Прво и најважније, Путин никада није изабран да буде светски полицајац или спаситељ, изабран је да буде само председник Русије. Изгледа очигледним, али ипак изгледа да многи претпостављају да је Путин некако морално обавезан да нешто уради да заштити Сирију, Новоросију или било који део нашег шиканираног света. Није тако. Да, Русија јесте де факто лидер БРИКС-а и земаља ШОС, и Русија прихвата ту чињеницу, али Путин има моралну и правну обавезу да се најпре стара о свом народу.
Друго, Русија је сада и званично на нишану Англоционистичке империје, која обухвата не само три нуклеарне силе (САД, Велику Британију и Француску), већ и најмоћније војне силе (САД + НАТО), и највећих светских економија (САД + ЕУ). Мислим да се сви можемо сложити да претња такве империје није тривијална ствар и да је Русија је у праву што се са њом опходи веома пажљиво.
Циљати Путина и машити поенту
Сада, невероватно, многи од оних који оптужују Путина да је слабић, издајник или наивна Полиана тврде да Запад припрема нуклеарни рат против Русије. Ако је то заиста тако, намеће се питање: ако је то заиста тако, ако постоји реална опасност од рата, нуклеарног или не, не чини ли Путин праву ствар тиме што не делује оштро и не прети ? Неки ће рећи да Запад хоће рат без обзира шта Путин учинио. У реду, поштено, али зар у том случају његова куповина што је више могуће времена пре него што се деси неизбежно није права ствар ?!
Треће, по питању САД против ИДИЛ-а, неколико овдашњих коментатора је оптужило Путина да је забио нож у леђа Асаду јер је Русија подржала америчку резолуцију у СБ УН.
А шта је требало да Путин уради ?! Да пошаље Руско ратно ваздухопловство у Сирију да штити сиријске границе? А шта је са Асадом? Да ли је он дигао своју авијацију да покуша да заустави САД или се тихо договорио: бомбардујте "њих" а не нас, и ја ћу протествовати а нећу у вези тога чинити ништа ? Најочигледније, ово друго.
У ствари, Путин и Асад имају потпуно исту позицију: протествуј због једностране природе напада, захтевај резолуцију УН, и мирно гледај како се Ујка Сем окренуо против сопственог чеда и сада покушава да га уништи.
Додао бих да је Лавров сасвим логично изјавио да не постоје "добри терористи". Он зна да ИДИЛ није ништа друго него наставак америчке креације "Сиријска побуна" и америчког чеда Ал Каиде. Са руске тачке гледишта, избор је једноставан: шта је боље, да САД користе своје снаге и људе да побију луде вехабије или да то Асад ради? А ако ИДИЛ успе у Ираку, колико дуго ће му требати времена да стигне у Чеченију? Или на Крим? Или Татарстан? Зашто би било који руски или сиријски војник ризиковао да погине када је Ратно ваздухопловство САД спремно да то уради за њих?
Иако има слатке ироније у чињеници да САД сада треба да бомбардују сопствену креацију, нека им, нека то ураде. Чак је и Асад јасно упозорен и очигледно је прилично срећан због тога.
Коначно, УН или не УН, САД су већ донеле одлуку да бомбардују ИДИЛ. Дакле, у чему би био смисао блокирања савршено добре резолуције УН ? То би било самопоражавајуће. У ствари, Русија ову резолуцију може чак да искористи да спречи да САД и Велика Британије служе као позадинске базе вехабијским екстремистима (ова резолуција то забрањује, а ми говоримо о обавезујућем, Поглављу 7. Резолуције Савета безбдности УН).
А ипак неки говоре да је Путин гурнуо Асада под аутобус. Колико треба бити луд и глуп па имати такву представу о ратовању и политици? И ако је Путин желео да гурне Асада под аутобус, зашто то не учини прошле године?
Искрено разочарење или интелектуално непоштење?
Али та врста глупости о Сирији стварно је малецна у односу на истинске лудости у виду неких овдашњих коментара о Новоросији. Ево омиљених ми. Аутор започиње цитирајући ме:
"У овом рату никада се није радило о Новоросији или Украјини."
А затим наставља:
"Та изјава је превише празна и њом се избегава одговорност. Да ли стварно мислите да кажете да хиљаде људи убијених гранатирањем, хиљаде младих украјинских војних обвезника стављених у машину за млевење меса, хиљаде домова уништених, више од једног милиона људи који су се претворили у избеглице ... да ништа од тога нема никакве везе са Новоросијом и Украјином ? Да је све ово само због Русије ? Заиста, било би добро када бисте се уздржали од тако глупих изјава."
Једини проблем је, наравно, што ја тако нешто никад нисам рекао :-)
Наравно, очигледно je да сам мислио да АГЛОЦИОНИСТИЧКОЈ ИМПЕРИЈИ циљ никада нису били Украјина или Новоросија, већ рат против Русије. Све што је Русија урадила јесте да је увидела стварност. Опет, речи "Да ли заиста хоћете да кажете да је" јасно показују да аутор намерава да изокрене оно што сам рекао, да унесе други смисао, а онда да ме индигнирано денунцира као монструма којег није брига за Украјину или Новоросију (остатак коментара је у истом тону: срдито оптуживање за никад изјављено и закључке које нисам извео).
Већ сам навикао на истински завидан ниво неискрености путиномрзитељске гомиле и сада то сматрам нечим за њу типичним. Али сам хтео да илуструјем и само још једном покажем да се, бар у неким случајевима, уопште не жели искрен разговор. Али, ни ја не желим да све сведем на само неколико нечасних и бучних појединаца. Ту су и многи који су искрено збуњени, исфрустрирани и чак разочарани очигледном пасивношћу Русије. Ево извода из е-писма којег сам добио јутрос:
"Изгледа да сам се заиста надао да ће можда Русија, Кина и БРИКС постати контратежа. Оно што ја не разумем јесте зашто Русија после све те сатанизације од стране САД и Европе не узврати. Санкције наметнуте од стране Запада боле Русију, а ипак још увек продаје нафту за евро/ долар и упиње се да акомодира Европу. Ја не разумем зашто они не кажу мичите све санкције или нема гаса. Кина такође веома мало говори противу САД, иако потпуно схвата да ће, ако Русија ослаби, она бити следећа на листи. Што се тиче све те приче о укидању санкција Ирану, све је то фарса, јер као што сви знамо, Израел никада неће дозволити да се укину. Па зашто Кина и Русија пристају на ту шараду ? Понекад се питам нисмо ли сви изиграни, да је то све једна велика игра, да нема шансе да ће се ишта променити."
У овом случају аутор исправно види да Русија и Кина прате веома сличну политику која сигурно изгледа као покушај да се удовољи САД. За разлику од претходног коментара, ту је аутор и искрен и истински тужан.
У ствари, верујем да су оно што опсервирам три веома различита феномена што се јављају истовремено:
1) Организована путиномрзитељска кампања коју су покренули огранци влада САД и Велике Британије, којих је задатак манипулација друштвеним медијима.
2) Спонтана путиномрзитељска кампања предвођена извесним руским национално-бољшевичким круговима (Лимонов, Дугин & комп.).
3) Израз искрене збуњености, туге и разочарења поштених и добронамерних људи за које је садашњи руски став стварно лишен смисла .
Остатак овог поста ће бити у потпуности посвећен покушају да се онима из треће групе објасни руски став (било какав дијалог са прве две једноставно је бесмислен).
Покушај давања смисла наизглед нелогичној политици
У уводу сам рекао да оно што се дешава јесте рат против Русије, али не прави рат (још?), и не баш онакав какав је стари хладни рат био. У суштини, оно што Англоционисти раде прилично је јасно и много руских коментатора већ је дошло до тог закључка: САД су ушле у рат против Русије у којем ће се САД борити до последњег Украјинца. Тако, за Англоционистичку империју, "успех" никада не може бити дефинисан резултатом у Украјини, јер, као што сам раније рекао, у овом рату се не ради о Украјини. За Империју, "успех" је специфичан исход у Русији: промена режима. Хајде да погледамо како Империја планира да оствари овај резултат.
Првобитни план био је једноставан и у типичном стилу америчких неоконзервативаца: збацити Јануковича, уторити Украјину у ЕУ и НАТО, политички примакнути НАТО до руске границе и, војно, преместити на Крим. Тај план је пропао. Русија је прихватила Крим а Украјина се урушила у опак грађански рат у комбинацији са терминалном економском кризом. Онда су амерички неоконзервативци потегли План Б.
И План Б је био једноставан: да Русија војно интервенише у Донбасу и да се то искористи као изговор за прави Други хладни рат, чиме би се створиле тензије између Истока и Запада као 1950-их, оправдала страхом индукована политика на Западу, и потпуно раскинуле иначе све чвршће економске везе између Русије и ЕУ. Осим што је и тај план омануо - Русија није загризла мамац, и уместо да директно интервенише у Донбасу, она је почела с великом тајном операцијом да подржи борбу против нацистичких снага у Новоросији. Руски план је успео, а Хунтине репресивне снаге (ХРС) су тешко поражене од Новоросијских оружаних снага (НОС), иако су ове имале огроман дефицит у ватреној моћи, оклопу, специјалистима и људству (руска тајна помоћ је такву ситуацију постепено преокренула).
Тада је англоционистичка плутократија заиста одлепила увидевши да се, истовремено, њихов план распада и да не постоји заиста ништа што се може уради да се спаси (војна опција је била потпуно немогућа, као што сам раније објаснио). Покушали су с економским санкцијама, али су оне само помогле да Путин уђе у одавно потребне реформе. Али најгоре од свега је било то што је Путин, сваки пут када је Запад очекивао да ће урадити једно, чинио управо супротно:
-Нико није очекивао да ће Путин користи војну силу на Криму у брзопотезној операцији која ће у историју ући славна бар као "Шторм-333".
- Сви (укључујући и мене) су очекивали да ће Путин послати снаге у Новоросију. Није.
- Нико није очекивао да ће руске контрасанкције ударити по пољопривредном сектору ЕУ.
- Сви су очекивали да ће Путин узвратити после најновије рунде санкција. Није.
Ту постоји образац, основа свих борилачких вештина: прво, никад не сигнализирај своје намере; друго, финтирај, и; треће, удари када и где противник не очекује.
Насупрот томе, постоје две ствари које су дубоко укорењене у западном начину политичког мишљења, ствари које Путин никада не ради: Путин никада не прети и никада се не размеће. На пример, иако су САД у суштини у рату са Русијом, Русија ће радо подржати резолуцију против ИДИЛ-а, ако је у руском интересу. И руски дипломати ће говорити о "нашим америчким партнерима" и "нашим америчким пријатељима", док ће, истовремено, чинити више него остатак планете заједно за рушење Англоционистичке империје.
Брз поглед на Путинов учинак
Као што сам пре писао, за разлику од неких других блогера и коментатора, ја нисам видовит нити пророк и не могу вам рећи шта Путин мисли или шта ће сутра учинити. Али оно што могу да вам кажем јесте шта је Путин већ учинио (без неког посебног реда):
- поломио је кичму од Англоциониста подржаваној олигархији у Русији;
- остварио је заиста чудесан успех у Чеченији (какав ниједан пророк није предвидео);
- буквално је васкрсао руску економију;
- обновио је руске војске, обавештајне и безбедносне службебе;
- озбиљно је нарушио могућности страних НВО да подривају Русију;
- учинио је више за дедоларизацију планете него ико пре њега;
- направио је Русију неоспорним лидером и БРИКС-а и ШОС;
- отворено је оспорио информативни монопол западне пропагандне машинерије (са пројектима као што је РТ );
- зауставио је непосредно предстојећи САД / НАТО напад на Сирију слањем Експедиционих снага Руске ратне морнарице (које су Сирији пружиле пуну радарску покривеност читавог региона);
- омогућио је Асаду да победи у сиријском грађанском рату;
- отворено је одбацио "универзални цивилизацијски модел" Запада и отворено подржава други, заснован на вери и традицији;
- отворено је одбацио униполарни "Нови светски поредак" на челу са Англоционистима и отворено подржава мултиполарни светски поредак;
- подржава Асанжа (преко РТ) и штити Сноудена;
- створио је и промовисао нови модел савеза између хришћанства и ислама и тако поткопао парадигму "Сукоб цивилизација";
- шутнуо је Англоционисте с кључних локација на Кавказу (Чеченија, Осетија);
- шутнуо је Англоционисте с кључних локација у централној Азији (база Манас у Киргистану);
- дао је Русији средства да брани своје интересе на Арктику, укључујући војна средства;
- успоставио је прави стратешки савез са Кином, савез који је у сржи и ШОС и БРИКС-а;
- тренутно промовише законе који бране страним интересима да контролишу руске медије;
- дао је Ирану средства да развије преко потребан цивилни нуклеарни програм;
- ради са Кином на стварању финансијског система потпуно одвојеног од оног који контролишу Англоционисти (укључујући трговину у рубљама или јуану);
- поново је успоставио руску политичку и економску подршку Куби, Венецуели, Боливији, Еквадору, Бразилу, Никарагви и Аргентини;
- ефикасно је издувао једра проамеричке обојене револуције у Русији;
- организовао је "Военторг" која је наоружала Новоросијске оружане снаге;
- пружио је уточиште стотинама хиљада украјинских избеглица;
- послао је животно потребну хуманитарну помоћ Новоросији;
- обезбедио је директну руску ватрену подршку Новоросијским оружаним снагама, можда чак и из ваздуха, а на кључним местима ( "Јужни прстен", на пример).
- последње, али не и најмање важно, отворено говори о потреби да се Русија "суверенизује" и да се савлада проамеричка пета колона.
А та листа је много дужа. Све што покушавам да покажем јесте да Англоционисти имају веома добар разлог што мрзе Путина: његов дуг историјат веома ефикасне борбе против њих, Англоциониста. Дакле, сем ако претпоставимо да се Путин наједном преломио или да му је једноставно понестало енергије, или храбрости, ја тврдим да идеја о његовом изненадном заокрету од 180 степени нема смисла. Његова актуелна политика, међутим, смисла има, што ћу сада покушати да објасним.
Ако сте од оних "Путин издаде Новоросију" особа, оставите ту хипотезу по страни за тренутак, тек расправе ради, и претпоставите да је Путин и принципијелан и логичан. Шта он то ради у Украјини? Можемо ли осмислити оно што опсервирамо?
Императиви које Русија не може игнорисати
Прво, следеће сматрам неоспорним:
Прво, Русија мора победити у рату који Англоционисти тренутно воде против ње. Оно што Империја жели у Русији јесте промена режима после чега би следила потпуна апсорпција у сферу утицаја Запада и, вероватно, распад Русије. Угрожено је само постојање руске цивилизације.
Друго, Русија никада неће бити сигурна са неонацистичким русофобним режимом на власти у Кијеву. Укијевске националистичке наказе су доказале да је с њима немогуће преговарати (прекршили су буквално сваки споразум потписан до сада), њихова мржња према Русији је тотална ( што су показали својим сталним референцама на употребу - хипотетичког - нуклеарног оружја против Русије). Стога је,
Треће, промена режима у Кијеву праћена потуном денацификацијом једини је могући начин за Русију да оствари своје виталне циљеве.
Опет, и ризикујући да моје речи буду изврнуте и погрешно протумачене, морам поновити да се овде не ради о Новоросији. Није чак ни будућност Украјине у питању. У питању је планетарни сукоб (ово је једна од Дугинових теза с којом се у потпуности слажем). Будућност планете зависи од способности БРИКС / ШОС земаља да замене Англоционистичку империју са врло различитим, мултиполарним, међународним поретком. Русија је од кључног значаја и неопходна је у овим напорима (сваки такав напор учињен без Русије је осуђен на пропаст), а будућност Русије се сада одлучује тиме шта ће Русија учинити у Украјини. Што се тиче будућности Украјине, она у великој мери зависи од тога шта ће се десити са Новоросијом, али не искључиво. На парадоксалан начин, Новоросија је важнија за Русију него Украјину. А ево и зашто:
За остатак Украјине, Новоросија је изгубљена. Заувек. Ни заједнички Путинов и Обамин напор не би то могао спречити. У ствари, Укији то знају и то је разлог зашто се не труде да освоје срца и умове локалног становништва. У ствари, ја сам уверен да је такозвано случајно или хировито уништење новоросијске индустријске, привредне, научне и културне инфраструктуре намеран чин осветничке мржње сличан начину на који су се Англоционисти увек окретали убијању цивила када нису могли да надвладају војне снаге (примери Југославије и Либана падају ми на памет). Наравно, Москва ће вероватно приморати локалне новоросијске политичке лидере да потпишу неку врсту документа којим се прихвата суверенитет Кијева, али то ће бити фикција, сувише је касно за то. Ако не де јуре, онда де факто, Новоросија никада више неће прихватити владавину Кијева. И сви то знају, у Кијеву, у Новоросији и у Русији.
Како би изгледала де факто, али не и де јуре независност ?
Без украјинске војске, Националне гарде, батаљона олигарха или СБУ, пуна економска, културна, верска, језичка и независност образовног система, локално изабрани званичници и локални медији, али све то са укијевским заставама, без званичног статуса независности, без Новоросијских оружаних снага (назваће их нешто као "регионалне безбедносне снаге" или чак "полиција"), и не новоросијска валута (мада ће се рубља уз долар и евро користити у свакодневном животу). Челници ће морати да буду званично одобрени од Кијева (што ће Кијев, наравно, и учинити, допуштајући да његова немоћ постане видљива). То ће бити привремен, прелазни и нестабилан аранжман, али ће бити довољно добар да се спаси образ Кијева.
То рекавши, сад бих додао и тврдим да и Кијев и Москва имају интерес у одржавању фикције унитарне Украјине. За Кијев, то је начин да не изгледа тотално поражен од проклетих Москаља. Али шта је са Русијом?
Шта бисте ви учинили на Путиновом месту?
Поставите себи следеће питање: да сте Путин и да је ваш циљ промена режима у Кијеву, да ли би радије да Новоросија буде део Украјине, или не? Ја тврдим да је имати Новоросију унутар Украјине много боље из следећих разлога:
1. то је чини делом, чак и на макро нивоу, украјинских процеса, као на националним изборима и националним медијима;
2. намеће поређење са условима у остатку Украјине;
3. то чини много лакшим утицај на трговину, бизнис, транспорт, итд;
4. ствара алтернативни политички центар, без нациста, за разлику од Кијева;
5. олакшава руским интересима (свих врста) да пенетрирају у Украјину;
6. отклања могућност да се "зид" или "баријера" Хладног рата стави на неки географском маркер;
7. отклања оптужбе да Русија жели да подели Украјину.
Другим речима, имати Новоросију де јуре, номинално, као део Украјине је најбољи начин да изгледа да је све у складу са захтевима Англоционистичке империје, док се за то време руши нацистичка хунта на власти. У недавном чланку сам објаснио шта Русија може да уради без икаквих већих последица:
1. да се свуда политички супротставља укијевском режиму: у УН, медијима, да утиче на јавно мњење, итд;
2. да исказује политичку подршку Новоросији и било којој и било каквој украјинској опозицији водећи информативни рат (руски медији раде одличан посао);
3. да спречава пад Новоросије (тајна војна помоћ);
4. да немилосрдно економски притиска Украјину;
5. да ремети колико је то могуће САД-ЕУ "осовину доброте";
6. да помаже економски и финансијски просперитет Крима и Украјине.
Другим речима - нека изгледа да си ван док си унутра.
Шта би уопште била алтернатива ?
Већ чујем хор огорчених "Ура патриота" (тако их зову у Русији) како ме оптужују да Новоросију видим само као средство за остваривање руских политичких циљева и да игноришем смрт и патњу коју је претрпео народ Новоросије. Таквима ћу једноставно одговорити следеће:
Да ли неко озбиљно верује да би независна Новоросија могла да живи ма и у најмањем миру и безбедности, без промене режима у Кијеву? Ако Русија себи не може да приушти нацистичку хунту на власти у Кијеву, може ли Новоросија ?!
У принципу, ура-патриоте су за урадити "ома", без било какве средњорочне или дугорочне визије. Баш као они што верују да Сирија може бити спасена слањем руских авиона, ура-патриоте верују да се криза у Украјини може решити слањем тенкова. Они су савршен пример за то шта је Х.Л. Менкен мислио рекавши: "За сваки сложен проблем постоји одговор који је јасан и једноставан, и погрешан."
Тужна стварност је да је начин размишљања иза таквих "једноставних" решења увек исти: никада преговарати, никада не правити компромис, не гледати дугорочно, већ само у непосредну будућност и користи силу у свим случајевима.
Али ту су чињенице: САД / НАТО блок је моћан, војно, економски и политички, а то може да повреди Русију, посебно временом. Осим тога, иако Русија може лако победити украјинску војску, тешко да би то била значајна "победа". Споља би покренула битно погоршање међународне политичке климе, док би на унутрашњем плану Русија морала да сузбија украјинске националисте (а сви нису нацисти) силом. Би ли Русија то могла да изведе? Опет, одговор је - да, али по коју цену?
Мој добар пријатељ је био пуковник у специјалној јединици КГБ-а под називом "Каскада" (касније је преименована у "Вимпел"). Једног дана ми је рекао како се његов отац, и сам оперативац ГРУ-а, борио против украјинских побуњеника од краја Другог светског рата у 1945. до 1958. године: то је тринаест година! Стаљину и Хрушчову је требало 13 година да коначно сломе украјинске националистичке побуњенике. Да ли ико у памети искрено верује да би савремена Русија требало да понови такву политику и проћерда године гањајући украјинске побуњенике?
Узгред, ако су украјински националисти могли да се боре против совјетске власти Стаљина и Хрушчова пуних 13 година после завршетка рата - како то да не постоји видљив отпор нацистима у Запорожју, Дњепропетровску или Харкову ? Да, Луганкс и Доњецк се устали на оружје, веома успешно - али остатак Украјине? Да сте Путин, да ли бисте били сигурни да ће руске снаге ослобађајући ове градове добити исту добродошлицу као на Криму?
Па ипак, ура патриоте терају своје, за још руске интервенције и даље новоросијске војне операције против укијевских снага. Зар није време да се запитамо ко би имао користи од такве политике?
То је стари трик америчке ЦИА-е, да користи друштвене медије и блогосферу за покретање националистичког екстремизма у Русији. Добро знани и поштовани руски патриота и новинар - Максим Шевченко - има групу људи организованих да прате ИП бројеве неких од најутицајнијих радикалних националистичких организација, сајтова, блогова и индивидуалних постера на руском интернету. Испоставило се да је већина са седиштем у САД, Канади и Израелу. Изненађењце ! Или, можда, уопште не чуди ?
За Англоционисте, подржавање екстремиста и жестоких националиста у Русији има савршеног смисла. Или ће утицати на јавно мњење или ће их, у најмању руку, искористи за лупетање по власти. Ја лично не видим разлику између једног Удаљцова или Навалног с једне стране, и Лимонова или Дугина с друге. Њихов једини учинак је да су људи љути на Кремљ. Који је изговор за гнев није битно - за Навалног су "украдени избори", за Дугина "издана Новоросија". И није битно ко је од њих плаћени агент или је тек "корисни идиот" - Бог ће им судити - али јесте битно то да решења за која се залажу уопште нису решења, већ само светачки изговори за ружење власти.
У међувремену, имамо да Путин не само да није продао, издао или на други начин оставио Новоросију, Порошенко је тај који се једва држи на власти, а Бандерастан срља у пропаст. Ту је, ипак, и доста људи који виде да је ова "пропаст и чемер" глупост, како у Русији (Јури Баранчик), тако и у иностранству (М.К. Бадракумар).
Али шта је с олигарсима?
Разматрао сам ово питање у недавном посту The Saker: Стрелков, од пливања са пиранама до пливања са великим белим ајкулама | Ћирилизовано , али мислим да је важно и овде се вратити на ову тему. Прва ствар која је од кључног значаја за разумевање руског или украјинског контекста јесте да су олигарси животна чињеница . То не значи да је њихово присуство добра ствар, само да Путин и Порошенко и, по том питању, свако ко покушава да тамо нешто уради, треба да их узме у обзир. Велика разлика је у томе што је у Кијеву режим под контролом олигарха замењен режимом олигарха, док у Русији олигархија може имати само утицаја, али не и контролу над Кремљом. Примери Ходорковског или Јевтушенкова показују да Кремљ и даље може, што и чини, да среди олигарха када је то потребно.
Ипак, једна је ствар изабрати једног или два олигарха, а сасвим друга уклонити их из украјинске једначине: друго се неће десити. Дакле, за Путина, било која украјинска стратегија мора да узме у обзир присуство и, искрено, моћ украјинских олигарха и њихових руских пандана.
Путин зна да су олигарси лојални једино себи и да је њихова једина "земља" тамо где је њихова имовина. Као бившем обавештајном официру КГБ-а, за Путина је ово очигледан плус, јер такав начин размишљања потенцијално му омогућава да их манипулише. Сваки обавештајни официр зна да се људи могу манипулисати приступима чија је листа ограничена: идеологијом, егом, озлојеђеношћу, сексом, "скелетом у ормару" и, наравно, новцем. С Путинове тачке гледишта, Ринат Ахметов, на пример, је тип који је запошљавао неких 200 000 људи у Донбасу, који очигледно може да сврши посла, а чија је званична лојалност Кијеву и Украјини само камуфлажа за његову стварну лојалност: свом новцу. Путин не мора да воли или поштује Ахметова, већина обавештајних официра потајно презире такве особе, али то такође значи да је Ахметов за Путина апсолутно кључан за разговор, испитивање опција и, евентуално, да се искористи за постизање руских националних стратешких циљева у Донбасу.
Већ сам то овде писао и то много пута: Руси разговарају са својим непријатељима. Са пријатељским осмехом. То још више важи за бившег обавештајног официра који је обучен да увек комуницира, осмехује се, да изгледа да је заинтересован и пун разумевања. За Путина, Ахметов није пријатељ или савезник, већ моћна фигура којом се може манипулисати у корист Русије. Оно што покушавам да објасним је следеће:
Круже бројне гласине о тајним преговорима између Рината Ахметова и разних руских званичника. Неки кажу да је Кодаковски у питању. Трећи помињу Суркова. Уопште не сумњам да се такви тајни преговори одвијају. У ствари, сигуран сам да разговара свак са сваким. Чак се разговара и са одвратним, злим и подлим створењем као што је Коломојски. У ствари, сигуран сигнал да је неко коначно одлучио да га уклони биће то да нико с њим више не говори. То ће се вероватно десити, с временом, али сасвим сигурно не док његова база моћи довољно не еродира.
Један руски блогер верује да је Путин Ахметова већ "убедио" (читај: поткупио) и да је овај спреман да игра по новим правилима која сада гласе "Путин је газда". Можда. Можда не још, али ускоро. Можда никада. Све што ја сугеришем јесте да су преговори између Кремља и локалних укијевских олигарха логична и неизбежна ствар, иста као амерички контакти са италијанском мафијом пре но што су се америчке оружане снаге искрцале у Италију.
Али постоји ли пета колона у Русији?
Да, апсолутно. Прво и најважније, утврђено је да је има унутар саме владе Медведева и чак унутар председничке администрације. Увек имајте на уму да је Путин доведен на власт од две конкурентске силе: тајних служби и "великог новца". И да, иако је тачно да је Путин страховито ослабио "велики новац" компоненту (оно што ја зовем "Атлантистичким интеграционистима"), они су и даље тамо, итекако, иако су покорнији, опрезнији и мање арогантни него када је Медведев био формално председник. Велика промена у последњих неколико година је то што се борба између патриота ("Евроазијских суверениста") и пете колоне сада води на отвореном, али је далеко од краја. И ми никада не треба да потцењујемо ове људе: они имају велику моћ, много новца и фантастичне могућности да корумпирају, прете, дискредитују, саботирају, прикривају, подмазују, итд Они су такође веома паметни, они могу да запосле најбоље стручњаке и они су веома, веома добри у огавним политичким кампањама. На пример, петоколонаши се јако труде да се национално - бољшевичка опозиција што више чује (и Лимонов и Дугин редовно добијају термине на руским телевизијама) и прича се да они доста финансирају национал-бољшевичке медије (као што су браћа Кох давали за Чајанку у САД).
Још један проблем је што, иако ови момци објективно раде по поруџбини америчке ЦИА-е, за то нема доказа. Као што ми је један мудар пријатељ рекао много пута: већина завера су реално тајни договори и веома их је тешко доказати. Али заједнички интереси америчке ЦИА-е и руске и украјинске олигархије су толико очигледни да су неоспорни.
Права опасност за Русију
Добро, сада имамо потпуну слику. Опет, Путин мора да се истовремено суочи са:
1) стратешким америчко-британско & комп. кампањама психолошког рата које комбинују сатанизацију Путина преко корпоративних медија и кампањама преко друштвених медија, да га се дискредитује због пасивности и непружања адекватног одговора Западу;
2) малом, али веома бучном групом (углавном) национал-бољшевика (Лимонов, Дугин & комп.), који су у Новоросији нашли савршен разлог и прилику да лупетају о/по Путину зато што не дели њихову идеологију и не слаже се с њиховим "јасним, једноставним, и погрешним" решењима;
3) мрежом моћних олигарха који ће желети да искористе прилике које им пружају акције прве две групе, да промовишу своје сопствене интересе;
4) петом колоном за коју је све горе наведено фантастична прилика за слабљење Евроазијских суверениста;
5) са разочарењем многих искрених људи који сматрају да се Русија понаша као пинг-понг лоптица;
6) огромном већином Новоросијана који желе потпуну (де факто и де јуре) независност од Кијева и који су искрено убеђени да су било какви преговори са Кијевом увод у издају Русије интереса Новоросије;
7) објективном стварношћу да интереси Русије и Новоросије нису исти;
8) објективном стварношћу да је Англоционистичка империја и даље веома моћна, па чак и потенцијално опасна.
За Путина ће бити веома, веома, тешко да балансира овим снагама на такав начин да резултујући вектор буде онај који је у стратешком интересу Русије. Тврдим да једноставно не постоји друго решење тог питања, осим да се у потпуности раздвоје званична (декларативна) руска политика и стварне акције Русије. Тајна помоћ Новоросији - Военторг - је пример тога, али само ограничен, јер оно што Русија мора урадити сада превазилази тајне акције: мора изгледати да Русија ради једно, а да уствари чини потпуно супротно. У стратешком интересу Русије је да у овом тренутку изгледа, да:
1) подржава споразумно решење у складу са: унитарном несврстаном Украјином, са широким регионалним правима за све области, а да се, истовремено, свуда политички супротставља режиму: у УН, медијима, да утиче на јавно мњење и сл. и да подржава и Новоросију и било какву украјинску опозицију;
2) пружи руским и украјинским олигарсима разлог да се, ако не подржавају, онда барем не противе таквом решењу (нпр: тако што неће национализовати имовину Ахметова у Донбасу), док се истовремено осигурава да располаже с довољно, и у дословном смислу, "ватрене моћи", да задржи под контролом олигархе;
3) преговара са ЕУ о стварној имплементацији Споразума Украјине са ЕУ, док у исто време помаже Украјини да изврши економско самоубиство, али водећи рачуна да економски дави али да режим не заковрне;
4) преговара са ЕУ и хунтом у Кијеву око испоруке гаса, а да истовремено режим плаћа довољно да буде шворц;
5) генерално делује неконфронтативно у односу на САД, док истовремено ствара што је више могуће тензија између САД и ЕУ;
6) да је, као, на располагању и спремна да послује са Ангоционистичком империјом, а у исто време да гради алтернативне међународне системе нецентриране на САД и долар.
Као што видите, ово превазилази регуларни програм тајних акција. Оно с чим се суочавамо је веома сложен, вишеслојан, програм за постизање руског најважнијијег циља у Украјини (промена режима и денацификација), док се инхибира што је више могуће покушаја Англоциониста да поново створе тешку и дуготрајну кризу између Истока и Запада, криза у којој би се ЕУ практично фузионисала са САД.
Закључак: кључ руске политике?
Већина нас је навикла да мисли у категоријама суперсиле. Уосталом, амерички председници, од Регана до Обаме, све су нас кљукали великим изјавама, готово непрестаним војним операцијама, после брифинзима Пентагона, претњама, санкцијама, бојкотима, итд, тако да бих рекао да је то увек било обележје западне "дипломатије", од крсташких ратова до најновијег бомбардовања ИДИЛ-а. Русија и Кина имају дијаметрално супротну традицију. На пример, у смислу методологије, Лавров увек понавља исти принцип: "Ми желимо да наши непријатељи буду неутрални, желимо да неутралне претворимо у партнере и желимо да од партнера постану наши пријатељи." Улога руских дипломата није да се припрема рат, већ да се рат избегне. Да, Русија ће се борити, али само када дипломатија не успе. Ако је за САД дипломатија искључиво средство за испоручивање претњи, за Русију је она основно средство да их отклони. Стога уопште није чудно што је америчка дипломатија примитивна до комичности. Уосталом, колико је потребно софистицираност па рећи "испуњавај, иначе". Сваки уличар зна како се то ради. Руски дипломати су много сличнији деминерима: они морају да буду изузетно стрпљиви, веома пажљиви и потпуно усредсређени. Али, и што је најважније, никоме не могу дозволити да их пожурује, да ствар не би експлодирала.
Русија је потпуности свесна да је Англоционистичка империја у рату са њом и да предаја једноставно више није опција (под претпоставком да је икада била). Русија такође схвата да она сама није права суперсила, или, још мање, империја. Русија је само веома моћна земља која покушава да примири империју без изазивања фронталног сукоба с њом. У Украјини, Русија не види другачијег решења од промене режима у Кијеву. У постизању тог циља, Русија ће увек преферирати решење до којег се дошло преговорима, а не оно остварено силом, иако ће, ако јој се не остави други избор, употребити силу. Другим речима:
Дугорочни и крајњи циљ Русије је рушење Англоционистичке империје.
Средњорочни циљ Русије је стварање услова за промену режима у Кијеву.
Краткорочни циљ Русије је спречити Украјину да савлада Новоросију
Руски преферентни метод за постизање ових циљева је преговарање са свим укљученим странама. Предуслов за постизање ових циљева путем преговора јесте спречавање Англоционистичке империје да успе у стварању акутне континенталне кризе (с друге стране, империјална "дубока држава" све то потпуно разуме и отуд двострука објаве рата од Обаме и Порошенка).
Докле год имате ове основне принципе на уму, и кривудања, противречности и пасивност руске политике ће вам имати смисла.
Отворено је питање да ли ће Русија успети у остваривању својих циљева. Теоријски, успешан хунтин напад на Новоросију би могао натерати Русију да интервенише. Исто тако, увек постоји могућност још једне "лажне заставе", можда нуклеарне. Ја мислим да је руска политика здрава и реално најостварљивија под тренутним скупом околности, али време ће рећи своје.
Жао ми је што ми је требало више од 6400 речи да све ово објасним, али у друштву у којем се већина "мисли" изражава "твитовима" и анализама као што су Фејсбук постови, тежак је то задатак бацити мало светла на оно што се претвори у поплаву неспоразума и заблуда, а све још горе манипулацијом друштвеним медијима. Чини ми се да би 60 000 речи било достатно за овај задатак, јер је много лакше једноставно избаци кратак и једноставан слоган него оповргнути његове претпоставке и импликације.
Надам се да ће барем они међу вама који су искрено били збуњени наизглед нелогичним ставом Русије сада моћи да споје тачкице и да свему томе дају више смисла.
 |
| art: Josetxo Ezcurra |
Срдачан поздрав свима,
The Saker
Извор: The Vineyard of the Saker: The Russian response to a double declaration of war
Превод: Ћирилизовано
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!