недеља, 28. април 2019.

Аустријски "Космо": Да ли Србија почиње финансијски камиказа лет?


У Србији влада сиромаштво великих размера док се на другој страни жонглира милионима евра


Трошење милион евра на Нотр Дам, улагање 100 милиона евра у нови стадион. Једна од земаља у најгорем економском стању и осиромашено становништво се разбацују милионима евра. Генијалан стратешки потез или бесмислено расипање новца?

Прошле седмице се догодила катастрофа у цркви Нотр Дам, када је изгорела дрвена кровна конструкција париске катедрале - шок за цео свет. Међутим, српски медији нису били превише увиђавни и описали су ватру као "Божју казну ". Након овог гафа, Србија је донирала милион евра за обнову катедрале Нотр Дам. Према српској влади, ова финансијска инјекција би требала бити знак дугогодишњег пријатељства и омогућити брзо поновно отварање овог споменика културе. Али, париска Богородичина црква је добила око 845 милиона евра приватних донација и добро је финансијски збринута.

А управо то се не може рећи за Србију, због чега су многи у неверици одмахивали главама док је милион евра једноставно траћено на Нотр Дам. Било да се ради о пријатељском гесту или пак о томе да се поново испегла медијска брљотина, новац би се корисније потрошио у друштвену обнову Србије. Друга теорија је да је Србија хтела да покаже своје пријатељско лице, и тако крене корак даље ка ЕУ.

Ако су многи одмахивали главом због једног милиона , онда ће се још више њих одмахивати главом јер председник Вучић планира да изгради национални фудбалски стадион у Србији.

Нова инвестиција ће бити изграђена на 430 хектара, са 60.000 места за гледаоце, а коштаће најмање 100 милиона евра. Колос је замишљен у Сурчину, предграђу Београда и постаје једна од најважнијих српских тривијалности. Министар финансија Синиша Мали,наглашава да се не ради само о изградњи стадиона, већ и о инвестирању у спортску инфраструктуру. Да би Србија у будућности могла да буде домаћин светског или европског првенства.

Али шта ћемо са стади
оном од 100 милиона евра, ако не буде европског или светског првенства? Да ли Цеца треба да одржава концерте на њему?

Становништво постаје све сиромашније, а услови у Србији се погоршавају. Недавно је "Бл
умберг индекс" (Bloomberg Index), интернетстраница за финансијско рангирање, показала да се земља налази у катастрофалној ситуацији и да је на десетом месту од 62 најсиромашније земље.

Питање је како ћемо се ослободити из оваквог положаја и створити стабилну, за становништво плодну Србију - донацијом финансијски обезбеђеној земљи и изградњом спортске дворане то никако нећемо моћи.


Извор: Космо

Казахстан може Русији „одузети“ Бајконур

Казахстан разматра могућност отказивања руског закупа "свемирског града". Шта ће свака од земаља добити а шта изгубити ако се то догоди?

© Фото с сайта oborona.gov.ru


Нешто се чудно дешава око Бајконура - првог и највећег космодрома на свету, смештеног на територији Казахстана. Подсетимо се да је након распада СССР-а, комплекс Бајконур, који поред космодрома обухвата и град истог имена, постао власништво нове независне републике а да га Русија само изнајмљује. Али ових дана су се десиле случајности, које указују да би Русија могла престати да закупљује Бајконур.

На изричит начин, казашки сенатор Мурат Бактијарули је обзнанио потешкоће са којима се суочавају грађани Казахстана који живе у Бајконуру, а затим предложио да га Казахстан преузме, остављајући Русији само платформе за лансирање свемирских ракета. (У потешкоће, на пример, спада и немогућност да предузетници добију кредите стављањем под хипотеку земљиште и зграде јер је земљиште изнајмљено Русији. Поред тога, у Бајконуру се плаћају двоструки порези, и Русији и Казахстану.) На то је Марат Нургоржин, заменик министра за дигитализацију, одбрану и авио-индустрију Казахстана, одговорио да се питање раскида руског закупа над градом већ разматра. Према његовим речима, он је већ необавезно, усмено, разговарао са руководством "Роскосмоса". "Ово је тешко питање, постоје мане и предности", рекао је званичник.

Скоро
истовремено са овом поруком, Сенат - горњи дом Скупштине Казахстана – потврдио је протокол о измени споразума између Републике Казахстан и Руске Федерације о статусу града Бајконура и процедури за формирање извршне власти у њој – од сада ће у граду космонаута бити 18 државних власти Казахстана. Тренутно у Бајконуру живи скоро 76 хиљада људи, од којих су око 60% грађани Казахстана, а 37% Русије. Начелник градске управе именован је указима председника обеју земаља. Овде функционишу руске државне власти, укључујући и оне одговорне за ред и закон. Русија на свемирску луку и град укупно троши око 10 милијарди рубаља годишње (око 138 милиона евра – прим. прев.).

Упркос томе, инфраструктура града је у жалосном стању, тврди сенатор Бактијарули, јер руска страна наводно не издваја новац за поправке. Штавише, она није надокнадила штете нанете човековој околини падом ракете ракете-носача "протон" - што је више од 13,600 милиона тенги (приближно 32 милиона евра – прим. прев. ). Међутим, како се испоставило, руска страна мање-више решава проблеме везане за развој инфраструктуре Бајконура, а исти је случај са ослобађањем пословања од двоструког опорезивања. Али да ли јој Бајконур полако измиче из руку?

Први човек "Роскосмоса" Дмитриј Рогозин одбацује овакву могућност. Како је рекао новинарима, питање изузимање града из закупа се не разматра барем зато што је закуп недавно продужен до 2050. године. Први човек руске свемирске компаније је такође обавестио да је током посете Казахстану разговарао са председником Касимом-Жомартом Токајевим, између осталог и о будућност Бајтерека (заједничког свемирског пројекта Руске Федерације и Републике Казахстан) и да је имао „веома пажљив, добронамеран и одговоран разговор " о Бајконуру.

Дан раније, шеф представништва „Роскосмоса“ у Казахстану, Анатолиј Красњиков, изјавио је новинарима да се питање отказивања руског закупа Бајконура може решити само на нивоу председника држава. Он је такође нагласио да "Руска Федерација издваја огроман новац за подршку граду", у којем су већина становника држављани Казахстана. То значи да, објаснио је Красњиков, ови грађани живе у граду, који се издржава из средстава федералног буџета Руске Федерације. Он је признао да се радови у Бајконуру изводе не баш тако активно као што бисмо желели, али се ипак изводе.

А шта је Бајконур данас, не само са становишта политике, већ и са становишта развоја свемирске индустрије? Као што је часопису „Средњеазијски посматрач“ (Central Asia Monitor)
изјавио Нурлан Аселкан, главни уредник часописа „Космичка истраживања и технологије“ (Космические исследования и технологии), Бајконур је „чедо велике државе, које је данас у многоме постала тежак терет и за Казахстан и за Русију, која га је изнајмила. Парадоксално, то није толико због чињенице да космодром више није потребан или да је застарео (иако ту има одређених потешкоћа), већ зато што је незамењив. Проблем је у томе што су свемирски задаци које данас решавају Казахстан и Русија много мањи од могућности Бајконура. ”

Међутим деградација овог комплекса би, по његовом мишљењу, нанела озбиљан ударац угледу и Русије и Казахстана. Такође: „Ако будемо имали довољно снаге, памети и марљивости у спашавању космодрома и проналажењу партнера за даљи рад на њему (наставак сарадње са Русијом), положићемо неку врсту испита зрелости. Бајконур је за Казахстан и понос и изазов. Ово је, ако хоћете, испит постојаности државе. ”

Према речима стручњака, руска космонаутика данас преживљава тешка времена; посебно што су, као резултат несрећа, „изгубљени“ комерцијални летови. "Али, Русија неће моћи у потпуности напустити Бајконур све док са њега полећу ракете са људском посадом. Да би се заменио „Сојуз“ свемирски брод са људском посадом, потребно је створити нову технику, што ми данас нисмо у стању",
рекао је наш саговорник.

Истовремено, сматра Аселкан, град Бајконур треба отворити за казахстанске инвеститоре, јер се сада у њему не гради ништа ново. Те свемирске објекте који Русији не требају, “морају се одмах припремити за предају заинтересованим компанијама. Неопходно је пронаћи партнере и створити услове који ће омогућити ефикасан рад на свемирској луци. Крајњи циљ је стварање међународне свемирске луке на њеној основи. Казахстан је недавно добио у власништво објекте на десном боку Бајконура. Преговори са арапским инвеститорима о њиховом учешћу у Гагаринском старту“ су у завршној фази (мисли се на искорак у свемирским летовима, најпре на Месец, који би по значају, био раван првом лету Јурија Гагарина у свемир - прим.прев.). Постоји интересовање и за друге објекте космодрома. ”

То
значи: “Данас се два вектора подударају. Русија не може да задржи цео космодром и жели да се ослободи баласта који му није потребан. Истовремено, постоје организације, компаније и земље које су заинтересоване за развој. Казахстан треба да пронађе механизам који ће узети у обзир и координирати интересе свих страна. Могућности за то има. "

Тако се испоставља да је и сама Русија заинтересована да скине са себе део "терета" Бајконура, иако не прецизира на који начин и на шта се то тачно односи. Али да ли је спремна да "препусти" Казахстану чак и оно што више није актуелно за њу, и тиме баци одређену сенку на своје свемирске амбиције, које са собом повлаче и политичке амбиције?

Али, претпоставимо да Русија напусти Бајконур. Да ли ће Казахстан покрити трошкове града, очување и умножавање доприноса који он даје развоју свемирске индустрије? Како је потврдио Нурлан Аселкан, Русија годишње плаћа 115 милиона долара за закуп Бајконура, а од 1994. године Казахстан је добио 2,7 милијарди америчких долара. „Износ“, признао је стручњак," је више него озбиљан. Чак би и мали део тог новца био довољан да подржи и ревитализује развој домаће свемирске индустрије. Међутим, то није учињено." Да ли ће се ишта урадити у том правцу, ако се Русији откаже закуп Бајконура? И то је питање државне политике, која је данас, у свемирској сфери, потпуно нејасна.

Наравно, Ба
јконур је сувише озбиљан објекат, тако да Русија неће просто "скупити прње" и отићи.  А ни Казахстану то не одговара. То значи да је трговина космодромом и градом, између Москве и Нур-Султана (престонице Казахстана - прим. прев.) отпочела. Њен исход  је још увек непредвидив. Може се само констатовати почетак распада космичке везе између Руске Федерације и Републике Казахстан и сходно томе, "суверенизација" индустрије, која неће бити на корист ни једној од земаља.


Претходни преводи на тему Казахстана:  Ћирилизовано: Казахстан


Аутор: Ирина Џорбенадзе 
Извор: РОСБАЛТ
За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић

четвртак, 25. април 2019.

"Сви крвави трагови воде у Израел"

Наслов овог текста - препоруке за читање и ваше самостално истраживање - позајмљен је из чланка All Blood Leads To Israel – Mossad in Sri Lanka,The Genesis of LTTE & The Assassination of Rajiv Gandhi, који је и сам тек назнака трага што га треба пратити ако  заиста желите да знате ко стоји иза тзв. Исламске државе и сличних творевина. Ево "тизера" уредника веб-сајта "Одвратна истина" (Тhe Ugly Truth):





"Године 1991. Виктор Островски, аутор књиге 'Мосад: путем обмане', рекао је за Индијску спољнополитичку новинску агенцију да је Мосад током 1984. и 1985. године довео многе Тамиле у Израел на обуку: 
 'Када сам био у Мосаду, део рутинског посла је био довођење Тамила у кампове за обуку и да се уверим да добијају обуку вредну онога што су платили, ни више ни мање.
Мосад је истовремено, такође у Израелу и за готов новац, обучавао и тамилске непријатеље Сингалезе. Тамилску војску, нити индијске власти, нити било ког другог, о томе није обавештавао. У Израелу су обе групе држане раздвојено. Мосадов циљ, као и увек, био је распиривање рата и богаћење на међусобном убијању гоја.'"

Шри Ланка и Исламска држава су повод и другој препоруци извора за, цитирам, "разумни 'антисемитизам' за мислеће гоје":  I.S.I.S suspect gave advance warning of Sri Lanka bombings, source saysАли само повод. Јер:




"Пре но што прочитате чланак, обратите пажњу логотип  у горњем левом углу фотографије. За оне који још нису упознати са "Сајтом"-ом и његовим оснивачем, ирачком Јеврејком и Мосадовим оперативицем Ритом Кац, ево неколико чланака везаних за њу.
И онда се запитајте: зашто је све, апсолутно све око Исламске државе увек доступно западним медијима захваљујући управо овој Јеврејки?"


Мислим да не треба да објашњавам зашто су The Ugly Truth  и слични извори вредни пажње. Из структуре чланака се види и зашто су незахвални за превођење и графичко уређивање (да би се извори  раздвојили и визуелно). Али, ако ми пође од руке да у наредних десетак дана  добијем средства  из којих ћу моћи да плаћам бар једног стручног преводиоца за пет-шест чланака месечно, онда ћете и ви добити, верујем, праву ствар.

Да ли сам са овом последњом реченицом горе бар назначио због чега последњих недеља скоро да нема превода?


Тражећи од вас само још мало стрпљења,

Александар Јовановић, на Мијо Линуксу

понедељак, 22. април 2019.

Милан Миленковић: Рађање касте


Ако су ови протести и контрапротести, који нас малтретирају овог пролећа нешто доказали, то је да је политичка назови елита у Србији срасла и да се хомогенизовала. „Власт“ и „опозиција“ су само конструкти, појавни облици касте и то што неко игра ову, или ону улогу, нема никаквог утицаја на друштвено кретање.
Србија је, наиме, друштво које је потонуло у жабокречину и које је лишено било какве друштвене динамике. Протести и противпротести су само привидна динамика и суштински делују, и једни, и други, као стабилизатори система, иако остављају привид да се хоће некакве промене. Које промене? Неће више бити дивљег капитализма? Страних инвестиција које пустоше српски буџет? Неће бити приватизација?
Привидни обрачун унутар касте се, дакле, не одвија да би се нешто у друштву променило, јер сви имају исте циљеве, већ да би се прерасподелили положаји и материјална добит унутар касте.
У ту сврху се ангажују велики материјални, медијски и људски ресурси и због тога се и и и стиче утисак да је друштво заталасано и покренуто, док оно, у суштини, стоји у месту, јер се ни једно озбиљно питање српског народа, српске државе, привредног облика, или расподеле, није ни додирнуло. Друштвено кретање и није ход по улицама, или урлање преко медија, већ подразумева  промене у друштвеној бази: у својинским облицима и производним односима.  Српска каста је, од самог формирања почетком овог миленијума, своје место пронашла у служењу Западу и сасвим је задовољна тиме да влада у име страних амбасада у Србији. Тиме је конзервирана друштвена динамика и не само да је конзервирана – она је ограничена материјалним потребама касте, која зарађује на друштвеној статици. Зато су реформе сталне, а промене никакве. Реформе, стога, треба схватити као учвршћивање и радикализацију пеотооктобарског модела друштва, у чијем срцу се налази грандиозна пљачка Србије и српске сиротиње, отимачине власништва, дивљег капитализма и медијског слуђивања.
Није далеко дан када ће се, јер је то у логици ствари, привидно зараћене стране у привидном сукобу, изљубити међусобно и братски поделити положаје. То неће, бар не у првом тренутку, бити широко прокламовано, али ће временом почети да се појављују иста она објашњења као када су Весић, или Мали, или Ана Брнабић, прешли у владајућу екипу.
Улични шетачи, који мене неодољиво подсећају на екипу зомбија из Игре престола, су делом састављени из партијских активиста и чланова НВО који ће нешто вајдити, без обзира на исход протеста, јер учествују у стабилизацији система, док већина шета и галами за сендвич, или без сендвича, а свакако без мозга и користи. Идиотски захтеви за „нормалном“и „здравом“ Србијом су медицинске природе, а не политичке. Сви захтеви опозиције су тако дизајнирани да не окрње систем, јер се нормалност и здравље не могу дефинисати, али би захтев за престанком приватизације, или шкартирањем страних инвеститора, били веома конкретни и опипљиви. Зато таквих захтева и нема.
Исто важи и за медије: опозицији медији нису потребни из неких начелних разлога, јер Вучић и његова екипа ионако по васцели дан  причају причу коју би и опозиција причала, али су медији потребни да би се представници шатроопозиције персонално боље углавили унутар касте, уз исту причу. Кад би они причали неку другу причу, Вучић би их и пустио на телевизије које контролише, али опасност и лежи у томе што је прича иста и онда само укус публика, односно бирача, одлучује коме ће да додели положај унутар исте парадигме. Што би Вучић ризиковао да неко на екрану изгледа боље, лепше или паметније од њега? Када би постојале другачије идеје, или другачија визија друштва, угрожена би била читава каста, а не само Вучић. Он добро зна како је преузео причу Демократске странке и не жели да проба срећу с тим да неко  преузме његову причу.                    
Занимљиво је и следеће питање: у Савезу за Србију се налазе Тадић, Лутовац, Ђилас, Борко Стефановић, Зоран Живковић и још неколико шампиона Демократске странке, који су се уредно разишли и основали своје странке; како то да нису могли заједно у ДС-у, а могу у СзС? Као да нека невидљива рука препакује српску политичку сцену и одређују ко ће с ким и где.
Исто важи за шатриотску сцену, која се врти као пропелер и где је веома мало оних који могу да се похвале да нису прескакали из једне патриотске организације у друго, док се нису саплели и улетели у неку еврооптимистичку странку. Пусте паре…
СзС је формирао преговарачки тим за разговор са Вучићем и изгледало би чудно да су то урадили, а да нису добили миг да је овај расположен за разговор, ако и да су му расположење за разговор са опозицијом подигли наши страни господари. Остаје нам да гледамо развој догађаја, који иде у правцу или двопартијског, или једнопартијског система.
Насловна фотографија – један снимак из историје протеста у Југославији. Београд 27. марта 1941. Аутор фотографије је непознат редакцији.

Претходно од истог аутораОн, своја станица на путу ка самом себи

Извор: 
https://milanmilenkovic.com/milan-milenkovic-radjanje-kaste/

уторак, 16. април 2019.

Ђорђе Ивковић: Да ли има истине у изјави Сергеја Трифуновића о Мађарима?


Лупио нешто несретни Сергеј Трифуновић на митингу опозиције, па сада лиже што је за собом оставио. Дакако, Вучићева позиција га ухватила ин флагранти, па се сад разбалавили да жутој опозицији ураде тач-даун.

Елем:

ТрифуновићИзвињавам се Мађари, то је био лапсус
"Председник Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић извинио се данас свим Мађарима због изјаве о насељавању Сиријаца и Мађара у Србију, на протесту „Један од пет милиона“ у Београду, и рекао да је то био лапсус."

Ово је било довољно да се "преЦедник" Србије, Александар Вучић баци на колена пред Виктором Орбаном.
Вучић се извинио Орбану за изјаве опозиције
"Председник Србије Александар Вучић састао се вечерас са премијером Мађарске Виктором Орбаном, који је допутовао у Суботицу да би сутра присуствовао заједничкој седници влада двеју земаља, саопштено је из кабинета.
Kако се наводи у саопштењу Вучић је захвалио за подршку Мађарске евроинтеграцијама Србије.

Он се и овом приликом извинио за неодговорне изјаве, које су се чуле на јучерашњем скупу опозиције у Београду, о Мађарима, грађанима Србије, јер, како је рекао „то није став већинске Србије, већ став дела неодговорних и неозбиљних људи“"

Министар војни, Александар Вулин, такође се уплео у причу која се војске не тиче:

ВУЛИН ЗГАЂЕН ИЗЈАВОМ СЕРГЕЈА ТРИФУНОВИЋА: "Ово је претња и увреда за све људе који живе у Србији!"
Нашли се и продани кукавци да нешто кажу:

"Удружења породица киднапованих и убијених на Kосову и Метохији вечерас је најоштрије осудило изјаву лидера ПСГ Сергеја Трифуновића да председник Александар Вучић "у Србију насељује Сиријце и Мађаре" и истакло да је тим говором мржње директно прозвао и увредио породице косметских жртава."

И, наравно, вечито угрожени:

"Мађарски покрет: Сергеј Трифуновић тешко увредио Мађаре, тражимо извињење"

Таман мислите да ће се сморити хортијевци и њихове српске слугерање, кад ето ти:

"Весић: Претити Мађарима - чист фашизам Трифуновића
Танјуг | 14. април 2019. 

Претити Мађарима са којима Срби живе у хармонији и са чијом матичном државом имамо најбољу сарадњу, представља чист фашизам – поручио функционер СНС
Зато Србија, истиче Весић, мора да се одупре фашизму који представљају Бошко Обрадовић и његов потрчко Сергеј Трифуновић.
"А шта друго да очекујемо од Трифуновића који је био потрчко Легије, убице Зорана Ђинђића", навео је Весић на Фејсбуку."

Ми не видимо каква је претња Мађарима ако се неко не слаже са насељавањем Мађара у Србију, као што не бих схватио као расизам да је Орбан против насељавања Срба у Пешту. Будим је, као што из историје знамо, био српски град, те је насељавање Мађара у Будим уз прогон Срба био чисти расизам. Али, чак ни то данас није централно питање.

Да не бисмо били оптужени за једноумље, преносимо изјаву Иштвана Пастора из релевантног извора:

недеља, 14.04.2019

Председник Савеза војвођанских Мађара Иштван Пастор изјавио је да је „забезекнут” наступом председника Покрета слободних грађана Сергеја Трифуновића о досељавању Мађара у Србију на скупу у Београду истичући да Мађари остају на својој земљи, верни својој традицији, својим комшијама желећи да граде једну будућност која је достојна човека. Пастор је за РТС рекао да не зна да ли је реч о шовинизму, ксенофобији, или о глупости.

„Мислим да је (Сергеј Трифуновић) успео да покаже своје право лице, да је крајње време да примени познато правило да се шустерски калфа врати у шустерај! Шире посматрајући, мислим да не може да повреди и понизи, ни да жигоше војвођанску мађарску заједницу. Покушавали су то већи политички 'мацани' у претходном временском периоду, нису, успели, неће успети ни он, као политички 'цверглан' (петлић)”, рекао је председник СВМ и Скупштине Војводине, јавља Бета.
Пастор је нагласио да Сергеју Трифуновићу и другима који толико знају о прошлости као он, треба рећи да су Мађари на овај простор дошли пре 1.100 година.
„Није их Вучић довео, али неће их отерати ни Сергеј Трифуновић. Ми остајемо на својој земљи, остајемо верни својој традицији, својим комшијама и желимо да градимо једну будућност која је достојна човека”, казао је Пастор..."

Може Пастор тако арогантно да прича, пошто слабо ко у нас познаје довољно историју. Ко зна о чему се ради, не сме да јавно да каже и изложи се српској ауто-шикани.

Шта, у осталом нама вреди и да знамо историју, када нисмо свесни шта нам се пред очима догађа?

Оно што Иштван Пастор хоће да натукне је стара великомађарска флоскула о аутохтоним и алохтоним "Војвођанима". Мађари су по тој великомађарској идеји староседеоци а Срби дођоши, без обзира од када живе у Равници.

Срби су у Војводини присутни 7.500 година , мање-више. Ако нам се то не уважи, спочитавајући да смо Деретићеви мрачњаци, у реду, условно ћемо прихватити "бечку историју" по којој смо овде 1.300 година.

Са друге стране, Мађари су конгломерат разних народа од Жутог мора на крај Азије до Северног мора на крај Европе. Језгро ове мешавине је "Онгур" = "Десет стрела", што је епски назив за конфедерацију десет племена - седам татарских и три хазарска, из деветог века н.е. То удружење племенâ не одговара ономе што подразумевамо као "народ" у модернијем смислу.

Али, не трчите пред руду, није ни то проблем. Оно што је тврда чињеница је да су Онгури/Хунгари/Мађари отишли из ових или оних разлога. Једноставно, вековима нису постојали на овим просторима. Према аустријском попису у Бачкој из 1715. године, Срби, Буњевци и Шокци су чинили 97,6% становништва региона. У целом попису нађено је само 40 старешина домова који нису били Јужни Словени. У Суботици је живело два Мађара. Онда је Беч почео са планском колонизацијом, па су насељавани многи народи из далеких предела. Тако је насељено више Немаца него Мађара. У сваком случају, шовинистички безобразлук је да Пастор и њему слични Мађаре проглашавају за староседеоце а Србе за дођоше.

Затим је почела насилна хунгаризација којој нису били изложени само Срби, већ и други народи, Словаци нарочито. Формула тог етничког насиља била је једноставна: "Ко говори мађарским језиком, Мађар је. Ко не говори мађарски, може да се сели." То ће бити "међунационална хармонија" по "мителеуропком" моделу? На овај начин помађарено је на стотине хиљада људи.

Мађарима, дакако, не пада на памет да се извине због вишевековне асимилаторске политике, нити да одустану од таквих настојања.

Ако је и било међунационалних тензија у Војводини, ако су се из рационалних или ирационалних разлога наши Мађари осећали несигурно, њима је 2000-те године пружена рука. Што се општине Темерин тиче, потписник ових редова је био тај који је пружио руку. Мађари су узвратили класичним фашизмом*. Малу децу у основним школама уче о "великој Мађарској". Лично сам 2006 године, као члан комисије за Уставни референдум, у холу основне школе у Темерину видео окачену мапу "64 жупаније" коју нико, па чак ни милиција којој сам случај пријавио, није смео да скине.

Бесмислено је и идиотско "реаговање" на нечију несмотрену или глупу изјаву и извињавање Орбану, док овај према Србији држи разапету "жилет-жицу". Не обичну, већ "жилет-жицу", да се и зец искасапи ако покуша да прође кроз њу. Још само струју да пусти и добро дошли у 1941 годину. И такво стање режимски сатрапи називају "харнонијом и најбољом сарадњом"?!

Међутим, Сергеј Трифуновић је несвесно изрекао суштинску истину. Мађари се не насељавају у Војводину, али Мађарска у склопу своје великомађарске идеје производи политичке Мађаре у Војводини! Ко год има претке који су пре 1918. живели у Војводини, има право на мађарско држављанство! Све једно Срби, Мађари или који други. Морају само да покажу елементарно знање мађарског језика. Шта је то него експанзионистичка политика, чак ни мало "тиха". Како то другачије тумачити него као стављање шапе на територије које су припадале Мађарској пре сто година?

Несрећни наш и јадни народ се као луд залеће на понуђену "шећерлему".

"Држављанство Мађарске примило 180 хиљада Војвођана
 25.10.2018
У Војводини и даље влада велико интересовање за добијање мађарског држављанства, а само у Суботици преко 130 хиљада грађана је положило заклетву.
На свечаном полагању заклетве, Андраш Старај Петер, државни секретар Мађарске задужен за безбедност, истакао је значај националног јединства. Он је рекао да Мађари у расејању представљају део мађарске нације, а да садашња влада то признаје и ствара правне везе између Мађара у земљи и расејању.
- За нас је празник сваки пут када се дешава ново полагање заклетве, а и данас су заклетву положили наши бројни земљаци, што је узвишен осећај. То значи да се уједињује прекогранични део нације са мађарством у земљи - истакао је Старај Петер.
У Суботици се и надаље очекује долазак заинтересованих грађана, који желе да добију мађарско држављанство по олакшаном поступку."

Сто осамдесет хиљада српских држављана су произведени у мађарске Мађаре! У Суботици у којој је пре триста година живело два Мађара, сада је за неколико година произведено 130.000 Мађара!

Свака нормална и пристојна држава се брани од овакве "добросуседске сарадње". Ако хоћете и тако што особе са дуплим држављанством не могу да врше државне функције. Ко сме да одговорност за судбину народа ставља у руке тако непоузданим људима опасних намера?

Тако би и Иштван Пастор моментално остао без свих функција, не  да би смео да се било коме арогантно изругује.
.....

* О томе сутра илустративан напис из 2011 године.


Аутор: Ђорђе Ивковић

недеља, 14. април 2019.

Манифест Џулијана Асанжа

ЏУЛИЈАН АСАНЖ ЈЕ 2006. НАПИСАО КРАТАК ЕСЕЈ ПОД НАЗИВОМ “ЗАВЈЕРА КАО НАЧИН ВЛАДАВИНЕ“, КОЈИ СЕ ДАНАС НА ИНТЕРНЕТУ ТРЕТИРА КАО НЕКА ВРСТА МАНИФЕСТА ПО МНОГО ЧЕМУ КРСТАШКЕ МИСИЈЕ ОСНИВАЧА ВИКИЛИКСА. АСАНЖ ЈЕ ОВАЈ ЕСЕЈ ПРВОБИТНО ОБЈАВИО НА СВОМ ТАДАШЊЕМ ВЕБСАЈТУ IQ.ORG. ПРЕНОСИМ ГА У МОМ ПРЕВОДУ НА СРПСКИ ЈЕЗИК КАО ОМАЖ АСАНЖУ И НАЈМАЊЕ ШТО СЕ МОЖЕ УЧИНИТИ ДА ЊЕГОВА ЖРТВА ЗА ИСТИНУ НЕ БУДЕ ЗАБОРАВЉЕНА. ПОД УТИСКОМ САМ ДА ЈЕ ОВО ПРВИ СРПСКИ ПРЕВОД АСАНЖОВОГ МАНИФЕСТА. ИАКО ЈЕ ЕСЕЈ ЧЕСТО НЕДОРЕЧЕН И КОНЦЕПТУАЛНО СЕ ДОИМА КАО НЕЗАВРШЕН, КАО ШТИВО ПОМОЋУ КОЈЕГ БОЉЕ УПОЗНАЈЕМО АСАНЖОВЕ РАНЕ МОТИВАЦИЈЕ ЈЕ ОД ВЕЛИКЕ ВРИЈЕДНОСТИ. -В. ИВКОВИЋ


Џулијан Асанж: Завјера као начин владавине


- Завјера, завјерити се: заједнични градити тајне планове зарад чињења штете; радити заједно на остваривању конкретног исхода, обично на нечију штету. ЕТИМОЛОГИЈА: касни средње-енглески, из старофранцуског conspirer, из латинског conspirare, сложити се, планирати, из con- (заједно) са spirare (дисати).

Најбоља странка није ништа друго до најбоља завјера против остатка нације. (Лорд Халифакс)

Увод

Да бисмо радикално промијенили понашање власти, морамо мислити јасно и храбро, јер ако смо ишта научили, то је да властодршци не желе да се мијењају. Морамо да мислимо далекосежније од наших претходника и да дођемо до технолошких открића која ће нас охрабрити да дејствујемо на начине којима наши претходници нису били вични.
Најприје морамо разумјети структуру која производи лошу управу[i].
Потом морамо да развијемо начин размишљања о оваквом понашању, који је довољно јак да нас, кроз глиб сукобљених политичких вриједности, доведе до тачке јасне спознаје. Коначно, морамо искористити ова сазнања да надахнемо у себи и у другима покрет ка оплемењујућем и ефектном дејству којим ћемо свргнути структуре које намећу лошу управу и замијенити их нечим бољим.
Иза привидне власти на пријестолу сједи невидљива влада која оданост не дугује никоме и која не пристаје на одговорност према народу. Уништење ове невидљиве владе и раскринкавање овог нечасног савеза између корумпираних привредника и корумпираних политичара је најважнији задатак државништва. (предсједник ТЕОДОР РУЗВЕЛТ)

фото: Ролингстоун

Завјера као начин управе у ауторитарним друштвима

Гдје год су познате појединости унутрашње динамике ауторитарних режима, ту видимо завјереничке односе међу политичком елитом, не само као начин да се домогне позиција и оствари предност унутар режима, него као примарни стратегијски метод помоћу којег се одржава и јача ауторитарна моћ.
Ауторитарни режими изазивају појаву снага које им се супротстављају тако што потискују тежњу појединца и заједнице ка слободи, истини и самоостварењу. Планови који подупиру ауторитарну управу, кад се једном разоткрију, изазивају отпор. Из овог разлога успјешни ауторитарни моћници такве планове крију све док отпор не постане узалудан или надјачан ефикасношћу огољене силе. Ова колаборативна тајност, која има за циљ да нашкоди народу, је довољан повод да се њихово понашање дефинише као завјереничко.
Тако се у државним пословима и догађа; препознавши издалека зла која се кувају (а то може само човјек од веће вриједности), лако их је излијечити. Али кад им је, у недостатку таквог сазнања, допуштено да се развијају до тренутка у ком их сви могу препознати, онда се ту никакав лијек не може наћи. ("ВЛАДАЛАЦ", НИКОЛО МАКИЈАВЕЛИ, 1469-1527

Терористичке завјере као повезани графикони

Прије и послије 11. септембра, Мерилендски уред за набавке[ii] те друге службе, финансирали су математичаре који су покушали да објасне терористичке завјере методом спојених графикона (математичко знање није потребно да би се разумјело ово истраживање).
Ми ћемо, међутим, проширити овај покушај проницања у терористичке организације и обрнућемо га против сличних онима који су и наручили ово истраживање, гдје оно постаје нож којим се сецирају завјере моћних, кориштене у сврху одржавања ауторитарне владавине.
Искористићемо спојене графиконе да примијенимо наше способности просторног резоновања на разумијевање политичких односа. Ови графикони се лако визуализују. Прво узмете неколико ексера (“завјереници“) и закуцате их у даску насумице. Затим узмете канап (“комуникација“) и повежете га од ексера до ексера, без прекидања. Назовимо канап који спаја два ексера везом. Непрекинут канап значи да је сваки ексер повезан са сваким другим путем канапа и ексера-посредника. Математичари називају ову врсту графикона спојеним.
Подаци теку од завјереника до завјереника. Завјереници не познају сваки сваког, нити сваки вјерује сваком другом, иако су сви повезани. Неки су на маргинама завјере, други су у средишту и комуницирају са много других завјереника, а трећи можда знају само пар завјереника, али служе као мост између важних одјела и скупина унутар завјере.

Раскидање завјере

Ако све завјеренике побијемо или се све везе између завјереника пресијеку, онда завјера престаје. За ово обично треба више средстава него што можемо ангажовати, па постављамо себи прво питање: колики је минималан број веза које морају да се прекину, да би се завјера раскинула на двије једнаке скупине завјереника (“завади, па владај“)? Одговор зависи од структуре завјере. Некад не постоје алтернативни путеви којима завјереничке информације теку између завјереника, а некад их има много. Ово је корисна и интересантна особеност завјере. На примјер, атентатом на завјереника-моста могуће је раскинути једну такву завјеру. Али, умјесто једне завјере, да прво кажемо нешто о свим завјерама.

Неки завјереници плешу ближе један другоме

Завјереници се често међусобно видно разликују, неки вјерују и ослањају се један на другога, други се мање излажу. Важне информације често теку преко једних веза, безначајне преко других. Стога проширујемо наш прости спојени графиконски модел, те укључујемо не само везе, него и њихову важност.
Вратимо се нашој аналогији даске и ексера. Замислимо тежак, дебео конопац између неких ексера, а фини, танки конац између других. Назовимо значај, дебљину везе њеном тежином. Између завјереника који никад међусобно не комуницирају, тежина везе је једнака нули. Значај комуникације која пролази преко везе је немогуће унапријед израчунати, јер ће њена стварна вриједност зависити од исхода завјере. Ми ћемо једноставно рећи да значај комуникације доприноси тежини везена најочитији начин: тежина везе је сразмјерна количини важне комуникације која њоме протиче. Да би одговорили на питања о завјерама уопште, неће нам бити неопходно да знамо тежину било које везе, пошто се она мијења од завјере до завјере.

Завјере су спознајне машине. Оне надмашују интелектуалне способности једнаког броја појединаца који дјелују сваки за себе

Завјере примају податке о свијету у којем дејствују (завјереничка околина), прошире их међу завјереницима и онда дејствују на темељу закључака. Можемо посматрати завјере као неку врсту уређаја који има пријем података (о средини у којој дјелује) и излаз рјешења (дејства која мијењају или одржавају стање).

Обмана завјере

Пошто је завјера врста спознајног уређаја који дејствује на основу података прикупљених из своје околине, изобличавање или ограничавање улаза података узрокује неприлагођеност дејстава на тим подацима заснованих. Програмери овај ефекат зову “смеће ушло, смеће изашло“.
Обично је ефекат обратан; завјера је покретач и обмане и ограничења информација. У САД-у, програмерова изрека се понекад назива “ефекат Фокс Њуза“.

Шта завјера израчунава? Израчунава наредно дејство завјере

Сад питамо: колико је ефикасан овај уређај? Можемо ли га упоредити са самим собом у различитим временским тренуцима? Да ли завјера јача или слаби? На ово питање одговарамо поређењем двају вриједности.

Можемо ли наћи вриједност која описује снагу завјере?

Могли бисмо пребројати завјеренике, али то нам не би приближило разлику између завјере и појединаца из којих је састављена. Како се разликују? Појединци унутар завјере су у спрези. Изоловани, самостални појединци нису. Ту разлику можемо показати сабирањем свих важних комуникација (тежина) међу завјереницима, што ћемо назвати укупна завјереничка снага.

Укупна завјереничка снага

Ова вриједност је апстракција. Шаблон спојева унутар завјере је увијек јединствен. Али посматрањем вриједности независне од шаблона завјереничких веза, можемо проникнути у неке генерализације.

Ако је укупна завјереничка снага једнака нули, онда ту нема завјере

Ако је укупна завјереничка снага једнака нули, онда не постоји проток информација међу завјереницима, те ни завјера ни постоји. Значајан пораст или пад у укупној завјереничкој снази скоро увијек значи оно што и очекујемо да значи: пораст или пад способности завјере да мисли, дејствује и прилагођава се.

Раскидање тежинских завјера

Вратићемо се ранијој замисли о пресијецању завјере на пола. Размотрили смо подјелу завјере на двије једнаке скупине кидањем веза међу завјереницима. Сад, међутим, као занимљивију замисао видимо пребијање укупне завјереничке снаге на пола. Пошто се свака одсјечена половина може посматрати као завјера за себе, можемо наставити раздвајање у недоглед.

Гушење тежинских завјера

Умјесто пресијецања веза међу завјереницима зарад разбијања тежинске завјере, сличан исход можемо произвести гушењем завјере – ограничавањем (смањивањем тежине) оних најтежих веза који броде половине са једнаком укупном завјереничком снагом.

Напади на спознајну способност завјере

Човјек већ заробљен у окове зна да је морао дјеловати раније, јер је његова способност да утиче на дејства државе сад већ при крају. Да бисмо се носили са моћним завјереничким дејствима, морамо мислити унапријед и напасти процес који им претходи, пошто се са самим дејствима нећемо моћи носити.
Можемо преварити или ослијепити завјеру изобличењем или ограничењем расположивих података.
Можемо смањити укупну завјереничку снагу преко насумичних напада на везе или гушењем и раскидањем истих.
Завјера довољно јако нападнута на ове начине није више у стању да разумије своју околину и испланира снажно дејство.

Традиционалне и савремене завјере

Традиционални напади на снагу завјереничког окупљања, као што су атентати, раскидали су многе тежинске везе. Чин атентата – циљање изложених појединаца – био је резултат менталних склоности развијених за потребе примитивних друштва у којима је наша врста еволуирала.
Писменост и комуникациона револуција су омогућиле завјереницима нова средства за тајно планирање, повећавајући брзину и тачност њихових интеракција, а тиме и обим који завјера може достићи прије него што се распадне.
Завјереници који посједују ове технологије могу да надмаше завјеренике који је не посједују. За исте паре, у стању су да постигну већу укупну завјереничку снагу. Зато их и развијају.
Подсјећајући се на ријечи Лорда Халифакса, да размотримо двије добро уравнотежене и широко завјереничке моћне скупине, америчку Демократску и Републиканску странку.
Замислимо шта би се десило кад би једна од њих престала да користи мобилне телефоне, факс, имејл дописе, а нарочито информатичке системе који управљају њиховим базама података о чланству, донаторима, буџету, анкетама, позивним центрима и директним рекламним пошиљкама?
Аутоматски би пали у организационо мртвило и изгубили би од супарника.

Ауторитарна завјера која не може да мисли је немоћна да се одбрани од противника које ствара

Кад погледамо ауторитарну завјеру у цјелини, видимо систем садејствујућих органа, звијер са артеријама и венама, чија крв може да се згрушава и успорава док она не падне, умртвљена, неспособна да довољно добро разумије и контролише кретања око себе.
Касније ћемо видјети како нова технологија и увид у психолошке мотивације завјереника могу да нам понуде практичне методе за спречавање или смањивање битне комуникације између ауторитарних завјереника, стимулишу снажан отпор ауторитарним плановима и изграде снажне подстицаје ка људскијим облицима владавине.

[i] Кад год смо свједоци чина за који осјећамо да је неправедан, а не реагујемо, постајемо сарадник неправде. Они који су изнова пасивни пред неправдом ускоро доживљавају да им карактер зарђа до слугерањства. Чињење неправде је углавном повезано са лошом државом, јер кад је државна управа добра, неправда ријетко остане некажњена. Прогресивним унижавањем људске личности, утицај почињене, а некажњене неправде је далеко веће него што изгледа. Савремене државе својом величином, хомогеношћу и преступима потапају своје становништво невиђеном количином освједочене, а наизглед некажњиве неправде.
[ii] Полутајни огранак Службе за националну безбједност, задужен за финансирање академских истраживања, претражити у Гуглу давања под кодним бројем “MDA904”)



Аутор: Џулијан Асанж

Преузето са: Србист

Превод: Владан Ивковић