ИНТЕРВЈУ: ТОМA ПИКЕТИ, француски економиста (1)
Аутор светског економског бестселера, Тома Пикети, говори за „Политикин” Културни додатак о грамзивости капитала без контроле, слабостима слободног тржишта, расподели богатства у капитализму током три века, слабљењу европског социјалног модела, Грчкој, Србији и о томе зашто је данас, као и у доба Балзака, исплативије оженити се богатом наследницом него бавити се најплаћенијим послом на свету
 |
| Беби-бум генерација и генерације после рата саме су се изградиле: Тома Пикети (Фото А. Оташевић) |
Пре Томa Пикетија још је само Карлу Марксу пошло за рукомнапише студију о капитализму која је постала планетарни бестселер.
Његов „Капитал у XXI веку” продат је у милион и по примерака и преведен на тридесетак језика, а управо се појавио на српском, у издању новосадске „Академске књиге” у преводу Кристине Бојановић.
Ова књига коју називају ремек-делом до сада је најобухватније истраживање о узроцима економских неједнакости. Пикети и његови сарадници су током петнаест година радили на огромној економској и друштвеној анализи, полазећи од пореских података у више од двадесет најразвијенијих земаља у периоду који обухвата три века. Закључак је да се по неједнакости у расподели богатства враћамо у 19. век, у време Балзака, када је богатство било концентрисано у рукама малог броја појединаца и када су економску елиту чинили богати наследници, а не они који су место у друштву заслужили радом.
Пикети се окреће литератури да би представио изазов са којим су суочене генерације које одрастају у таквом систему као „Растињакову дилему”. Балзаковом јунаку ни најплаћенији рад не може да омогући приближно исти положај какав би стекао женидбом са богатом наследницом.
Да ова дилема има одјек у савременом свету говори Пикетијев успех код млађе публике која гута његове речи на предавањима од Вашингтона и Пекинга до Токија и Буенос Ајреса.
Пикетију су ближи представници грчке Сиризе и шпанског Подемоса од француских министара. Са новим снагама европске левице дели уверење да је могуће променити правац европске економске политике и утопију о равноправнијем и солидарнијем друштву европских народа. Они су део исте генерације европских политичара, филозофа, економиста између 35 и 45 година чије су идеје продрмале европску политичку сцену.
Кадa није на путу, Тома Пикети (1971) предаје у Париској економској школи, чији је један од оснивача. Студирао је математику и економију и докторирао у 22. години.
Његова канцеларија недалеко од парка Монсо, у којој смо разговарали за „Политику”, више личи на монашку ћелију него на радно место светског економског гуруа – компјутер и столица окренута ка мирном дворишту и неколико стотина књига на полицама, међу којима су преводи његовог „Капитала у XXI веку” на грчки, немачки, кинески, јапански...
Ваша књига се бави историјом расподеле богатства у капитализму. Шта утиче на раст неједнакости?
Реч је о политичкој, друштвеној и културној историји пре него о књизи из економије. У њој показујем да је једна од снага које воде ка снажном порасту неједнакости тенденција да стопа приноса на капитал расте брже од стопе привредног раста.
То што је стопа приноса на капитал већа од стопе привредног раста није нужно лоше, већ значи да поседовање капитала служи нечему. То значи да можемо да се задовољимо да инвестирамо један део дохотка од капитала како би наставио да расте у истом односу као економија. Ако је стопа приноса на капитал пет одсто годишње, а стопа привредног раста један одсто, у просеку је довољно да инвестирамо петину дохотка од капитала како би растао истим ритмом као економија, а да конзумирамо остале четири петине. Не морамо све да инвестирамо, иначе би било бескорисно поседовати капитал.
Проблем настаје када се повећа јаз између стопе приноса на капитал и стопе привредног раста – што је доходак од капитала већи, то је већа акумулација капитала која повећава неједнакост.
Зато је потребно развити механизме, социјалне, образовне, пореске институције које ће спречити да дође до ове концентрације капитала и продубљавања неједнакости која је штетна у друштвеном, политичком и економском смислу.
Стиглиц говори о похлепи, о грамзивости капитала без контроле...
Похлепа може да погорша ствари, јер нерегулисана финансијска тржишта омогућавају да појединци дођу до потпуно непропорционалног дохотка од капитала. Али ствари су сложеније од тога. Илузија је веровати да све може да се препусти снагама тржишта, конкуренцији. Верујем у тржиште, оно може да успе у много чему, али постоје проблеми које снаге тржишта и капитала не могу да реше, као тај да је стопа приноса на капитал већа од стопе привредног раста.
То нема никакве везе са несавршеношћу тржишта. Чак и када бисмо имали савршено рационално тржиште, без корупције, без похлепе, без моћи монопола, када не би постојао ниједан од ових недостатака које описују економисти, то и даље не би било довољно да се избегну екстремне неједнакости.
Не одређују исте снаге стопу приноса на капитал и стопу привредног раста. Стопа продуктивности, раста популације је на дуге стазе око један, два одсто годишње, ако изузмемо периоде обнове. У деценијама после Другог светског рата имали смо стопу привредног раста од пет и више одсто, у зависности од земље, али то је био случај само у том периоду.
Глобализација и конкуренција међу земљама су смањиле преговарачке моћи синдиката и запослених и повећале моћ мултинационалних предузећа и капитала уопште, што је довело до тога да се доходак од капитала увећава.
Али чак и кад не би било тога, чак и када би била чиста конкуренција, стопа приноса на капитал има природну тенденцију да буде већа од стопе раста.
Ова тенденција нас враћа у време Марсела Пруста?
Један од изненађујућих резултата мог историјског истраживања јесте да су потреси у 20. веку, Први светски рат, криза двадесетих година, Други светски рат, довели до драстичног смањења неједнакости, као резултат уништавања капитала и имовине.
То се догодило и захваљујући новим социјалним и пореским институцијама које су прихватиле економске елите капиталистичких земаља. Шок који је изазвао рат, политичка трансформација која је потом следила и бољшевичка, комунистичка револуција извршили су притисак на капиталистичке елите да пристану на социјалне и пореске реформе које су одбацивале до 1914. године.
У периоду после рата, а још више након пада Берлинског зида, поново смо ушли у фазу чија је одлика недефинисано тржиште, с једне стране, и обнављање „патримонијалног капитализма” (капитализам у којем се богатство све више базира на наследству – прим. А. О.), с друге. Када погледамо шта данас поседују појединци у Француској, Великој Британији, Немачкој, у односу на бруто домаћи производ (БДП), налазимо ниво имовинског просперитета какав нисмо видели од пре Првог светског рата.
Укупно богатство у некретнинама, финансијама и предузећима које поседују представља пет, шест година БДП-а у земљама западне Европе, што је ниво који се приближава оном који смо имали 1900, 1910, док је у педесетим и шездесетим годинама тај ниво пао на две, три године БДП-а. Постоји, дакле, дуготрајни процес обнављања имовине који утиче на друштвенe токове.
Данашње генерације су поново суочене са „Растињаковом дилемом”?
Значај наследства данас се приближио нивоу из 19. века, док су неједнакост и концентрација богатства још увек слабији. Још увек се ређе среће огромно наследство у односу на оно веће или средње велико.
То у књизи илуструјем графиконом који сам назвао „Растињакова дилема”. Враћам се у Балзаково време и покушавам да поставим питање за све генерације од Растињака до данас, који је релативни значај наследства у односу на рад.
Повратак важности наследства важи за моју генерацију, рођену у седамдесетим, али још више за генерације рођене у осамдесетим. Некоме ко хоће да купи стан у Паризу или Лондону без породичне имовине, само од прихода свог рада, то неће бити лако, јер подразумева да има јако добру зараду.
Генерација после Другог светског рата, беби-бум генерација, имала је мало тога да наследи. Не само што је доста тога уништено, већ је постојала јавна контрола висине станарина, а национализација је знатно смањила вредност приватне имовине. Зато су се генерације после рата саме изградиле. Нове генерације се још нису вратиле у Балзаково време, али смо сада негде између идеала о заслугама у раду, који је постојао после рата, и друштва патримонијалног капитализма.
То води ка деструкцији европског модела социјалне државе?
Сложеније је од тога. У односу на друге делове света, САД или Бразил на пример, европски социјални модел наставља да постоји, али је слабији него што мислимо.
Европска унија се у великој мери формирала не само на конкуренцији тржишта добара и услуга него и на пореској конкуренцији међу чланицама. То је озбиљна претња социјалном моделу.
Међу државама не постоји пореско усаглашавање, што само по себи није лоша ствар, али су неке државе то искористиле да се обогате крађом пореске базе својих суседа.
(Председник Европске комисије) Жан Клод Јункер је то објаснио медијима пре неколико месеци. Он је рекао да није његова кривица што је од Луксембурга направио порески рај јер је због урушавања индустрије морао да пронађе нову стратегију за развој земље, па је дошао на генијалну идеју да украде пореску базу суседа.
То је запањујуће објашњење јер све земље имају проблем са моделом развоја, са дезиндустријализацијом, и ако свако покуша да се извуче крађом нећемо далеко стићи.
Важно је схватити да на овом нивоу није довољно извинити се. Ако изузмемо особе попут Јункера, ради се о европским институцијама. Све док не буду обновљене имаћемо нове скандале попут Луксембургликса, Свисликса.
Наш социјални модел се заснива на томе да плаћамо висок порез како бисмо финансирали јавне службе, али то подразумева да сви плаћају порез. Ако средња и радничка класа имају утисак да плаћају више од највећих мултинационалних предузећа и најповлашћенијих појединаца, модел солидарности ће бити доведен у питање.
Ваша економска истраживања овде добијају политички значај...
Себе видим пре као истраживача о друштву него као економисту. Економија заправо не постоји, она је део друштвених наука. Економисти су изгубили много времена покушавајући да нас убеде да су измислили економску науку, толико научну да остатак света не може да је разуме, да функционише као затворена целина. То нема никаквог смисла. Не можемо да повучемо јасне границе између економије, социологије и историје. Има много оних, нарочито у Европи, али и у другим деловима света, којима је доста да им објашњавају како су питања финансија, јавног дуга, пореза, каматних стопа, стопа раста, сувише компликована за њих и да је једино решење да слушају експерте. Моја књига омогућава свакоме да се бави овим економским питањима која су у срцу нашег демократског суверенитета и јавних расправа.
Нарочито у Европи имамо утисак да је криза јавног дуга непремостива. Али у мојој књизи показујем да су у прошлости већ постојале кризе јавног дуга, чак много веће. Јавни дуг у Великој Британији 19. века је прелазио 200 одсто БДП-а, више него што је то данас случај у Грчкој. Немачка је 1945. имала јавни дуг већи од 200 одсто БДП-а, као и Француска, и сваки пут смо пронашли решење. Тај дуг никада није био плаћен, већ је драстично смањен отписивањем и инфлацијом. Зато је чудно слушати Немачку и Француску како објашњавају Грчкој или Италији да треба да отплате јавни дуг до последње паре, без инфлације. Да су Француска и Немачка на то биле приморане после Другог светског рата још би отплаћивале јавни дуг. Управо зато што су га се брзо ослободиле, између 1945. и 1950, могле су да улажу у привредни развој педесетих и шездесетих, што се показало као добра стратегија. Али у Немачкој и Француској данас влада историјска амнезија. Делимично је у питању незнање, не мислим да је у питању завера, а делимично национализам. Задовољни смо да дајемо лекције другим земљама и одбијамо да пронађемо заједничка решења.
Да ли Грчка може да одржи своју политику?
Хитно је да европске земље, нарочито Француска, Немачка и Италија признају велики део одговорности за садашњу катастрофалну ситуацију. Хтели смо да Грчкој наметнемо режим штедње, далеко оштрији и бржи него Шпанији и Италији, и видимо резултат. Наравно да треба смањити дефицит, да треба пронаћи бољи порески систем у Грчкој. Али ако смањујемо дефицит таквим темпом који смо наметнули последњих година, потпуно убијамо привредни развој и на крају нисмо решили проблем дефицита. Француска и Италија се сувише често задовољавају тиме да се жале на Немачку, а ништа не предлажу. Треба искористити прилику коју пружа грчка криза, успех Сиризе у Грчкој и сутра можда Подемоса у Шпанији и да се напокон призна да буџетски споразум који је усвојен 2012. године у еврозони не функционише, да ти аутоматски критеријуми за смањење дефицита не дају резултате.
----------------------------------
Одбио Легију части од Оланда
Изненађујуће интересовање за његове идеје показали су у Сједињеним Америчким Државама, земљи у којој најбрже расте неједнакост. Пре него што се отиснуо на турнеју по Азији и Јужној Америци, доручковао је у Белој кући са Обаминим саветницима. У Аргентини га је примила председница Кристина Киршнер, одушевљена његовим тезама, а у Чилеу њена колегиница Мишел Башеле.
У Кини је потписао примерак књиге за председника Си Ђинпинга и његове сараднике из Комунистичке партије, који су тражили да им образложи шта мисли о порезу на богатство и наследство који намеравају да уведу 2017. године. Француски економиста је уљудно одбио, уз опаску да не намерава да буде ничији саветник и да у његовој књизи има довољно предлога за размишљање.
У Јапану је Пикетијева посета изазвала жестоку расправу у парламенту, након што је већина коментатора на основу његових теза закључила да премијер Шинзо Абе води земљу у погрешном правцу.
Између две турнеје Пикети је свратио у Француску где је одбио да прими Легију части од Франсоа Оланда. Економиста који је једно време био саветник Социјалистичке партије, разочарао се у Оланда који је, након што је изабран за председника 2012. године, заборавио на пореску политику за коју се залагао у предизборној кампањи.
У француском министарству економије су зато били срећни што је Пикети крајем јануара пронашао сат времена да присуствује колоквијуму који су приредили на тему неједнакости у 21. веку.
објављено: 07.03.2015.
Александар Јовановић - Ћирилизовано: Када се одступа од правила (у нашем случају да објављујемо само сопствену продукцију) треба да постоји јак разлог. Пружили су нам га Политика, Ана Оташевић и Пикети. А и лепо је понекад видети прву љубав. Онај ко је такође одрастао уз Политикин забавник, Политику, НИН ... и зависник је од медија зна о чему говорим.
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!