Стварни разлог руске хуманитарне интервенције у Сирији

Ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи и руски председник Владимир Путин током сусрета у Техерану 7. септембра 2018. Фотографија: Khamenei.ir / АФП

Руска православна црква се бави ширењем православне заједнице у Сирији, при чему оснива хуманитарне организације и покреће хуманитарне акције.

Ово није изненађујуће у контексту ширег учешћа Русије у Сирији. Он је мотивисан сопственим интересима Русије, а не интересима режима председника Башара ал-Ассада или неког другог учесника у сукобу.

По свему судећи, главни циљ интервенције у Сирији је да Русији поврати статус суперсиле.

Релативно повлачење САД из озбиљног ангажовања у Сирији оставило је отворено поље за Русију да га користи као још једну платформу - после Украјине - за супротстављање Западу.


Јачање утицаја

Иако је на почетку изгледало да ће Русија издвојити значајне ресурсе за интервенцију у Сирији, на крају се све свело на минимално ангажовање, али уз коришћење свих средстава за јачање свог утицаја у Сирији и јачање статуса на међународној сцени.

Једно од таквих средстава је Асадов режим. Иако многи руска дејства у Сирији тумаче као подршку режиму, Русија у ствари јача сиријске државне институције, посебно безбедносне службе и војску. У томе је отишла толико далеко да чак формира нове формације војске - најновија је Пети корпус - у којима на командне положаје поставља официре лојалне Москви.

Гледајући да осигура да сиријске државне институције буду поуздане и лојалне Москви, Русија у ствари осигурава свој дугорочни утицај у Сирији, био ко био на власти.

Друго средство је Иран. Русија се представља као једина способна да успостави ред и савлада хаос који су створили Асадов режим и Иран, потоњи преко прорежимских милиција које делују агресивно, неретко и пљачкашки, и према становништву.

Русија се прави слепа, да не види да и сама доприноси овом хаосу, користећи методе попут распоређивања чеченских сунита у своју војну полицију, која на територијама преотетим од сиријских побуњеника треба да обезбеди да нема пљачке, чиме тамошњем сунитском становништву шаље сигнал да је на њиховој страни.

Што је у оштрој супротности са присуством Ирана, које изазива напетост у локалним заједницама које Иран сматрају културолошким туђином у односу на Русију.


Одржавање надмоћи

Стање на терену се осликава и у политичким круговима. На прослави 200-годишњице оснивања руског Оријенталног института, одржаној минулог октобра у Москви, амбасадор Ирана у Москви је добио колајну за допринос развоју руско-иранског партнерства. Хтело се да се Иран награди због подршке коју пружа, али и да га се подсети ко у Сирији води главну реч, упркос чињеници да Русија свом "партнеру" не може да диктира шта му је чинити.

Што је потврђено неколико недеља касније када се Владимир Путин састао с израелским премијером Бењамином Нетањахуом, који је изјавио да Русија не може отерати Иран из Сирије, чиме је наговестио да би Русији у том послу могла затребати помоћ Израела.

Јер израелско бомбардовање иранских војних инсталација и децимирање људства доприноси одржавању руске војне надмоћи над Ираном.

Русија у Сирији користи и Руску православну цркву, употребљава је за задобијање срца и умова сиријске хришћанске мањине у време нараслог утицаја муслиманског Ирана. Тај утицај се манифестује и присуством иранских проасадовских милиција, и иранских хуманитарних организација, и културним иницијативама усмереним на угрожене Сиријце.

Али, упркос иранском труду, недавни разговори које сам у Истамбулу имала са лидерима сиријске опозиције и Муслиманског братства показују да се и међу опозиционим фракцијама Русија сматра мањим злом од Ирана. Штавише, сиријско Муслиманско братство не одбацује прихватање споразума о подели власти у Сирији, ако га Руси испослују.


Посредовање

Ако у овој руско-иранској трци Москва задобије алавите и хришћане, и на своју страну привуче суните, онда Ирану преостаје само мали део сиријског становништва.

И Русија неће марити за своја "средства", одбациће их, ако њихово присуство на терену буде препрека у постизању споразума о престанку сукоба, тј. посредовању.

Краткорочно гледано, Русија вероватно није спремна да се одрекне Асадовог режима и сарадње са Ираном. Али, дугорочно, овај трипартитни аранжман није загарантован.


Аутор: Лина Хатиб, шеф Програма Чатам хауса за Блиски исток и Северну Африку 
Извор:What's behind Russia's humanitarian intervention in Syria? | Middle East Eye
Превео, иако свестан "добронамерности" Чатам хауса, о којем сам преводио и раније (Пракса завере: Чатам хаус и нова тезга Карла Билта – цензура интернета и Нови светски интернет поредак...НАТО-а), али знајући да аналитичари чак и таквих институција умеју понекад да се служе зрнцима истине: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на ЕМ-Икс Линуксу