година млађи од немачког просека; три четвртине њих су факултетски образовани, мада у самој Немачкој факултетски образовани чине само око четвртине становништва. Већина их одлази у Швајцарску, па онда у САД, Аустрију и Велику Британију. Готово увек наводе да зарађују значајно више у својој новоодабраној домовини.

Исељавање је губитнички подухват


Ко на овo само слегнераменима ипомене глобализацију, отворено међународно тржиште рада и закључи како ће се многи од њих вратити, олако се односи према томе. Просечан број повратника у последњих десет година био је нешто мање од 130 000 годишње, што значи да Немачка сваке године изгуби један осредњи град од 50 000 висококвалификованих људи.

Посебно, кад се узме у обзир, да је све мање младих и квалификованих Немаца, схавата се да чак и мањи број људи исељеника има велики утицај. У ствари, број исељеника ће вероватно бити још већи, јер многи се устручавају да у потпуности прекину везе са домовином, још увек имају пријављено пребивалиште у Немачкој и не одјављују се годинама по исељењу или се уопште не одјављују.

Исељавање је драматичан развој догађаја који доноси не само демографске губитке, већ и привредне. Минхенски "Ифо" институт израчунао је то пре више од деценије: aко млади, висококвалификовани људи оду у иностранство, шира заједница неће изгубити само средства за школовањe и обуку којa је уложила у њих, већ и приход од пореза и доприноса за социјално осигурање (здравствено и пензијско осигурање - прим.прев.) који би они плаћали у будућности.

Високо квалификовани странци избегавају Немачку

Код неког двадесеттрогодишњег квалификованог радника губитак износи око 281 000 евра, а код тридесетогодишњег лекара више од милион евра. У међувремену, број исељених из 2009. се сигурно није смањио. Ништа се није чинило да се задрже млади који су се школовали у својој земљи и да се спречи њихово исељавање, ни тада као што се не чини ни сада.
Кад узмете у руке овај попис, песмица о "мањку квалификованих радника" коју наизменично понављају политичари и пословна удружења, претвара се у гротеску. Јер разлози због којих добро образовани Немци одлазе у иностранство су исти, као и разлози због којих многи високо квалификовани странци избегавају Немачку ако су у недоумици куда да оду.

Релативно ниске плате са великим доприносима и пореским оптерећењима као и недовољно финансиране и скромно опремљене универзитетске и научне установе, бирократске препреке и идеолошке блокаде које постављају препреке на путу истраживача, научника, истраживача и пионира, одвраћају могуће висококвалификоване усељенике.

Немачка своје губитке надокнађује губицима других земаља

Помоћни лекар  у немачкој болници, је према истраживању "Нових циришких новина" (Die Neue Zürcher Zeitung), од пре неколико месеци, зарађивао у 2018. бруто зараду од 81 000 евра, само неколико хиљада долара више од возача камиона у америчком ланцу супермаркета "Волмарт". Након плаћања пореза, возачу камиона је остајало више новца у џепу него немачком лекару. Лекари и болничари могу зарадити три пута више плате у Сједињеним Државама или Аустралији него у Немачкој, а у Швајцарској или у суседним скандинавским земљама могу да зараде двоструко више - уз боље услове рада и веће поштовање.

Уместо да нешто предузму и задрже своје висококвалификоване људе у земљи, са адекватним платама и атрактивним условима, политичари заљубљени у миграције и лобисти виде решење у запошљавању страних стручњака. Одлив потенцијала из ваше сопствене државе спречавате довлачењем потенцијала из других земаља.

Усељеничке земље имају користи од доласка најбољих

Економски, ова рачуница не важи. Нећемо добити такве људе; јер ко год од њих бира, изабраће најбољу понуду и пазиће добро да га не израбљује немачка држава својим високим порезима и бирократијом. Али зато ћемо сигурно привући раднике из сиромашнијих и мање развијених земаља, који можда неће заменити све оне који одлазе, али ће зато отежати стање у својој домовини; њихова искуства шире око себе задах неоколонијализма.

Праве усељеничке земље имају користи од прилива најбољих и једва да икада имају исељенике. Високе стопе исељавања су типичне за неразвијене и земље у настајању; Немачка се сада враћа у деветнаести век (време настанка Немачке као јединствене државе од Бечког конгреса 1815 до уједињења 1870 године и великог сиромаштва и исељавања из Немачке од 1815 до 1914 године - прим прев.).

Међутим, Немачка је привлачна за усељенике, посебно за усељенике који долазе због социјалне заштите. Већина од недавно у Немачку упуштених милиона усељеника закачила се на социјалну заштиту. Немачка увози приматеље социјалних давања и трансфера, а заузврат извози квалификоване раднике, који нам низашта друго не требају него да и даље плаћају порезе и доприносе за преоптерећене социјалне системе. Не морате бити економиста да бисте схватили да ово неће дуго опстати.

Аутор: Михаел Паулвиц

Извор: Junge frajhajt

Превод: Драган Вукојевић / Ћирилизовано

Поводом "Урнебесни скеч Топ листе надреалиста који је предвидео загађење"

Прво Спутњикова објава, потом коментар.

Урнебесни скеч Топ листе надреалиста који је предвидео загађење

 

Популарни „Надреалисти“ још једном су показали своје пророчке способности...

Топ листа надреалиста је још осамдесетих година прошлог века предвидела велике проблеме са загађењем ваздуха на Балкану.

Top lista nadrealista pic.twitter.com/27VcBbogWZ

— Bodljikava (@Bodljikava) January 15, 2020

Александар Јовановић / Ћирилизовано: 

И српско и међународно издање "Спутњика" пратим сваки дан. Искључиво преко РСС-а (RSS -  Really Simple Syndication), односно линуксашких програма за терминал, Њусбоут и Линкс (текстуални прегледач). Кад ме заинтересује како је прилог и визуелно урађен, у смислу фотографије и видеа, скокнем и на сајт. Али ретко, јер ми је мука од руско-српског рекламирања "друштвених мрежа" у власништву и под контролом коњокрадица и главосеча. (Потоњи су акционари свуда, па и тамо. Знам да су друштвене мреже вредан извор информација, али уметати их у сваки чланак је, најблаже речено, штетно.)

Само овај пут сам био стварно заинтересован. И у Чачку је загушљиво, а и они генијалци од Сарајлија...морам да видим.

Исплатило се. Чуди ме како објаву "Бодљикаве" осим "Спутњика" нико од оних стотињак српских веб-медија које пратим није пренео.

Отуд овај мали допринос.

Говори турски да те цела Немачка разуме

Све је више немачких држављана, потомака турских усељеника, другог и трећег колена, рођених у Немачкој, који земљу у којој су одрасли не сматрају својом. Да ли се осећају дискриминисаним? Извештај истраживачког ТВ магазина „Репорт Мајнц“ дошао је до потпуно другачијег закључка

"Наша домовина је Турска": Зашто се 90 одсто Турака другог колена у Немачкој не осећа као код куће? Скриншот: "Репорт Мајнц"

Фудбал је дуго сматран врстом спорта која најбоље повезује људе различитих народности. Међутим, сада се у самом Берлину догађа да се на фудбалском терену говори само турски језик - на пример у клубу „Анадолуспор“. Сви његови чланови одрасли су у Немачкој. Знају немачки, али не желе да га говоре.

Зашто је то тако, одговорио је „Репорт Мајнц“ у својој последњој емисији. У емисији је приказано како се 90 одсто Турака другог и трећег покољења усељеника жене и удају међу собом - и зашто они на питање коју земљу сматрају својом домовином, одговорају: „Турску.“ Да ли промена културе добродошлице сада утиче и на децу и унуке досељених Турака?

Антинемачка хајка на Интернету

Према извештају „Репорт Мајнца“, то наводно није због тога. Уместо тога, новинари су пронашли доказе да турски председник Ердоган користи посреднике треће стране да би утицао на младе немачке Турке. У Немачкој постоји 500 турских фудбалских клубова. Многе од њих основале су Дитиб џамије у последњих неколико година. Они су директно подређени Турској председничкој служби. Примећено је да су њихови проповедници у прошлости више пута позивали вернике да гласају за Ердогана или да се моле за турску победу у инвазији на Сирију. Зато је баварски министар унутрашњих послова Јоахим Херман (ЦСУ - Хришћанско социјална унија) већ предложио да џамије надгледа Служба за заштиту Уставног поретка (немачка тајна полиција-прим.прев.).

Новост је чињеница да сада оснивају и спортске клубове како би привукли људе који не иду у џамију, а новост је такође и самопоуздање с којим неки фудбалери одбијају да причају немачки на терену. Један од њих је Сердар Челик, тренер "Анадолуспора". Каже да не разуме зашто немачки фудбалски тренери овакво понашање сматрају непоштовањем. Стратешки, било би паметније да противници не разумеју његова упутства играчима на терену.

"Поштоване нацистичке џукеле!"

Према извештају „Репорт Мајнца“, младе Турке у Немачкој, буквално распаљују, Ердогану одани блогери, попут Тугрула Селманоглуа. Недавно је упозорио својих 270.000 пратилаца на Фејсбуку да своју децу чувају од Немаца. На крају крајева, вели Селманоглу, "Немци су, у Другом светском рату, убили 6 милиона људи у гасним коморама."

Оваквим постом, блогер је очигледно погодио живац своје заједнице. "Поштоване нацистичке џукеле", написао је пратилац његовог блога у наставку. Говорило се и о "свињским ђаволима који личе на људе." Одговарајући на упозорење новинара о оваквој изјави, Селманоглу је тврдио да је мислио иронично. Али остаје чињеница "да свакодневно доживљавамо насиље и мржњу".

Аутор: Антје Хилдебранд

Извор:

https://www.cicero.de/innenpolitik/integration-tuerkisch-ard-report-mainz

Превод: Драган Вукојевић

Аустрији потребно 75 000 нових болничарки и неговатељица

Напомена преводиоца: Чланак је од пре месец дана али подаци нису застарели и застрашујући су. Тешко нама Србима, хоће ли нам остати која болничарка...

Фотографија: Хелмут Форингер и Аустријска новинска агенција (АПА)

Од 2024. године свршени аустријски средњошколци, здравствене струке, више неће моћи да задовоље потребе за неговатељицама и болничаркама у Аустрији. Друго истраживање је показало да финансирање лечења и неге преко социјалног осигурања не би било оптимално решење.

Беч. Аустрија ће се дугорочно суочити са проблемом због све веће потребе за неговатељицама и болничаркама. Поред тога, плаћање лечења и неге старих из социјалног осигурања  би имало негативан утицај на плате и порезе (када Аустријанци кажу социјално осигурање мисле првенствено на пензијско осигурање па тек онда на чисто социјално за децу незапослене, инвалиде и друге, јер су ова два система у Аустрији обједињени – прим.прев.). Ово су резултати два истраживања које је у понедељак представила министарка за социјална питања Бригита Царфл. Резултати треба да послуже као смерница за владу која тек треба да буде образована и као основа за преговоре странака о образовању владе (у Аустрији су избори одржани у септембру, али договора о образовању нове владе још нема, тако да земљом управља техничка влада коју је указом поставио председник државе Александер Ван дер Белен још у јуну – прим.прев.).

Истраживање „Аустријско здравство“ (Gesundheit Österreich) претпоставља да ће до 2030. бити додатно потребно још 75 700 радника у здравству (болничарки и неговатељица, не рачунајући лекаре - прим.прев.), објаснио је аутор студије Хервих Остерман. Према објављеној прогнози, постоји 41 800 квалификованих болничарки, 25 200 неговатељица (по болницама и старчким домовима-прим.прев.) и 8 700 помоћника у кући (у Аустрији је плата неговатељица и болничарки од 1 890 до 2 740 евра у зависности од стручне спреме и стажа - прим.прев.).

Будући да је око трећина неговатељица и болничарки старија од 50 година, њиховим одласком у пензију јавља се потреба за 41 500 нових запослених (жене у Аустрији одлазе у пензију са 60 година по тренутним законским одредбама – прим.прев.), преосталих 34 200  су додатне потребе и последица су демографских фактора (старења домаћег немачког становништва – прим.прев.)

Студија претпоставља годишње потребе за медицинским особљем између 3 900 и 6 700 људи годишње. Најкасније од 2024. овај број запослених се неће моћи попунити болничаркама и неговатељицама које ће завршити медицинске школе у Аустрији, каже Остерман. Стога би већ сада требало предузети опсежне мере.
 
Скуп потребних активности

Према министру за социјална питања, потребан је "читав скуп активности". Треба појачати иницијативе на привлачењу људи, како би се определили за ова занимања. Истовремено, неопходне су мере да се створи такво радно окружење да они што дуже остану способни и здрави како би што дуже радили овај посао.

Аустрија тренутно троши између 1,3 и 1,9% БНП-а на услуге неге (здравствене и геријатријске – прим.прев.).  Друга студија коју је написао Институт за напредне студије (ИНС) испитала је финансирање здравствене заштите широм Европе. У ту сврху, модели из Данске, Немачке, Француске, Холандије, Шведске и Шпаније упоређени су са домаћим у погледу карактеристика система, финансирања и исхода недавних реформи. Показало се, на пример, да је аустријски начин прикупљања средстава путем општих пореза без посебног издвајања из плата (код нас се то зове допринос  - прим.прев.) дефинитивно у међународном тренду, објаснио је шеф ИНС-а, Мартин Кохер. Студија такође закључује да је овакво финансирање без интеграције са социјалним осигурањем прилично необично за модел социјалне заштите континенталне државе .

 
Нема оптималног решења

Међутим, Кохер је нагласио да прелазак на модел који се пре свега финансира доприносима за социјално осигурање "није оптимално решење", јер би имало негативног утицаја на плате и пореске стопе. Такви модели су такође више зависни од економских кретања на тржишту рада. Народна странка је такав модел изнела као предлог у прошлој предизборној кампањи.

Међутим, ако се тако нешто узме у разматрање, треба узети у обзир две ствари, каже ауторка студије ИНС-а Моника Ридл. С једне стране, морало би се тачно одредити које се услуге преносе на терет социјалног осигурања. Тренутно, надлежност за новчана давања (социјална помоћ у новцу, исплата боловања и пензија – прим.прев.) је на савезној држави, а лечење и нега на покрајинама.

С друге стране, поред прихода на тржишту рада (плате и хонорари – прим. прев.), доприносе би требало плаћати и на друге врсте прихода као што су приходи од финансијских улагања - што је у међународној пракси уобичајено. То би ублажило све негативне ефекте на тржишту рада.

Извор: Ди пресе

Превод: Драган Вукојевић / Ћирилизовано

Нафта и гас, 2019-е: „Северни ток-2“ је пропао, транзитни рат с Украјином је изгубљен

Упркос очигледним промашајима, ни влада ни Гаспром нису обесхрабрени

Фото: Виталий Невар/ТАСС

Упркос непрестаним најавама власти о диверсификацији економије, Русија је и даље земља усмерена претежно на извоз сировина. Стога ситуација у нафтном и гасном сектору непосредно утиче на економске прилике државе у целини. Година 2019. је у том погледу била противречна. Ако је са нафтом, то јест са ценама нафте, све било мање више у реду,  онда је стање у гасном сектору тешко назвати успешним, а крај године је донео, без претеривања, промашај.

Нафта спасава привреду

У 2019. Години, цене сирове нафте марке Брент порасле су за 8,8%, а марке ВТИ - за 13,9%. Почетком године цене су се колебале око 54 долара по барелу, али до краја априла скочиле су на 75, након чега су поново почеле да падају. Главни узрок поскупљења било је смањење понуде на тржишту - Сједињене Државе увеле су санкције против Венецуеле, а ОПЕК плус (који чине 14 земаља чланица ОПЕК-а и најчешће Русија и Азербејџан-прим.прев.) није само испунио договорено смањење производње, већ је и премашио договор о смањењу производње нафте. Поред тога, извоз из Русије се смањио због убацивања запрљане сирове нафте у нафтовод „Дружба“.

Средином године тржиште је савладало ове факторе, а цене су поново почеле падати услед погоршања трговинског рата између Кине и Сједињених Држава и страха због могућег успоравања глобалне економије. До августа, цене су поново пале на 55 долара по барелу. Међутим, већ средином септембра дошло је до напада на нафтна поља Саудијске Арабије и цене су скочиле на 68. Ипак су до краја септембра Саудијци готово обновили обим производње, што је цене подигло на око 60 долара.

Почев од октобра, цене „црног злата“ полако али сигурно расту. Делимични договор између САД-а и Кине подигао је оптимизам тржишта. Земље ОПЕК плуса, одлучиле су не само да продуже споразум, већ да додатно смање производњу, а раст производње нафте из шкриљаца у Сједињеним Државама, иако незнатно, ипак успорава.

Извоз нафте из Русије према подацима Федералне службе за статистику у раздобљу јануар-октобар 2019. године повећан је за 4,4% у односу на исти период 2018. године и износио је 222,9 милиона тона. Учешће извоза нафте у укупном обиму руског извоза у јануару-октобру 2019. године износило је 29,3%, у извозу горива и енергената - 46,4%.

Производња нафте у Руској Федерацији у јануару и октобру износила је 466,9 милиона тона, што је за 1,3% више него годину дана раније. Цена светског тржишта за нафту марке Уралс износила је 426,7 долара за 1 тону (95,7% цене у односу на септембар 2019.).

С обзиром, да су планирани приходи за Национални фонд  добробити (нешто као државни штедни рачун, са којег се узима кад загусти –прим.прев,), за 2019. годину засновани на цени од 42 долара по барелу, тренутне цене су прилично комотне и за државу и за руске произвођаче. Омогућују нам активно стварање залиха у новцу, које су до краја 2019. премашиле 7% БНП-а, након чега се, по закону, вишкови могу усмерити на додатну потрошњу.

Количине расту, гас је све јефтинији

За разлику од нафте, ситуација у гасном сектору била је у минусу. У 2019. години цене гаса на европском и азијском тржишту срушиле су се на вишегодишњи минимум због превелике понуде. Највише због, велике количине течног природног гаса (ТПГ - који Американци повећањем притиска и хлађењем из гасног облика претварају у течни облик и превозе до купаца танкерима – прим.прев.). При чему, Европској Унији, течни гас испоручује и Русија, стекавши водећу позицију углавном захваљујући покретању пројекта компаније Новатек „Јамал ТПГ“.

Компанија Новатек је 2019. Године извезла више од 80% произведеног гаса у Европу, иако је првобитно рекла да ће се усмерити на азијска тржишта како не би била конкуренција Гаспрому. На крају године, Русија ће снабдети Европу са 12–13 милиона тона ТПГ -а, око 20% укупне потрошње. За поређење, амерички ТПГ сада покрива 13% европских потреба.

Просечна цена од хиљаду кубних метара гаса из руског гасовода у трећем кварталу 2019. износила је 169,8 долара. У поређењу с другим кварталом (205,1 долара), наш гас је појефтинио за 18%, а за годину дана су цене пале за 32%.

Цена гаса са тренутним плаћањем и испоруком за годину дана на европским спот тржиштима опала је за 57% и једва прелази 110-120 долара за хиљаду кубних метара.

Штавише, упркос прогнозама Гаспрома да ће се 2020–2021 цене гаса опет повећати на просечно 200 долара, постоје озбиљни разлози за веровање да ће се пад цена наставити. У 2019. години пет извозних постројења за ТПГ је већ радило у Сједињеним Државама, а њихови капацитети износе око 65 милијарди кубних метара гаса на годишњем нивоу. То је отприлике трећина испорука Газпрома за Европу. У идућој години, производња гаса у САД ће порасти за 10% на 95 милијарди кубних метара, а наредне године може достићи 140 милијарди кубних метара.

Усред ниских европских цена, Норвешка, још један важан испоручилац гаса кроз гасоводе, ограничила је производњу, а испоруке су пале на петнаестогодишњи минимум. Гаспром се, напротив, кладио на задржавање тржишног удела, повећавајући продају по ценама блиским спот ценама. Као резултат тога, пад извоза, према проценама компанија, биће незнатан, са укупно 198 милијарди кубика у односу на 201 милијарду у 2018. години Међутим, просечна продајна цена за годину ће пасти за 17%, што ће утицати на висину добити.

Међутим, није свугде руски гасни гигант успео да одржи своју позицију. Према резултатима прва три тромесечја, извоз у Турску смањен је за 34% због конкуренције американског ТПГ-а и азербејџанског гаса, а испоруке Пољској пале су за 20%. Можда ће се покретањем гасовода Турски ток, који је шеф Гаспрома Алексеј Милер најавио крајем децембра, чак и раније од првобитно планираног датума, ситуација на турском тржишту побољшати.

Неуспех транзита

Наравно, главни догађај у гасном сектору крајем године био је завршетак транзитних преговора са Украјином. Свиђало се то некоме или не, овај споразум се тешко може назвати победом Гаспрома, а неки стручњаци га директно називају неуспехом. Од позитивних аспеката може се издвојити само чињеница да је уговор закључен само на пет година, а не на 10 као што је желела Украјина.

Уосталом, Газпром ће морати да пребаци 65 милијарди кубних метара гаса кроз Украјину 2020. и најмање 40 милијарди годишње до 2024. Истовремено, трошкови транзита ће се готово удвостручити, барем према украјинским званичницима. Сваке године Украјина ће добити око три милијарде долара за транзит гаса, без обзира на знатно смањење количина. И то упркос изјавама руских званичника да Кијев наводно није успео да подигне тарифе.

Поред тога, Гаспром је коначно изгубио судски спор због уговора о гасу и обавезао се да ће Украјини платити скоро три милијарде долара, узимајући у обзир судске таксе. Међутим, према министру енергетике Руске Федерације, Александру Новаку, након тога су стране отказале све друге међусобне правосудне захтеве, а Украјина је потраживала најмање још 15 милијарди долара и сложила се да почне све изнова. Судећи по резултатима арбитраже из Стокхолма, за Русију је то добра вест.

Власти генерално покушавају умањити величину неуспеха око гаса, а на крају крајева није било ни оставки ни јавних казни за кривце. Потпредседник владе Дмитриј Козак, чак је назвао „капљицом у мору“ оне 2,9 милијарди долара које Гаспром мора да исплати Украјини,  упоредивши их са могућим ризицима који су претили Русији. Истина на таласу непрестаних изјава да земља нема новца за социјалне потребе, прича о капи у мору звучи као лаж. На пример, према начелнику руског пензионог фонда, на усклађивање радничких пензија требало би потрошити 368 милијарди рубаља наредне године, али таквог новца у буџету нема. 2,9 милијарди долара је око 180 милијарди рубаља, односно половина овог износа.

Мало је вероватно да би таква победа Украјине била могућа да је Газпром успео да доврши гасовод Северни ток-2 на време. Међутим, заједнички напори Сједињених Држава и њихових савезника били су успешни. У почетку, Данска је одуговлачила до самог краја са дозволом за полагање цеви у својим водама, а онда је у децембру Вашингтон укључио санкције против извођача пројеката у свој буџет за одбрану за 2020. годину.

То је довело до тога да је швајцарска компанија Олсиз (Allseas), која се бавила полагањем цеви на великим дубинама, одмах повукла своја пловила са Балтика, а „Северни ток-2“ је остао назавршен око 160 километара.

Александар Новак рекао је да Русија још увек има прилику да доврши цевовод у року од неколико месеци, али није прецизирао како. Иако, према стручњацима, поред Олсиза-а, Русија нема такве могућности. Два сопствена цевополагача „Фортуна“ и „Академик Черки“ нису погодна за ову врсту радова, а судећи по чињеници да их нису ни послали на одредиште, то је истина.

Председник Уједињене корпорације бродоградње (ОСК) Алексеј Рахманов рекао је да његова компанија може да изгради неопходни брод, али да ће за то бити потребно 4,5 до 6 година. И даље се можете ослонити на Кинезе, који имају одговарајућа пловила (у ствари, наши полагачи цеви су изграђени у Кини), али није познато да ли ће Пекинг желети да се петља са санкцијама. Очигледно је да руска страна очекује да ће се Европљани некако нагодити са Сједињеним Државама, и тако укинути санкције, али на то се не вреди кладити. У сваком случају, судбина „Северног тока 2“ сада је неизвесна.

За крај, вреди поменути покретање гасовода „Снага Сибира“ до Кине, који се догодио 2. децембра. Испоруке ће почети из поља Чајандинскоје (у Јакутији), касније ће се прикључити Ковиктинскоје (Иркутска област), а део гасовода између њих је још у изградњи.

Упркос важном геополитичком значају, многи стручњаци сумњају у профитабилност овог пројекта. Тачни економски параметри нису званично објављени. Још 2014. године објављено је да ће износ уговора на 30 година износити 400 милијарди долара, али тада су и цене нафте и гаса и курс долара били потпуно различити. А и градња цеви је процењена на 55 милијарди долара, такође по старој цени.

Водећи стручњак Националног фонда за енергетску безбедност Игор Јушков споменуо је неколико других тачака које се могу сматрати кључним за руски нафтни и гасни сектор у 2019. години.

- Тешко је рећи нешто на крају 2019. године, јер је крај године донео врхунац догађаја у гасном сектору. Американци су увели санкције против „Северног тока 2“ и макар прекинули његову изградњу. Читава ова прича остаје замршена и почиње да „мрси“ украјински транзит са собом, мада су овде шансе за какво-такво решење много веће.

Најважнији исход свих догађаја у овој години је да је Русија сачувала транзит гаса преко Украјине. То је и добро и лоше. Добро је што ће све нормално проћи током грејне сезоне, а лоше је што је за нас економски то врло спорна прича. Мораћемо да платимо казну у складу с одлуком Стокхолмске арбитраже, а за сада тарифа за транзит није у потпуности одређена.

Важан резултат године било је покретање гасовода „Снага Сибира“, улазимо на кинеско тржиште са великим количинама, и то је значајан догађај.

„СП“: - Шта се може рећи о развоју нашег ТПГ-а?

- Треба напоменути да у 2019. години није реализован нити један пројекат ТПГ осим „Јамал ТПГ“ - ни трећа фаза постројења на Сахалину, ни балтичка, ни далеко-источни ТПГ. Новатек је довршио све три линије своје фабрике и саставио скуп акционара за „Арктик ТПГ-2“.

Гаспром је 2019. године преобликовао балтички ТПГ пројекат. Шел је напустио конзорцијум, додата је гасно-хемијска компонента, а сада је то чисто руски пројекат без страног учешћа.

„СП“: - Који су догађаји постали кључни у нафтном сектору?

„Било је неколико важних прича у нафтној индустрији. Прва је хлорисана, „запрљана“ нафта, која је доспела у нафтовод „Дружба“. Тада су рекли да би то могло најјаче да погоди наш извоз, али као резултат, није било катастрофалних последица. Ниједна рафинерија није пропала, нити један нафтовод није претворен у сито, како су рекли белоруски научници. Сада полако размишљају о накнади.

Кад је реч о постројењима, сви су рекли да ће то бити ударац „Трансњефту“, али компанија је успешно окренула целу ову ситуацију у своју корист и чак је добила додатна овлашћења за контролу нафтних утакачких места.

Други значајан тренутак је ширење система гасовода „Источни Сибир-Тихи океан“ на 50 милиона тона и борба „Росњефта“ за користи око новог арктичког скупа нафтних поља. Деломично они скупљају користи и у будућности могу пустити у рад овај скуп поља.

Аутор.Марија Бесчаснаја

Извор:

https://svpressa.ru/economy/article/253032/

Превео: Драган Вукојевић