Сензација! У Русији се појављују Руси!

Невероватно, али истинито: држава Русија напокон, званично, признаје постојање руског народа. Или не признаје. Много је противника ове новине, и до сада су њихови напори да се додворе националним мањинама увек били успешни. Можда смо се прерано обрадовали, јер ће и овог пута њихова бити последња.

Фотографија  преузета из изворног чланка

 

Пре него што пређемо на главни део овог чланка, желео бих да направим једно мало, али важно појашњење: колико год нам је сумњиво постојеће стање ствари, ми уопште не говоримо о некој системској дискриминацији Руса. Не, било би много прецизније рећи да Русе у Русији једноставно не примећују, као да не постоје. Тачније, њих виде као грађане, као пореске обвезнике (то је неопходно), као регруте за војну службу, као бираче ... Али као Русе их никако не виде. Не признају им допринос у стварању заједничке државе, не признају им њихово право на проучавање националне традиције, културе и особености. Тако се десило да нам чак ни руска кухиња није остала, осим ако за руска јела не сматрамо салату "Оливије" и и торту "Наполеон".

А то је, сложићете се, некако неправедно. Заиста, а зашто? Ми смо добри и љубазни и не заслужујемо такву равнодушност према нама!

Изгледа да је овако размишљање почело да стиже и до руских власти. Према листу "Комерсант", Савет председника за међунационалне односе треба да одобри ново издање Стратегије државне националне политике. У њему се коначно појављује помињање руског народа, а помиње се и  "државотворна улога Руског народа" и "цивилизацијски културни кодекс", за шта све није било места у претходном издању овог документа.

Руска држава настала је као обједињавање различитих народа, а њено је језгро кроз историју био Руски народ. Савремено руско друштво повезује јединствени културни (цивилизацијски) код заснован на очувању и развоју руске културе и језика, историјском и културном наслеђу свих народа Русије.

Председништво Савета за међунационалне односе је већ прегледало и усвојило ново издање документа. Сада се мора потврдити, да тако кажемо, у широком саставу. И тек након тога, оно ће бити поднето на потпис председнику, што би требало да буде крајња тачка у усвајању документа.

Можда сви не разумеју зашто је ово питање тако важно. Штавише, многи ће рећи да он нема никакво значење - признати политичку нацију, и то је сасвим довољно. Али постоје, како се каже, нијансе ...

Иако руски народ није био удостојен помињања у уставу Русије, националне мањине, које имају национално-територијалне формације на територији Руске Федерације, се нису посебно устезале и своје народе, са задовољством, наводе у својим покрајинским и обласним уставима. А постојање Руса као етнокултурног субјекта који живи на одређеној територији званично се признаје само у четири документа нивоа покрајинког устава или повеље неке области (територије). То вероватно не би био проблем када би савезно законодавство било нешто јасније и поштеније према најмногољуднијем и државотворном народу у Русији. Али, као што видимо, изгледа да ситуација почиње да се мења...

Руса у Русији има око 80%. Да ли је то превише? Према Европским мерилима, Русија се, опште гледано, сматра једнонационалном земљом. Али 1993. године, када је на бајонетима и крви, донет јељциновски (садашњи) устав у њему није било места за помињање руског народа, иако су тада Руси били, 91% становништва у Русији. За двадесет пет година, мање нас је за 11 посто. Постоји ли ту нека веза? Нека свако одлучи за себе ...

Без улажења у детаље националне и државне изградње, која се одвија већ четврт века, примећујемо главну ствар: добродошли су сви кораци за нормализацију правног поља. Нарочито ако се односе на таква сложена питања као што су национална.

Наравно, ново издање Стратегије државне политике није ограничено само на успостављање историјске правде, препознајући улогу руског народа. То је документ стратешког планирања у области националне безбедности и дословно је развијен "како би се осигурали интереси државе, друштва, човека и грађанина и јачања државног јединства и целовитости Руске Федерације".

... на тај начин се национална политика уклапа у шири контекст националне безбедности земље.

Међу главним безбедносним изазовима, посебно, се наводе:

утицај међународног тероризма и екстремизма, ширење радикалних идеја заснованих на етничкој и верској искључивости, "ницање" жаришта напетости, због "преливања" идеологија из прекограничних сукоба, на територију Русије.

Претњом су означани и:

  

претеривање у истеривању регионалних интереса и сепаратизам, укључујући и онај подржан из иностранства, илегалне миграције и недовољна интеграција миграната у друштву, формирање затворених етничких енклава, социјалне и материјалне неједнакости, регионалне економске неједнакости, последице међуетничких сукоба и спорова у регионима Руске Федерације, исељавање Руског становништва из области Северног Кавказа, Сибира и Далеког истока.

У поређењу са првим (важећим) издањем стратегије, усвојеним у 2012. години, нови документ, по мишљењу оних који су га израдили а и стручњака, постао је компактнији, и у њему су више уважене новонастале промене у друштву и у свету. Осавремењавање је дотакло и неке недавне историјске прелазе, а нарочито анексију Крима.

Значајан догађај за развој међуетничких односа и јачање сверуског грађанског идентитета било је поновно уједињење Крима са Русијом. Патриотски ентузијазам, уз спровођење мера националне политике државе, све већи ангажман организација цивилног друштва у усклађивању међуетничких и међурелигијских односа значајно су смањили ризик и опасност од етничких сукоба.

Наравно, може се расправљати о томе да ли се ризик од међуетничких сукоба стварно смањио, али жеља да се нагласи руски идентитет Крима може се назвати веома похвалним.

Међутим, како се каже, не прави ражањ док је зец у шуми. Федерална агенција за питања националности, која се и бави развојем овог документа, подсећа да ово издање документа није коначно, и да ће документ бити доступан за разматрање тек након што га председник потпише.

 

https://topwar.ru/

Аутор:Виктор Кузавков

Извор: Сенсация! В России появятся русские! » Военное обозрение

За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић

Игор Љубунчић: Будућност је стара

Напомена уређивача серијала "Линукс у Чачку" и преводиоца: Пред вама је превод чланка једног од најпознатијих линуксашких аутора. Игор пише под псеудонимом Dedoimedo. Биће вам интересантно и ко је и чиме се све бави аутор, али текст... Прочитајте га поготово ако сте млади и ако вам је програмирање посао.

"Старац с брадом", Рембрант. Извор. Блиц

 Често се питам шта дефинише старију особу? Број година? Ментална старост? Однос према животу? Способност за обављање физичких послова? Спремност за толерисање срања? Спремност за учење, па чак и стварање новог? Мешавина свих ових чинилаца?

По свој прилици сам један од ретких који размишљају о овоме, јер ако погледате около, сва данашња техника и технологија су окренуте fashion-у и трендерчићима - све, од нових платформи за стримовање до торокања, штагод. све је "тренди" а садржаји појмова старости и старења су мутни, непостојећи чак.

Што је, вероватно, највећа економска опасност по данашње развијене друштвене заједнице. Садашња друштва постају све старија и старија, с ничим на видику да тај процес заустави.

Још у априлу 2018. године одржао сам уводни говор на DORS/CLUC-у, о проблему старост-технологија. На Западу, људи постају све старији. Истовремено, техника је пројектована, дизајнирана и предвиђена углавном за млађе генерације. Отвара се провалија између потрошача и производа. Неодрживо.

У врло, врло блиској будућности, стари људи ће чинити највећи део становништва, већину у плуралистичкој демократији. Прећи ћемо праг онога што називамо "проблемом троструких 50". Зависи кога питате, али већина се слаже да ће се то десити око 2050. године, да ће 50% западне (европске) популације бити старије од 50. година. Биће више "диносауруса" него тренди-младежи спремне да - и физички и ментално - прихвати и прилагоди се стварним новим трендовима. Чини се да данас о томе нико не мисли, а понајмање млади оптимистички програмери садашњих производа, који ће и сами до 2050. бити умировљеници, део све старијег становништва.

Замислите...

Замислите себе како користите паметни телефон. За већину, то је делатност не много различита од орангутановог гуљења глупе банане. Држите мали уређај (често са ниским коефицијентом статичког трења) на длану, савијате врат и приклањате главу надоле, да бисте гледали у премалу стварчицу на неодговарајућој удаљености. Репертоар физичких покрета ограничен је као када бисте гледали у пола цигле, чврсто стиснуте.

Када сте млади и чили, и тетиве су вам као направљене од Спајдерменових нити, чак и сама помисао да ствари радите на ергономичан начин је - непостојећа. Али, како старите, лагодност постаје све драгоценија.

А то је "златни рудник", ако тако нешто уопште постоји.

Јер су зрели и старији људи спремни да плате за решења и производе који ће: а) повећати лагодност; б) повећати и побољшати благостање, укључујући здравље:; в) повећати њихову активност, тако да ствари обављају краће а ефикасније. Зрели и старији људи имају финансијска средства и мотив опстанка да стечено улажу у технологију и технику које ће им помоћи да опстану.

А опет, тешко ћете пронаћи ма какав производ за људе "озбиљних" година, да не говоримо о старцима.

Осврните се

Стално наилазим на примере небриге и неразмишљања о будућности. Шта год то било, било која платформа или технологија, све решења за младеж, без мара за старије. На пример, фонтови. О фонтовима, знате већ, гудим непрестано. Фонтови за Линукс су...незгодни. Чак и у новим ергономским изменама "Гугловог" Хрома 69 измена контраста фонтова је, у почетном издању, неодговарајућа, контраст није оптималан. Допадљивости је дата предност над функционалношћу. Што важи и за нови Џимејл (Gmail), је л' тако?

Мобилна револуција је учинила проблем још акутнијим - чудно, мали и поједностављени додирни фактор ЈЕСТЕ донео неколико корисних ергономских побољшања, попут већих дугмади и апстрактнијих интерфејса, што опет смета продуктивности, али то је посебна (иако слична) тема. Са друге стране, потреба за поједностављењем и апстракцијом довела је до деградираног искуства на платформама без додира. На пример, нове равне теме за Линук Минт Тара и Виндоус 10 су типични приери како модеран  раван дизајн може да изгледа чист и cool, али не помаже већем визуелном контрасту или свести о просторности.

Сучеље од позадине одваја - мало зелено дугменце. Фотографија преузета из изворног чланка.

Други пак изједначују изглед и успех: ако направе нешто што личи на какав "Гуглов" производ, мисле да ће и сами постати "Гугл". Али ова погрешна претпоставка доводи једино до неодговарајуће ергономије, нема никаквих предности. Према томе, промене у контрасту фонтова и сл. хоће разгласити "бржи од светлости" по читавој информатичкој индустрији, али ће истовремено створити још већи јаз између све старијег становништва и технолошких решења.

Позитивних промена је веома мало. О Линуксу и старијим корисницима сам говорио још 2013. године, али не да се ништа није променило, него у неким областима што их споменух - назадујемо. Али то је проблем који превазилази домен Линукса и десктопа. Такво је читаво наше животно окружење. Све.

Недостатак радне снаге, дистопија, зомбији

У наредних неколико де4ценија, машине ће још и више замењивати људе у индустрији. Што би са штампаријама, ткачницама и рудницима, наставиће да бива са рутинским и репетитивним задацима и пословима. То значи да ћемо имати армије незапослених, али и да ће се више него до сада тражити одређени профили.

Јер, како човек стари, потребно му је све више медицинске неге. Мислите да су здравствени системи већ преоптерећени? Онда замислите шта ће тек бити са двоструко већим бројем људи изнад 50 година, утрострученим становништвом од 60 и преко, када више од 10% сународника буде имало више од 80 година.

Ако ишта, ово је златна прилика и треба да буде мотивација сваког данашњег програмера, коме ће, може бити, за коју деценију требати свакодневно мењати пелене; за пословне људе, јер им требају производи за старе и богате који не жале да потроше ако ће им нешто побољшати квалитет живота на заласку.

Нажалост, премало се улаже у овом правцу. Препостављам да је то зато што се богатство жели одмах, а на рачун бесловесне масе која не мари шта ће бити за 20 година. А у Европи већ има градова духова, и биће их све више како становништво постаје старије, а објекти намењени младима ће бити недовољно искоришћени и на крају напуштени.

Фотографија: Википедија

За ваш следећи пројекат...

...замислите себе како сте већ стари. Које и какве погодности би сте желели да имате? Које, какве и каквог облика апликације? Би ли вам помогла проширена стварност ако вам је покретљивост смањена? Или стварно паметни лични помоћник с вештачком интелигенцијом? Да ли би сте и ви желели велике, лаке и јевтине уређаје?

И, ван свог најнепосреднијег окружења, шта бисте волели да видите у граду. Концепт паметних градова је запањујући покушај да се створе градови тако "интерконектовани" да се у сваком тренутку зна ситуација инфраструктуре на сваком нивоу. Како би ваши софтверски алати у томе помогли?. А самоуправљајући аутомобили? Уклапа ли се све?

А сад назад у ваш микрокосмос. Поразмислите мало о језичким баријерама и процесу учења. Већина оног што данас имамо пројектована је да буде прекомпликована и преглупа. Људи претпостављају да је оно што су навикли да раде или тривијална, лака ствар, или да таква треба и да буде, али ретко стану и поразмисле о стварној ефикасности предмета или делатности у питању. На пример, чак и деца користе "паметне телефоне". Али то не значи да тиме и свој мозак користе и развој подстичу на паметан начин.

За овај проблем нема простог решења, јер одговор лежи у милиону ствари које треба усагласити - савршено. Али пре тога потребно је још нешто - промена начина мишљења у читавој ИТ индустрији, свест да ће будуће техно-технолошко окружење и зависност од технике и технологије подразумевати већи, и стално све већи,проценат старији особах у укупном становништву. И тај тренд неће бити лако преокренути, јер демографске промене трају деценијама, па и дуже.

Некада је пензионисање у 65-ој значило да ћете уживати још којих 10-15 година - као умировљеник, а не више "радна снага". Уз мало среће, уклопили бисте се у пропорцију 4:1 између радног века и пензије. Али данас људи живе дуже. Ако се у пензији ужива рецимо 20 година, онда је пропорција радни век-пензија измењена: сваке две године рада дају вам годину умировљеништва. Да ли то значи и већи порези? И присилно продужење радног века? Сиромаштво? Или би требало да ствари учинимо ефикаснијим? Јер се може десити да мајушни слој оних који раде издржава огроман број старих, пензионера.

Можда вам све ово делује мрачно, дистопијски, али такав ће бити резултат вишедеценијског друштвеног, културног и економског напретка. И десиће се управо у време када садашња младеж стигне у своје "златно доба". Другим речима, сви ти "експерти" за друштвене мреже и којекакве тренди стварчице и трикове, наћи ће се у истој ситуацији као садашњи предмет презира им, старији. Само што ће им бити још горе, јер ће прилика за промену бити још мања него данас.

Дакле, памет у главу. Макар из најсебичнијих разлога, јер ћете једном и сами бити корисник, почните с програмирањем уистину паметних и скалабилних решења, решења која имају у виду демографске промене. Речју, штагод данас радили, размишљајте о сутрашњици.

Закључак

2050. изгледа тако далеко. Све док се не сетите да су "Умри мушки" и "Ламбада" објављени пре само тридесет година. Софтверска и хардверска решења данашњице су неодговарајућа за старији свет,иако је то огроман - и биће све већи и лукративнији!- сегмент тржишта. За такву тврдњу имамо безброј примера, безброј справица и програма како за личну употребу, тако и за посао, од малих предузећа до мегакорпорација. Јасноћа и читљивост текста, дизајн...шта год хоћете. А ту су и здравствена заштита, градски објекти, продужетак радног стажа...

Ви не можете све ове проблеме да решите сами. И не треба. Али можете почети да размишљате о свеобухватном и интелигентном решењу онога што данас стварате. Јесте забавно писати cool and slick стварчице које ће бити популарне и тренди, али права чар лежи у стварању одрживих и футуристичких решења која ће бити пример људскости. Не треба много за започети. За почетак, само мало повећајте фонт. Или обезбедите да се не траћи време на непотребне кликове. Јер време је уистину драгоцено, не трошимо га на бљештаве глупости.

Живели!


Аутор: Игор Љубунчић Dedoimedo
Извор: The future is old
За Озон прес превео: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Дебијан Линуксу

Дивна ја дивна...

...али кад се улаже у државну пропаганду добијете ово...свака част. Уметничко слављење геноцида- а да ништа не можете приговорити.





Упоредите цену свих спотова Дивне и ових феноменалних челиста. И размислите да ли је Дивна ишта од државе добила, а....А.Ј.

Људскост

Католичанство у најлепшем издању...

(112) 2CELLOS - Benedictus [LIVE at Arena Zagreb] - YouTube — https://www.youtube.com/watch?v=f_RjlIPuqyc



Приредио: А.ј.

Уместо извињења....Кети Мелу

Александар Јовановић: Јасно вам је зашто не преводим колико бих хтео. Али кад се вретим, бићу у току:могу да читам.


<

У међувремену,  и за оне сличне мени,сестре и браћу који знају колико музика помаже у лечењу (девојка што пева  личи на моју ћерку):

На правом месту - на Блогеру је забрањено рекламирати, али - вредну слушања копију снимка, а можете скинути цео албум "Кетеван"...знате где, где има и грузијских верских песама, за које не знам колико су православне....оцените сами.

А дете/ девојку волите, без обзира.

Уверите се колико помаже. Музика, мислим.

Извор. Више, али пре свега....Боже прости...Јутјуб 
Приредио: Александар Јовановић, на не знем којој верзији Дебијана

Растко Радичевић: Линукс као решење

У данашње време технологија је постала саставни део сваког од нас. Људи су постали технолошка бића. Зависни од технологије, окружени технологијом, и сами смо постали део технологије, таман колико је технологија постала део нас. Као што се некада под неписменошћу сматрало непознавање алфабета, немогућност писања и читања, тако се, данас, под неписменошчу сматра непознавање основних технолошких, пре свега, компјутерских принципа. Основно познавање рада на рачунару, сналажење на интернету, коришћење доступних, електронских, података у реалном животу, данас, подразумева основну писменост. Ко не уме да плива у тим водама, с правом се сматра неписменим, по данашњим мерилима.

Све у свему, данашња писменост подразумева сналажење у оперативним системима. На сву срећу, нема их много. Могло би се рећи да постоје четири, најзаступљенија, оперативна система. Оперативни систем је, најпростије речено, софтверско окружење створено да управља хардвером. Тачније, врховни програм који обједињује у функционалну целину рад физичких делова компјутера и компјутерских периферија и уже профилисаних потпрограма задужених за појединачне операције. Најпознатији и најраспрострањенији оперативни систем је Мајкрософтов Виндоус. Осим Windows-a, ту су и ИОС, везан за Епл (Apple) производе, Андроид, заступљен на смарт телефонима и таблет рачунарима и Linux, као алтернатива, па, скоро свим претходно набројаним оперативним системима, у случајевима где хардвер то дозвољава.

Током моје личне историје бављења оперативним системима, сусретао сам се са различитим ситуацијама. Најлакше и најједноставније је радити са новим рачунарима, чије су компоненте способне да подрже било који оперативни систем. Међутим, економска ситуација у нашој земљи, најчешће, не допушта већини корисника да набављају нове, а самим тим и скупе рачунаре и рачунарске компоненте. То доводи до ситуације да је већина људи приморана да користи већ застареле рачунаре, који, углавном, не подржавају новије, а самим тим и захтевније, оперативне системе и софтверске пакете. У таквим случајевима логичан избор спада на неку од ранијих верзија windows-а, али због недостатка подршке за раније верзије и због чињенице да све верзије windows-а у значајној мери користе хардверске ресурсе, већ остарелих, рачунара, као и неспособности таквог споја софтвера и хардвера да се носи са све захтевнијим апликацијама, новим форматима и свим тим, прилично, крупним променама које су везане за напредак технологије, такви рачунари остају, у највећој мери, неупотребљиви. Ту на сцену, веома успешно, ступа linux.

Постоји много верзија linux-а, а основне предности тог оперативног система, у односу на windows, огледају се у томе што је linux, пре свега, бесплатан софтвер. Још једна велика предност подразумева да linux користи значајно мање хардверских ресурса, што доводи до тога да и стари рачунари, сасвим пристојно, функционишу на linux -у. Додатак је и чињеница да linux вируси готово да не постоје. Временом је linux и изгледом и функционалношћу доста напредовао, тако да просечном кориснику windows-а не треба много времена да се навикне на linux окружење. Такође, компатибилност са windows форматима је готово апсолутна. За просечног корисника коме не треба више од рада у основним апликацијама уз, потпуно функционално, коришћење интернета, linux задовољава све потребе. Дакле, уколико имате старији рачунар, који једва да функционише, прелазак на неку од лакших верзија linuxа представља одлично решење, које ће, у трен ока, један неупотребљив уређај претворити у више него функционалан компјутер.

Највећи и најзаступљенији оперативни системи, какви су windows и ИОС, временом се, све више и све брже, претварају у корисничке сервисе. Кориснички сервиси подразумевају да њихово коришћење више неће бити бесплатно, како смо навикли, већ ће се свака функција периодично плаћати. У таквој ситуацији linux оперативни системи имају више него светлу будућност, јер представљају, достојну, замену за оперативне системе на које смо до сада навикли. Дакле, уколико не желите да бијете битке са лиценцама, регистрацијама, антивирусним софтвером, који се, такође, плаћа, бескрајним апдејтовима оперативних система, који често доносе и нестабилности у раду, а при свему томе нисте претерано захтевни као корисник, нека од верзија linux-а представља право решења за вас. Такође, неке лакше верзије linux-а, као што су Убунту или Лубунту, ће без проблема од вашег застарелог и неупотребљивог хардвера направити сасвим функционалне рачунаре.

Аутор: Растко Радичевић 

Извор: Озон прес

Банда миграната силовала беле девојчице у Британији

Напомена преводиоца, Драгана Вукојевића: Ово је већ било објављивано по енглеским сајтовима, али сад Руси први пут пишу о овоме и то свеобухватно и лепо. Мислим да је занимљиво за објављивање и код нас.

Фотографија: Полиција Западног Јоркшира

Банда миграната силовала беле девојчице у Британији

Сто двадесет случајева силовања, иживљавања над жртвама и присиљавања на проституисање. Десетине жртава. На недавном суђењу у енглеском граду Хадерсфилду, чланови банде Пакистанаца су изјавили да имају право да учине с белом женом шта год пожеле, због њене, како тврде, "природне порочности". Суд је показао да политичка коректност спречава Запад да казни и најгрубље злочине.

 

На сваких неколико месеци, избезумљена светска јавност сазнаје о новопочињеном кривичном делу против малолетника у Великој Британији. Ротерхам, Рочдејл, Телфорд, Њукасл - имена ових градова, у којима се насиље над малолетницима годинама одвија, отишла су у сва светска гласила.
Пре неки дан, ову тужну листу допунио је град Хадерсфилд. Тамо су осуђени бандити који су заводили малолетнице из тог града и присиљавали их на проституцију. Истрага је открила да су сви такви злочини изведени као по шаблону. Може се рећи да је, злоупотреба деце у Британији, стављена на покретну траку и подигнута на индустријски ниво.

Као и у другим енглеским градовима, гомила злостављача у Хадерсфилду се састојала искључиво од Пакистанаца. Међу жртвама није било ни једне азијске и црне девојчице, само су биле белкиње. Пакистанци су проналазили своје жртве међу децом из нефункционалних или једноставно сиромашних породица, као и у градском сиротишту. Узраст девојчица кретао се од 11 до 17 година.

Увлачили су их у проституисање према добро опробаном шаблону. Мушкарци би се упознали са девојчицом, заклели јој се на вечну љубав, напили је алкохолом и дали јој да пуши марихуану. Кад би се онесвестила силовали би је, а након тога би постала заједничка имовина целе банде. Вође банди редовно продају девојчице својим сународницима. При том их нису присиљавали на проституисање у самом Хадерсфилду, већ су их одводили у друге градове да пружају сексуалне услуге.

Као и у другим случајевима корупције широких размера, месна полиција је годинама затварала очи и није ништа предузимала. Банда из Хадерсфилда је оптужена за 120 случајева силовање, иживљавања на жртвама, присиљавања на проституцију. Више десетина девојчица су биле њихове жртве. Банда је вршила своје криминалне активности још од 2004. године. И све те године, градске службе за спровођење закона нису чак ни покушале заштитити локалну децу од бандита.

Управу хадерсифилдског сиротишта једноставно није занимала судбина сопствених штићеница. Пакистанци су улазили у сиротиште, отимали девојчице и одводили их у своје аутомобиле, а да се нико из управе се није запитао шта одрасли Пакистанци раде са њиховима штићеницама. То подстиче сумње да су полиција и управа једноставно сарађивали с бандитима. Међутим, као и увек, против њих нису покренути кривични поступци.

Родитељи девојчица које су пале у канџе криминалне заједнице покушали су некако да их заштите - бар да их не пусте из куће. Међутим, гангстери су долазили у њихове куће, лупали пред кућом њихове аутомобиле, разбијали прозоре на кући и претили да ће убити њихове кћерке. Девојке су редовно пребијане и дрогиране. Једна од њих покушала је да изврши самоубиство, другу су пакистанци избацили из аутомобила, возећи пуном брзином.

Пријаве бандита полицији су биле бескорисне: баш као у Рочдејлу и Ротерхему, полиција би убедила родитеље и жртве да не праве буку, иначе ће сви бити оптужени за "расизам". Први записник о силовању Хадерсфилду полиција је сачинила тек 2013. године. Након тога, гнусни злочини су настављени још неколико година. Тек прошле године, хадерфилдски Шерлоци (алузија на Шерлока Холмса познатог књижевног детектива - при. прев.) су успели да сакупе довољно доказа за покретање кривичног поступка против пакистанске банде.

Неке разлике целе приче у Хадерсфилду су се виделе већ током суђења. Ствар је у томе да су суђења злостављачима у Рочдејлу, Ротхерхаму и Телфорду показале читаву расистичку позадину ових немилосрдних злочина.

Гангстери су се понашали изузетно надмено на суђењу. Они су негирали своју кривицу, истрајавали у ставу да се све догодило "уз обострану сагласност" и отворено се расистички изјашњавали против белих девојчица. Њихови наступи доспели су у новине.

Све ово је почело да узнемирава чак и политички најкоректније Британце.

Тако је, у случају хадерсфилдских гангстера, једноставно одлучено суђење прогласити тајним. Поступак је вођен у граду Лидсу. Ни имена криминалаца, нити обим и природа њихових злочина нису откривани. Поступак је вођен више од годину дана иза затворених врата. Обичан грађанин Томи Робинсон није био равнодушан и покушао је да одржи интернет извештавање са суђења, са трга испред зграде суда у Лидсу. За "непоштовање суда", осуђен је на 13 месеци затвора.

Ипак, по стидљивим примедбама судије, могло се приметити да се суђење пакистанским гангстерима није разликовало од претходних суђења. Судија је посебно нагласио да ниједан од силоватеља није изразио ни најмање кајање и ни покушао ни да се извини жртвама. Умјесто тога, оптужили су жртве за лажи и "бели расизам".

Осуђено је двадесет људи. Вођа банде, 35-годишњи Амер Синг Даливал (при том, ожењен човек и отац породице) осуђен је на доживотни затвор, са могућношћу пуштања на условну слободу након 18 година издржане казне. Осуђен је за 22 силовања малолетница и приморавање на проституцију. Неколико његових саучесника добило је дуже казне.

Међутим, већина чланова банде олако се извукла провидним изговорима. У зависности од владања у затвору, они ће моћи да изађу на слободу у року од три до четири године. Тада ће се они вратити у Хадерсфилд, а ноћна мора ће се наставити. Све ће бити потпуно исто као у другим енглеским градовима, где жртве са ужасом чекају повратак својих силоватеља са места која нису толико далеко.

На пример, вођа Телфордске банде, мучитељ Мубарак Алија осуђен је 2012. године на 14 година затвора, али је ослобођен у новембру 2017. Одмах се вратио у свој родни град. Једино су протести родитеља жртава (а само у Телфорду силовано је и приморано на проституцију око хиљаду дјевојчица) натерали власти да га поново пошаљу у затвор.

Случај Хадерсфилд је само врх леденог брега. Групе пакистанаца који тргују малолетним белим девојчицама редовно се откривају у различитим енглеским градовима. Тако су недавно, такву криминалну групу открили и у Лондону. Сваког месеца, полиција у Великој Британији ухапси више од 400 људи због сумње на сексуалну експлоатацију малолетника.

Мотив расне и верске мржње (Пакистанаца који су муслимани према хришћанима и белцима - прим. прев.), због којих се чине сексуални злочини према малолетницама је очигледан сваком посматрачу без предрасуда. Међутим, било каква расправа о учешћу пакистанске дијаспоре у масовном секс-трафикингу белим британским девојчицама је апсолутни табу у британским јавним гласилима.

Покушај да се макар укаже на проблем пакистанске расне и верске мржње према белцима доводи до хистеричне реакције пакистанске дијаспоре и оптуживања свих и свакога за "расизам" уз пуну подршку либералних медија.

Пре годину дана, бивши државни тужилац, Лорд МекДоналд, постао је жртва таквог прогона, рекавши у интервјуу Би-Би-Си-у да " је велики проблем у неким од наших дијаспора, јер поступају са младим женама као са смећем, и сматрају их лакодоступним ". Исламски активисти и медији који их подржавају одмах су оптужили Лорда МекДоналда за "расизам". Тако су подвргли бојкоту и бранитељицу људских права Сару Чемпион, јер се усудила да у чланку, напише да "у Британији постоји проблем са пакистанским мушкарцима који силују и експлоатишу беле девојчице".

До сада се испоставило да је пакистанска мањина добила потпуну слободу да силује локалне белкиње и држи белу већину у страху. Правосудни органи су добро разумели овај наговештај. Никада за све ово време, у масовним злочинима против малолетница, судије нису нашле мотив расне мржње, чиме би се овај злочин учинио тежим и повећао казну. На суђењу телфордским гангстерима, судија је чак изјавила да су "оптужени бирали своје жртве не због расе, већ због њихове слабости и рањивости".
Али некако су једино, беле девојчице из радничке класе увек слабе и рањиве. Једино су оне најугњетенија мањина у савременој Британији.

Аутор: Викторија Никифорова

Извор:  ВЗГЉАД

Превео за Ћирилизовано: Драган Вукојевић

Мирослав Здравковић: Србија у трговини храном за псе и мачке

А. Јовановић: Није вас одбила тривијалност наслова и теме? Свака част, заслужили сте што ћете добити. Успут, дајем вам часну реч да немам појма ко је аутор овог текста, уједно и глодур блога, за који тврдим да је међу пет првих српских интернет гласила.

Нећу објашњавати зашто тако мислим - уверите се сами - јављам се само да бих "Батја-хану" скренуо пажњу на Здравковићев завршетак чланка.

И Здравковићу захвалио на поводу за истраживање, где сам упознао пса баш каквог сам тражио...

Сабра

Србија у трговини храном за псе и мачке

Данашњи свет се све више поларизује: са једне стране имамо развијени запад са остарелим становништвом и псима и мачкама као супститутом за децу, док са друге стране имамо екстремно сиромашне земље у Африци и западној Азији препуне деце. Источна Азија и Латинска Америка се налазе негде између ове две крајности.

Како је на западу све мање деце, па производња дечије хране и играчака може само да стагнира, расте тражња за потрепштинама кућних љубимаца, храном, играчкама, кућицама и свиме што ће живот ових пријатеља усамљених особа учинити лепшим и интересантнијим. Било је већ тога у Србији (али и недавно у Хрватској): јавност се згражавала због окрутног акта над псом, а да нема ни истраживачког рада ни општег интересовања о томе како нам деца одрастају.

Стога су пси и мачке будућност беле расе без будућности, па је на предузетницима да препознају овај брзо растући тржишни сегмент и да уновче могућности које он пружа. Неговање стараца по Немачкој и другим земљама северно и западно од Србије се увелико практикује, али то не дотиче статистику спољне трговине, већ само индивидуалне приходе лица која тако зарађују за живот.

У овој будућности која је пред нама, а тиче се паса и мачака, а не стараца, Србија се нашла на завидно високом месту: у 2017. била је на 27. месту према вредности извоза у свету, а ову годину ће вероватно завршити на 25, испред Хонг Конга, Кина и Бразила. Према подацима за прву половину 2018. извоз хране за псе и мачке из Србије повећан је за 48,7% (са 15,5 на 23 милиона евра) док је увоз повећан за 34,2% (са 7,9 на 10,6 милиона евра).

Србија је од 2008 повећала извоз хране за псе и мачке 417 пута: са 82 хиљаде евра на 34,2 милиона евра (и око 50 милиона у 2018). Увоз је повећан 2,3 пута, са 7,6 на 17,9 милиона евра. Након кумулативног дефицита од 36,5 милиона евра, од 2008 до 2015, суфицит у 2016. износио је 4,1 а у 2017. 16,3 милиона евра.

Извоз ових производа је највише пласиран у Русију, Пољску и Турску, али је у у другом тромесечју 2018. Израел избио на треће место, Турска на друго, док је Пољска пала на 7. место.

Наше псе и мачке највише хранимо производима из Мађарске, Италије и Немачке, а има ту и хране из Француске, Пољске, Шпаније. Нема шта, пси и мачке су нам баш пробирачи по питању географског порекла производа. Баш као што смо и ми били давних 80-тих кад су нас интересовале искључиво крпице са запада.

Текстић је био мотивисан мојом жељом да средином 2019. поклоним пријатељу из Израела потомка моје женке патуљастог пинча. Кренуо сам да се интересујем око транспорта потенцијалног штенета авионом, пасоша, карантина… И онда ме је пријатно изненадио овај податак, да је Израел треће извозно тржиште за храну. Још када бисмо као Јевреји имали и деце, а не само паса и мачака, будућност би нам била осигурана.

Претходно од истог аутора: Албанска најезда и царинска унија Албаније и "Републике Косово"

Аутор: Мирослав Здравковић
Извор: Макроекономија
Приредио: А. Јовановић

Пол Крејг Робертс: Постоји ли издајник међу Путиновим сарадницима?

Алексеј Кудрин. Фотографија: Владимир Федоренко / РИА "Новости"

Накнадна напомена аутора: После објављивања овог писанија јавила су ми се два стручњака за Русију који се слажу, знају да је моје виђење Кудрина као марионете Вашингтона суштински тачно. Џон Хелмер, пак, само долива уље на ватру јер Кудрин више није утицајан, па му се може. Споменути стручњаци кажу и да Хелмер има обичај да претерује, и то на начин да изазва сумњу у Путинову оданост Русији.

Али, и опет...

Постоји ли издајник међу Путиновим сарадницима?

Ако у доњем тексту Џона Халмера има истине, онда је Алексеј Кудрин, иначе добар пријатељ председника Русије Путина и члан руске Владе, издајник Русије. Како ја схватам шта Хелмер хоће да каже, Кудрин је за Вашингтон јуначина, али га у Русији сматрају агентом милијардера олигарха, који су Вашингтону и Израелу, за вакта Јељцина, поверили да се стара о руском богатству, а сада држи говоре у којима заговара да се Русија одрекне свог суверенитета и националних интереса у корист Вашингтона, тако да санкције могу да се уклоне и руским олигарсима поново омогући да несметано саучествују са Западом у пљачкању Русије и "остатка света".

Хелмер пише да је Кудрин прошле недеље рекао олигархском лобију да "данас, руска спољна политика треба да буде подређена смањењу напетости у нашим односима са другим земљама", под којима подразумева САД, како би санкције биле смањене или се бар спречило увођење нових.

Кудрин је био заменик министра финансија током препутинског периода, човек који је председавао пропасти руских државних обвезница, рубља и главних банака. Путин га је наградио промовисањем у министра финансија и заменика премијера. У 2011. години, притисак војске резултирао је Кудриновим деградирањем на мање одговоран положај.

Али на садашњем месту, Кудрин има надлежност да контролише и проверава државне службе и промовише своје процене и предлоге. У моћи је да иницира кривично гоњење владиних званичника, моћи коју може искористити да уклони руске родољубе и замени их проамеричким атлантистичким интеграционистима.

Дакле...

Џон Хелмер: Кремљ одобрава Песковљеве позиве на капитулирање пред америчким "рестрикцијама"

Кремљ је, преко портпарола Димитрија Пескова, одобрио апел Алексеја Кудрина на промену руске спољне и одбрамбене политике, како би се Русија избавила из америчких санкција:

"Можда се можемо сложити са становиштем Кудрина, осим да разлог санкцијама није спољна политика Русије, већ текућа међународна политика - политика притисака на Русију, једностране акције у трговини и на економском плану, незаконита ограничења и претње терориризмом."

Приде, Песков је најсрдачније честитао Кудрину његов 58. рођендан.

Путинов пиарчек је овом изјавом одговорио на новинарско питање о Кудриновом говору пред олигархским лобијем, Руској унији индустријалаца и предузетника, одржаном два дана раније у Москви. Кудрин је тада рекао:

"Садашња руска спољна политика мора бити подређена редукцији тензија у нашим односима с другим земљама, или бар редукцији режима санкција, да не дође до њиховог јачања. Стога бих, данас, успешност наше спољне политике мерио на основу ових показатеља. Русија нема таквих спољнополитичких проблема - опасности војног и политичког значаја, који би захтевали повећавање тензија с другим земљама..." - KUDRIN BIDS FOR OLIGARCH SUPPORT – CAPTAIN ALEXEI AMERICA VERSUS GENERAL SERGEI OF THE RUSSIAN ARMY | Dances With Bears

Запад заслуге за опоравак руске привреде све до увођења санкција 2014. приписује Кудрину. У Русији, пак, упамћен је као први заменик министра финансија под којим је Русија 1998. године - банкротирала, јер упропашћене су јој државне обвезнице, рубља срозана и пропало је неколико великих банака. После га је Путин унапредио у министра финансија, коју је дужност обављао до 2011. А ако вас интересује како Кудрин себе промовише у Путиновог наследника и како заступа политику капитулације пред САД, прочитајте ово.

Кудрин лобира Кремљ преко англоамеричких медија, тврдећи, како је његов гласноговорник изјавио за "Финеншел тајмс", да је једина особа прихватљива и за САД и НАТО:

"Ако Кудрин уђе у председничку администрацију или Владу, то би показало да је договорена агенда промена - спољне политике, између осталог - промена које су у Русији просто немогуће...Кудрин је једина личност из првог ешалона с којом би на Западу разговарали, јер према њему постоји одређено поверење."

Противљење руске војске је спречило Путина да следи такав "пут". Зато је Кудрину дао посао старатеља и именовао га за председника Рачуноводствене коморе, државне ревизорске службе.

Песков је у петак подстакао повратак Кудрина на власт - бранећи "досадашњу" Путинову политику, али без одбацивања Кудринове:

"Међународна политика - политика притисака на Русију, увођење незаконитих рестрикција, једностраних акција на плану трговине и економије, претњи тероризмом. Наравно, све ово је изазов у погледу наших планова за развој земље, али до сада је руководство успевало да се успешно суочи са изазовима."
Државна новинска агенција РИА "Новости" је такође известила да је Песков том приликом рекао и следеће: "...Говоримо о илегалним акцијама више западних земаља. Стога је правно нетачно да се ове акције називају санкцијама. То су ограничења."


Претходно од истих аутора:

- Пол Крејг Робертс: Трамп Велики

- Пст...тихо...Еве зашто је Шојгу опстао, а Рогозин смењен

Напомена преводиоца: А можда Кудрин и Песков нису издајници већ се у руководству Русије дошло до сазнања...Уосталом, имате овде: Ишчекивање санкција горе од самих санкција. Нето одлив капитала из Русије порастао 48 пута!


Извори: Does Putin Have A Traitor In His Government? - PaulCraigRoberts.org и KREMLIN ENDORSES KUDRIN CAPITULATION TO US "RESTRICTIONS" | Dances With Bears
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Ем-Икс Линуксу