Jевреjски брат: Jош jедна епизода рата у Арцаху

 

Владимир Ружански, рођен у Совјетском Савезу, више година живео у Израелу, где је и војску служио, да би се недавно преселио у Jермениjу. Историчар, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра. Преносимо вам Обjавимо jош једно његово сећање на Карабах.

Прво помислих да су помоћници лекара, а можда и самилекари. Било их двојица, у обичноj ратноj униформи. Само на леђима, грудима и рукавима били су им зашивени беликрстови. Задивљен, питао сам jедног од воjника, да ли jе лекар.

“Нисам”, одговори ми. “Зашто си тако помислио, тетак?

Стариjе људе, као jа, у Jермениjи млади обично зову “тетак”.

“Јер имате крст на леђима”, рекох.

“Крстови су зато да би могли да ме разликују од Азербеjџанца, ако будем рањен или убиjен”, – jедноставно ми обjасни воjник.

Разговарали смо у соби за пушење, где у углу видех хрпу трака од беле тканине, од коjих су воjници себи шили крстове.

После овог случаjа виђао сам још доста крстова од беле тканине…

Неко их шио велике, преко целих леђа, неко мале, само на рамену или грудима.

У рату све jе могуће, сетих се речи мог приjатеља с почетка рата.

Требало би да и себи нашиjем такве крстове, помислио сам, али се одмах присетих – ја ипак нисам хришћанин.

Са положаја се видела црква у којој су многи војници крштавани.

А jедном дође код нас свештеник и дуго jе о нечему разговарао са воjницима.

Лоше сам разумео о чему се прича (jер не знам добро jерменски) и замолих приjатеља да ми укратко преведе о чему jе реч.

Он ме погледа, осмехну се и запита: “Желиш ли да прихватиш крштење? Момци иду у цкрву. О томе је реч.”

“Крстити се? Али нисам за то спреман…”

Тако сам једини остао без крста, а моj приjатељ је наставио да ме зове своjим jевреjским братом.

---

Претходно од истог аутора:

Владимир Ружански, Јеврејин и јерменски добровољац: Утисци из Арцаха

---

Аутор: Владимир Ружански

Превод: Арам Гарегинијан

ГОЛИ ОТОК УМЕСТО МАТУРЕ, ЗБОГ ДЕВОЈКЕ САМ ЗАВРШИО НА КАМЕНУ ТИТОВОГ ПАКЛА – Вуксан Кнежевић

 Били смо у гостима код г Вуксана Кнежевића, професора књижевности у пензији, најмлађег живог роба са Голог отока. Породица Кнежевић, је проказана као државни непријатељ. Вуксан и његова браћа су прошла кроз пакао јединственог логора који је првенствено био за Србе. Како је отишао тамо и шта је све преживео, послушајте у овој невероватној причи.

 

Аутор: Милорад Ђошић

Видео продукција: Данга инфо

Извор: Јутјуб

Пренето са: СКЦ "Ћирилица" Београд

 

Па после кажу теорија завере. Погледајте германску визију "Нове Европе трајнога мира" из 1920. године

 

   

И не успут, кликните на повезницу за извор и разгледајте страницу најинформативније друштвене мреже, Редит, о Србији. Можда и ви имате нешто да понудите страном читаоцу.

 

Извор: 100 Years Ago Today [27 October 1920] Austrian designer P.A. Maas’s vision of “The New Europe with Lasting Peace”: 24 equally-sized slices with a center in Vienna. This was one of the first visions of a European Union. : europe

Приредио: А.Ј.

Огњен Војводић: „Прва азбука света“ којом су Срби прешли на латиницу

 

 

Критички осврт на текст о наводним налазима њемачког офталмолога о српској азбуки* као „одмору за очи“ и првој азбуки свијета, у којем су наведени и обичајни примјери похвале аустрославистичкој српској ћирилици, а који су овог мјесеца пренијели скоро сви српски сајтови. Пет дана после објављивања спорног текста утврђено је да је податак о њемачком офталмологу лажна вијест.

У текстовима српских површних патриота и језикословаца југословенске оријентације у похвалу српској “савршеној“ ћирилици често се шаљу пропагандне поруке против православне цркве, као установе назадног наслеђа која се противила српском југословенском језичком јединству. Омиљени слогани противправославне пропаганде присталица аустрославистичке римокатоличке реформе српског правописа су „противљење црквених кругова“, „клерикални кругови“, ”калуђерски кругови“ и слично, или, као што су у тексту о наводном њемачком офталмологу одушевљеном српском ћирилицом саркастично констатовали, да је Караџићево уношење латиничног слова Ј у нову српску ћирилицу сматрано „за велики грех у црквеним круговима“. Православна црква се противила прилагођавању српског ћириличног писма хрватској латиници, и удаљавању од предања православне писмености и руског ћириличног писма као најраспрострањеније и тада цјеловитие ортографије и система ћириличне писмености.

Срби би требало да поштују своје национално културно православно предање, били атеисти или вјерујући, што подразумијева да не публикују текстове против православне цркве у било ком контексту, а посебно не у име југословенских језичких интеграција са хибридним политичким нацијама формираним на основу разграђивања српског језика и народа. Деградирање црквеног словенског језика и аутентичног српског ћириличног писма, а афирмисање српске ћирилице прилагођене хрватској латиници, пракса је антисловенске и противправославне латинске пропаганде од средњег вијека и прогона православних просветитеља, Светих Кирила и Методија. Такву праксу у Срба, поред римокатоличке унијатске мисије, сада спроводе агресивни атеисти у комунистичком континуитету промовисања паганизма, тражења “традиције“ у претправославном периоду паганства и „природњаштва“. У Црној Гори такву политику спроводи бивша партија на власти, ДПС, наследник југословенског савеза комуниста, у потрази за претправославним паганским идентитетом – „дукљанством“.

У спорном тексту се наводи да је њемачки научник утврдио да српска азбука “одмара очи“ – као да руска и бугарска азбука, ћирилична писма уопште, и грчко писмо, не одмарају очи, као да нису сродне ликовности и графике; као да садашња српска ћирилица није сачињена фрагментацијом и упрошћавањем цјеловитог ликовног система ћириличног писма. Логично је да Њемци програмски популаришу српску азбуку као прву у свијету коју су креирали њемачки аустрослависти као антипод руској азбуки и предању православне писмености. Савремена српска ћирилица је креирана у германославистичком геополитичком југословенском језичком програму одвајања српског народа од руско-словенског језичког јединства и православног правописног простора, а припајања германизованим словенским народима. Еврославистика од средине 19. вијека протежира српску ћирилицу у програму латинизације руског језика, као мисионарски модел правописног прозелитизма, писма прелаза на латинични еквивалент.

Лингвистички и ликовно је логично да њемачком научнику српска азбука одмара очи зато што је у реформисану српску азбуку унесено латинично слово Ј, а избачена ћирилична слова која су означавала глас Ј у одређеним контекстима, као што и данас постоје у руском и бугарском ћириличном писму. Такозвана Караџићева ћирилица је задржала дјелимичну фолклорну форму ћириличног писма, а усвојила правописни латински систем простог фонетског писма. Њемачки офталмолог је могао српску азбуку пропагандно прогласити првом азбуком свијета и зато што је креирана према моделу хрватске латинице њемачког филолога Лудвига Гауса (посрбљено Људевит Гај). Заправо, према мисионарским моделима латиничних простих правописа које су од средњег стољећа користиле покатоличене словенске заједнице на простору Далмације, а које су креирали латински лингвисти у сврху правописног прозелитизма.

Аустрославистичка српска ћирилица је креирана као еквивалент хрватском латиничном писму, као сурогат ћирилице и правопис прелаза на компатибилни латинични правопис у програму југославенских језичких еврославистичких интеграција. Аустрослависти су стварно сачинили савршени сурогат српске ћилице преко које је српски народ скоро сав прешао на латинични правопис тј. сачинили су средство латинске лингвистичке и унијатске мисије учинковитије него присилине мјере наметања српском православном народу латинског правописа. Нажалост, национална српска културна политика од Обреновића до данас аустроугарску колонијалну реформу, српског језика приказује у српском филолошком фолклору, то јест као Караџићеву и Даничићеву реформу упркос чињеници да су они били само сарадници и извођачи српских фолклорних форми аустрославистичког југословенског језичког програма. Фатализам српске филологије јесте у томе да је аустрославистичка колонизација српског језика спроведена српском културном самоколонизацијом, која као контрадикторност српске културне политике траје до данас – спровођењем аустрославистичке колонијалне културне политике упркос аустроугарској асимилацији, анексији и окупацији српског народа у којој је забрањивана употреба ћириличног писам. У тексту којим је разоткривена лажна вијест о открићима наводног њемачког научника такође је наведен примјер такве контрадиторности, да је у вријеме нацистичке Њемачке њемачки научник докториао на величању словенске ћирилице. И поред филолошке фолклорне фатаморгане коју продукују српски лингвисти, резултати колонизације српског језика су данас вавилонски видљиви – разградња и разграбљивање српског језика у програму вишеименог вишецентричног заједничког “југословенског“ језика.

1) Позната пропагандна похвала “реформисаној“ српској азбуки, наведена и у овом тексту, јесте извјесни или неизвјесни предлог Бернара Шоа да Енглеска усвоји принцип правописа аустрославистичке српске ћирилице, а којим се Шо као комуниста и Ирац једино могао залагати за разградњу енглеског језика и Уједињеног Краљевства, онако како је разједињен и разграђен српски језик и народ. Бернаров предлог се у енглеској лингвистици доживљава комичније од његових комедија, ако за њега неко и чује, али, љевичарски екстремисти пропагирају принципе аустрославистичке српске ћирилице криране и принципима револуционарног брзог описмењавања народних маса ван националног културног континуитета и предања православне писмености.

2) Велики гријех пред Богом и народом (али не саркастично како се писац памфлета о „првој азбуци“ ругао ставу православне цркве) јесте коришћење у пропагандне сврхе судбине “реформатора“, учитеља Сава Мркаља, наследно болесног и искоришећног од немилосрдне мисије римокатоличиког правописног прозелитизма према православном народу Далмације, а због чега је С. Мркаљ потпуно полудио и умро у душевној болници. Несрећна судбина учитеља С. Мркаља је типичан примјер праксе прозелитизма унијатске мисије – коришћења душевно лабилних људи или на рубу егзистенције, какав је био В. Караџић као избјеглица у Аустроугарској. Посебно су перфидне похвале аустрослависта Мркаљевим решењима српског правописа, којима су визије правописа душевно поремећеног човјека проглашавали генијалним – Мркаљев рад „Сало дебелога јер либо (или) азбукопротрес“, у којем је Мркаљ одређена ћирилична слова поредио са „салом“ и начинио нацрт правописа без „сувишних“ слова и слова која му визуелно сметају. Злоупотребом таквих људи, аустрославистички лингвисти су ликовали над Мркаљевим и Караџићевим креацијама српске ћирилице у програму разграђивања српског сложеног ћириличног писма и књижевног језика.

„ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ“

Питање сврхе и природе правописа је тема која захтијева опширно разматрање. Посебна је културно-политичка тема сврха простог правописа у програмима колонијалне културне политике. Прворазредни примјер примјене простог правописа у колонизацији језика јесте реформа српског језика и правописа познат по принципу „пиши као што говориш“. Правописно правило „пиши као што говориш“, које су српски југословенски језикословци приказивали као Караџићеву филолошку формулу, принцип је који су заговарали европски радикални рационалисти, али који није примјењиван у европским језицима. Цитат „пиши као што говориш“ који су аустрославистички филолози приписали свом сараднику Вуку Караџићу у кампањи колонизације српског језика, креирао је њемачки филолог Ј. К. Аделунг – Johann Christoph Adelung 1732 – 1806. Аустрославистичка  језичка политика је промовисала правописни принцип „пиши као што говориш“ као савршен, који не захтијева интелектуални напор у описмењавању и споразумијевању, упрошћавањем и банализовањем представе о правопису, а ради примјене простог правпописа у српском народу и раскида са сложеним српским престижним правописом и предањем православне писмености.

Сајт који је пласирао текст о измишљеном офталмологу користи латинично писмо, а задржао је лого саја на ћириличном писму – што говори о правописној проселитској сврси савремене српске ћирилице.

 

Правописни принцип „пиши као што говориш“ је антиправописни принцип. Правилом „пиши као што говориш“ се писани и књижевни језик, као критеријум језичке културе и правилног говора, подређује разговорном језику. Таквим принципом се критеријум кодификовања књижевног језика премјешта са културе и континуитета књижевног језика на “говор“ просте већине. Примјеном правила „пиши као што говориш“ се покреће процес упрошћавања и разградње језика: разграђује се стечено стање језичке културе, раскида са континуитетом књижевног језика, разграђује цјеловитост и структура, социолекти и дијалекти једног језика. У завршном процесу писања како говори већина, језик постаје одређен “говором гомиле“ – “ријалити“ речником, како констатују српски лингвисти који упорно промовишу узрок упрошћавања и упростачења српског језика.

Усвајањем правила “пиши као што говориш“ на језик је примијењен политички принцип, право демократске већине, као критеријум књижевног језика – критеријум квантитета на квалитет културе. Наиме, на српски језик је примијењен економски комерцијални принцип економичнијег правописа, семантика и естетика економичности; супротно карактеру и појму културе. Истим политичко-економским принципом српски југословенски језикословци, пошто је процес прозелитског преласка православних Срба на литинични правопис скоро довршен, форсирају финалну филолошку фразеологију југослоенске језичке политике о предности употребе два правописа, као корист српског народа који има више, а не мање, који је тиме богатији од европских народа кјои имају по један латински правопис.

Култура и етимолошки значи обдјелавање и очување предања, а у етимолошкој основи има култ – поштовање Светиње. Умјесто успостављања правила „читај и говори како је књижевним језиком писано“, стандарда кодификације који омогућава континуитет и развој језика, у Срба је уведено правило „пиши као што говориш“ којим је српски језик одређен говором неписмене просте већине „Срба који живе по селима далеко од градова“, како пише Караџић у својој Писменици. Караџићева Писменица је била оспоравана од српске филологије и цркве не само зато што је нестручно написана, него због погрешно постављених принципа писмености и језика, које су креирали аустрославитички филолози у програму колонизације српског језика. Наиме, аустрославистичка колонизација српског језика је поред разграде и вишеименовања српског језика подразумијевала разградњу српског друштва и народа; свођење структуре српског друштва на просту заједницу равноправне језичке културе, лишену развоја сложене друштвене и језичке структуре; колонијалну категоризацију српског језика и народа за просту природу послова.

Садашња српска ћирилица је монофункционално писмо, само фонетски функционално, али једносмјерно фонетски функционално као регистар гласова и ограничених акустичких облика, ван континуитета и цјеловитости језика, а поготову ван развоја сложених филолошких форми. Што је и њена политичка једносмјерна сврха, прелазак српског народа на латинично писмо. Такође, правопис сведен на регистар гласова „једно слово један глас“ своди човјеков језик на разину инстинктивног споразумијевања звуковима, на најнижи ниво мисаоног процеса. Само у српском језику и народу не постоје социолекти и културне класе, као једино остварено наслеђе комунистичког бескласног друштва. – Савршено; Савршено писмо, не мора да се мисли, слова и звукова запамтити 30; једноставно „једно слово један знак“, резонује просјечни Србин слободан од размишљања, сведен на прости правопис и језик једноставних мисаоних процеса и потреба. Примјеном правописног програма „пиши као што говориш“ човјекова језичка свијест се своди са интелектуалне на инстинктивну, тј. на нагонску и афективну; на нагонски наратив, говор граничних стања свијести, што је и била сврха еврославистичке колонизације српског језика. Упрошћавање смисла и сврхе правописа, приказивање просте природе правописа “пиши као што говориш“ српском народу као напредне и савршене филолошке формуле, школски је примјер европске колонијалне културне категоризације народа у поткултурну категорију ваневропских “варварских“ народа.

*

Принципом „пиши као што говориш“ правопис се подређује говору. Правопис по својој природи није подређен говору и гласу, већ је писано изражавање језика равноправано и упоредно говору. Језик изражавамо првенствено причањем и писањем, а правопис је креиран непосредно интелектом – као израз одређеног вриједносног система. Правописним системом се формирају знакови (ријечи) за појмове, који одговарају и акустичким облицима (ријечима) за исте појмове, али не само као еквивалент звучних знакова, већ као посебан и природни чинилац организације језика. Заправо, правописом првенствено записујемо мисли, а не само звукове, знакове за појмове, а који одговоарају и одређеним акустичким облицима појмова. Условним поређењем, рачунарским речником речено, правопис је резултат обраде података које смо прикупили, за које смо израдили посебан „компјутерски“ програм.

Право на језик је основно људско право, које остварујемо слободом говора свог језика, али превасходно правом на правопис као писану потврду и писани израз својег језика. Писани језик је потврда културног континуитета и постојања језика своје народности у времену и простору. Основни начини изражавања језика су причање и писање, а писање је превасходније у успостављању књижевног језика као култивисаног и кохерентног језичког израза. Језик писмом постаје категорија књижевног језика и писаног предања. Постојање правописног система једног језика подразумијева установљен вриједносни и појмовни систем. Посебан правопис је потврда културне аутокефалности одређеног народа, као посебног културно-историјског типа, а тиме потврда и његове националне државне суверености и повјесног права на одређеном простору.

*Етимолошким – значењским правописом ријечи се пишу не само према њиховом фонетском облику него и према њиховом значењу (Аз – буки) – у српској азбуку, а ради очувања континуитета значења ријечи. Правопис сведен на ”носач звука“ за пренос гласовних облика и само одређених закона сазвучја, која се “природно“ мијењају, прикрива препознавање значења ријечи и њихов изворни изговор, основу и цјелину језика. Етимологија и семантика су битни чиниоци сваког правописа, а изостављени из аустрославистичке колонијалне креације сурогата српске ћирилице. Правопис као равноправан говору израз језика одржава значења ријечи, преко предања писаног језика, како одржава и основе акустичких облика, тј. ордржава “равнотежу“ између онога што чујемо и што знамо о значењу ријечи и појмова. Записујемо оно што знамо о значењу ријечи – пренесено писаним језиком, и што одговара одређеном акустичком облику. Наиме, правопис не треба да буде условљен законима сазвучја локалне лингвистике и дијалеката, који препуштени себи одвајају језик од његове основе и цјеловитости.

---

Аутор: Огњен Војводић

Извор: „Прва азбука света“којом су Срби прешли на латиницу – Огњен Војводић

 

Владимир Димитријевић: Упецани у друштвене мреже или како не продати душу за утваре

 

 

ТЕКСТ ИЗ, РЕЛАТИВНО БЛИСКЕ, ПРОШЛОСТИ

Прошло је готово деценију и по од када сам написао текст који следи. Пажљиво га читам, а то препоручујем и вама. Видећете због чега.

“Листам књигу коју је „Забавник” објавио 2006. године, у циклусу „Енциклопедија свезнање”. Књига се зове „Открића у будућности”, и аутор јој је Мајкл Тамбини. Од 1901, кад је емитована прва радио-емисија преко Атлантика, до краја 20. века, кад се појављују виртуелна стварност и мобилни телефон, текла је технолошка револуција чијих последица још нисмо свесни (а можда нећемо ни бити, јер…) Да, планета више није глобално село – она је сеоце, заселак. Свет опасује на стотине хиљада километара оптичких влакана; једно влакно, дебљине власи косе, може да преноси око милион разговора.

Мајкл Тамбини пише о будућности надзора из свемира: „Да ли сте се икада запитали како Ваша кућа изгледа из васионе? Ускоро ћете у то моћи да се уверите. Снимање из сателита постало је тако усавршено да је сада могуће видети сваки квадратни метар Земље из дубоког свемира. Писац Џорџ Орвел (1903–1950) предвидео је будућност у којој ће сваки наш корак надзирати власт опседнута жељом да управља. У извесним погледима био је у праву”.

Расте и становништво: од 1800, кад је било мање од милијарду људи на свету, до 2100, кад се очекује око 11 милијарди. Само Токио има 29 милиона људи. Већина становника сиромашних земаља живи без довољно хране. Али футоролози су оптимисти. Весело нас теше: у Јапану треба да се подигне кула висока 150 спратова, самосталан град са 50 000 становника.

Да би се повећала ефикасност кретања, саобраћај света мора бити под надзором: „Сва нова возила ускоро ће имати уграђене карте. Овај систем има карте на CDROM-у, а преко антене прима податке о положају преко сателита за глобално позиционирање. Возач укуца одредиште, рачунар израчуна најповољнији правац кретања, а дигитализовани глас саопштава упутства како стићи на жељено место” (најежили сте се од усхићења новом „слободом кретања”, зар не?)

Свакако ће вам пријати и вест да ће се ускоро летети хиперсонично, то јест пет пута брже од звука. А у кући 2020. имаћете нано-роботе величине паука који ће вам чистити тепих. И зидови ће бити од интерактивних материјала кадрих да се мењају на притисак дугмета, да би одговарали вашем расположењу. „Паметна” канта за ђубре разврставаће и паковаће смеће за рециклажу. Нестаће и новац; све ће бити на „паметним картицама”. А ево како ћете стицати пријатеље: „Вреле значке озариће ваш друштвени живот. Ови краткодометни комуникациони уређаји садрже све ваше личне податке. Они емитују ваш лични профил и примају емисије других значака. Ако се профили подударе, значка ће на то скренути пажњу ономе ко је носи”. Имаћемо и електронске кућне љубимце. А радујете ли се томе што научници већ спајају нервне завршетке с микрочиповима, па ће сећање моћи да се убацује у рачунар? И што ћемо, помоћу мисли, моћи да укључујемо ТВ апарат? Нанороботи ће ускоро путовати кроз крвоток, и обављати операције на молекуларном нивоу, а и целокупна медицинска историја, скупа са генетским кодом, налазиће се увек уз пацијента, снимљена на паметну картицу. Да ли и ове идеје „пријају” вашој футуролошкој глади за визијама: „Једног дана генетичари ће можда моћи да уклоне из људских бића црте које се сматрају непожељне по друштвено здравље. Оне би биле замењене прихватљивијим особинама”. (Зар није одавно рекао Дејвид Гомперт из Савета за иностране односе САД да „српски вирус треба избрисати”?) Ген из рибе иверак може се пренети у кромпир, да би ова биљка постала отпорна на мраз; банане се могу модификовати тако да дају вакцине; јабуке не морају имати петељку; кукуруз и парадајз треба да се генетски дотерају тако да постану отпорни на штеточине.

Ускоро ће човек моћи да мења делове свог тела, постајући прави киборг. Тамбини нас храбри силицијумским чипом који контролише ум, вештачком кожом, пејсмејкером који управља радом срца, цеви од гипког полиестера која премошћује оштећену вену, направом од титанијума која спаја два пршљена. Људи и роботи ће се све мање разликовати. Ту су и машине које мисле попут рачунара „Deep Blue”, који је победио Каспарова у шаху 1997, јер је могао да анализира 200 милиона потеза у секунди и види 20 потеза унапред. А и „виртуелна стварност” долази: у 21. веку она ће заменити телевизор, и све ће моћи да се гледа тродимензионално. Стижу и војници будућности, чијом муницијом управљају ласери; и цариници, који сниме све што превозиш у возилу, плус твоје тело. Све се смањује: ТВ сада стаје у џеп, компјутер на длан, а у 21. веку канцеларија ће бити на руци. Постоје и материје лакше од ваздуха; сања се о насељима на Марсу.

И, за крај: „Цела ваша прошлост могла би ускоро да се нађе снимљена на паметној картици. Она би обухватала возачку дозволу, пасош, медицински картон, финансијско стање, податке о занимању и запослењу, евентуална огрешења о закон”.

То је будућност коју је човек планирао, без Бога. Будућност самообоготворења. Будућност за нас и нашу децу… Будућност за коју су свети старци провидели да ће хришћани последњих дана преклињати Христа да дође и да оконча царство таме, без обзира на своје грехе и слабости. Али, ради изабраних, Христос ће скратити дане оне, јер неће дати злу да царује у уобичајеним временским оквирима.

Амин. Да, дођи, Господе Исусе!”

---

Наравно да вам овај текст нисам препоручио као пример моје памети и стилске дотераности; напротив! Реч је о нечему озбиљнoм: о томе како се остварују кошмари за које је човек, уверен у научну фантастику својих моћи, мислио да су слатки снови. Као у песми „Седморице младих“ коју сам слушао као дечак:“У 2000. години сви ћемо бити господини, јешћемо бомбоне и чоколаде, а роботи ће да раде!“

А роботи стварно раде. Али, против нас и против наше људскости.

ПРЕД ДРУШТВЕНОМ ДИЛЕМОМ

Недавно сам од брата у Христу добио писмо следеће садржине:“Поштовани господине Владимире, случајно сам сазнао за овај документарни филм од пријатеља који и није знао о чему се говори у њему. Пошто је новијег датума и још увек се не зна много о њему код нас, сматрам да би било корисно да га што више људи погледа. Превод који сам користио је хрватски, пошто би ми доста одузело времена да пронађем одговарајући софтвер с којим бих га обрадио, пресловио и граматички дотерао. Видео сам прво поставио на Фејсбук, али тамо није издржао ни десет минута. После тог искуства, мислим да би постављање видеа на Јутјуб имало исти епилог. За сада, на сајту Rumble се видео још увек може погледати.      

Иако доста пратим дешавања у АјТи свету и упознат сам са разним манипулацијама и преварама на интернету по питању (дез)информација са којима нас затрпавају и са леве и са десне стране, доста сам нових информација сазнао, као и нових референци потребних за упоређивање како са тренутним тако и са будућим дешавањима и сазнањима. Такође, документарац ми је са неким, у документарцу објашњеним начинима функционисања електронских услуга које користимо, разјаснио нека питања која сам имао.             

Све описано у овом документарном филму итекако утиче на живот православног хришћанина. На жалост, много је Срба који већ имају формирану свест и систем размишљања баш уз помоћ информација које су нам сервиране. Провера шта је од свега тога истина се свела на то шта ја сматрам да је истина.                       

Нарочито ме је то поразило када сам схватио колико је тога у Цркви. У једном моменту сам се осетио насамарен и преварен од стране ђавола што сам се толико опуштено и без провере препуштао свему што ми је чешало уши, што је резултовало духовном стагнацијом и деградацијом. Но, то је друга тема и дуга прича…“

У ствари, права тема и права прича: како су хришћани, осим часних изузетака, постали магарци који верују у технологију уместо у Бога?  

ЛАЈКОВАЊЕ И ТОТАЛИТАРИЗАМ       

Филм „Друштвена дилема“ објавио је Нетфликс, а аутор му је млади и перспективни документариста Џеф Орловски. Фејсбук га је, како видимо, из разумљивих разлога, избрисао, али га још увек, са преводом, можете погледати на адреси: https://rumble.com/vamcj5-17838833.html

Сјајни филмски критичар „Печата“, Владислав Панов, нам објашњава о каквом је делу реч:““Друштвена дилема“ бави се социјалним мрежама које су преузеле примат не само у комуникацијском смислу, као средство наводно боље, лакше и свеобухватније комуникације међу људима „ма где били на планети“, већ најпре и најважније, као средство тоталне контроле сваког појединца који у њима учествује. А учествовање у њима је током времена постало заправо и постојање. Кога нема на друштвеним мрежама он дословно не постоји, али он је изолован и од потенцијалних пословних ангажмана, дакле директно егзистенцијално угрожен. Још горе, друштвено и пословно до те мере хендикепиран да се и осећа као непостојећа, небитна, безначајна и непотребна особа. Али није само пуко постојање у тим мрежама довољно за опстанак у том свету, а преко њега и у овом назовистварном. У том свету демократског фашизма веома је битно бити позитивно оцењен од других („лајкован“). А свака позитивна оцена, односно што више њих, доводи до побољшања статуса који, опет, у неком даљем последичном низу може довести и до економског задовољења. Међутим, у овом процесу је најважније да у тој игри наметнутој маси веома мало људи веома много зарађује. Кликтање, оцењивање, прождирање реклама и лажи, што дужег борављења у нестварном свету што бројнијих поданика сајбер-поретка, директно доноси профит творцима-организаторима ових мрежа. Филм „Друштвена дилема“ демистификује овакав систем, открива ту невидљиву силу наметнутог значаја паралелног света који, иако стварно не постоји, непрестано мења нашу стварност и то не насумично, случајно или спорадично већ усмерено, врло прецизно циљано. Са „задњим“ намерама. Злокобним. Малициозним. Поданици новог сајбер-поретка управо служе господарима невидљивог света да на њима непрестано зарађују. Овај филм се усудио да то детаљно открије, као и да критикује овај систем (без)вредности чији је главни циљ профит, односно тотална контрола на светом опет пре свега из користољубља, али и из политичких разлога у којима се као главни мотив налази потреба за потпуном доминацијом. Његов потенцијал у уверљивом раскринкавању истинских намера приликом стварања друштвених мрежа, и опортунистичком каснијем реаговању њихових твораца на позитивне реакције најширих маса када су оне популарне преузеле интернет-саобраћај значајно повећава чињеница да су пред камерама пристали да говоре саучесници, па и неки директно умешани аутори ових мрежа који су у тим монструозно моћним и богатим компанијама имали високе позиције и збринут живот „за сва времена“. А ипак су из њих у одређеним тренуцима изашли. Нису додуше открили мотиве изласка из тако лукративне приче, али су своје дојучерашње послове беспоштедно критиковали, а компаније попут Јутјуба, Гугла, Фејсбука, Твитера, Инстаграма и све бројнијих њихових следбеника и клонова јасно су означили као зло које може да доведе до краја наше цивилизације!“(1)

По ко зна који пут, човек је одабрао магијски пут самообоготворења уместо благодатног пута обожења љубављу Христовом. А тај пут увек води ка крају, ка смрти, ка небитију.

СМРТОЉУБЉЕ И ТЕХНОЛОГИЈА ПО РАДЕТУ ЈАНКОВИЋУ

У књизи о борби за Сопство, „Против таме овога света“, савремени српски хришћански мислилац Раде Јанковић каже да је пад у технику непосредан плод СМРТОЉУБЉА МОДЕРНОГ ЧОВЕКА:“Већ и само прихватање фармерки, одевног предмета црначких робова, берача памука и каубоја, људи осуђених на брзо пропадање, кореспондира са појавом животног стила који је модерном човеку понудио читаву лепезу некропола од гвожђа и бетона: подземна железница, поземна склоништа, подземни ракетни силоси, подземни паркинзи, подземни аеродроми, подземни атомски тестови, подземна кабловска мрежа. Имамо и пословне зграде са четири или пет спратова испод земље. Ту раде људи изоловани у својим малим боксовима од иверице и плексигласа. Мртвачки сандуци модерних робова! Ујутру, док се вози подземном железницом, модеран човек сањиво лисата поруке на екрану својег најновијег ајфона пете генерације. Затим, улази у своје радне просторије, седа у свој бокс, укључује компјутер, пријављује своју шифру и осам, десет или дванаест сати буљи у екран. Увече, пошто се истуширао и појео парче гњецаве пице, коју је наручио преко ајфона, седа испред телевизијског екрана да се опусти.“(2,51)

Мртав, а хода. Живи с оне стране екрана, у свету иза огледала, препуном демоноликих сенки које га држе у трајном стању чамотиње.

ЕКРАН КАО УСУД

Опет Раде Јанковић:“Модеран човек више не може без екрана! У то сам се уверио ономад, док сам пио кафу у једном београдском ресторану. Лево од мене седео је човек тридесетак година стар. Дубоко замишљен гледао је у екран својег лаптопа. Повремено би зачепркао по папирима расутим по столу и отпио гутаљ чаја. Преко пута мене седели су једна девојка и два младића. Девојка је прелепа, младићи су згодни, лепо грађени. Сви на себи имају светлоплаве фармерке са великим рупама на коленима. У рукама држе своје ајфоне, буље нетремице и куцкају по тастатури. Повремено, као месечари спуштју руку, насумице хватају шољу са капућином, приносе устима и сркну несвесно као да спавају. Нико ни с ким не разговара. Они више не знају шта је то живи говор.

Они и живот виде само на екрану. Све што је изван екрана, за њих је акција а они су њени актери. Они не иду у живот него у акцију. Немају више осећај постојања. Имају само друштвену улогу. Девојка има улогу лепшег пола, младићи улогу јачег пола. Док се не појави неко као Алехандро Гомез Паломо и покаже да је све то привремено, и да може да се промени. Јер, мода поравнава све разлике.“ (2,52)

Нарочито сада, када нас, на светском нивоу, „закључавају“ у ад модерне технологије.

То је доба короне, када се људима намеће он лајн животарење и служење господарима сени; сада најтеже страдају деца која  иду/ не иду у школу и која трајно губе приступ социјализацији, а приморавају их да носе маске и крију лица.

Лица су израз личности.

Господари таме мрзе личност, јер је по лику Господњем.

ДИКТАТУРА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА

Владислав Панов пише о „Друштвеној дилеми“ као филму који буди на размишљање кад је у питању улога друштвених мрежа:“Оне су наметнуле све неопходне нове „вредности“ које се морају поштовати. Оне су створиле нови начин живота, уништиле истинске људске вредности и међуљудску повезаност каква је некада била и каква једино може да буде да би се вредновала као људска. Своје конзументе су претвориле у послушне пионе потрошачког друштва што намеће седење испред екрана и гутање реклама, лажних вести, непостојеће историје (она се, као у Орвеловој дистопији „1984“, стално мења прикладно потребама текућих „истина“), прихватање најнижих људских нагона као јединог мотивационог подстицаја за свакодневно функционисање и бесомучно међусобно оцењивање, и сходно томе позитивно и негативно рангирање сваког појединца управо у поштовању свих поменутих модерних назора и канона. Делује да није лако живети у таквом свету. Управо је супротно. Лење и похлепне масе и даље се у тужно масовном броју прикључују овим мрежама – пристајући на њихов систем вредности и чињеницу да ће на све начине бити експлоатисани, чак и преварени, а свакако шпијунирани и константно контролисани – јер су убеђени да ће им то у свему олакшати живот. Не треба заборавити да су друштвене мреже, с Фејсбуком на челу, настале јер су обећале ту тако примамљиву и лажно безбедну лакоћу живљења, у којој је повезивање на даљину подразумевало не само лак домашај до других, у свему иначе далеких особа, већ, што је најважније, могућност да лажно и неадекватно стварним квалитетима улепшавате све своје карактеристике. Дакле, створен је амбијент у коме су лажи једино средство размене, комуникације и уопште мотивације у међуљудској интеракцији.“          (1)

А отац лажи је, знамо, ђаво.

ЛЕЊОСТ КАО ПУТ У ПРОПАСТ

Лењост, и телесна и духовна, смртни је грех. Старац Пајсије Светогорац је говорио о лењима:“Ови људи се не погружавају у дубину. Они једноставно прекидају кабл, тј. своју везу са Богом, и после тога им се више не може помоћи. Нажалост, већина хришћана није црквено побожна, због чега је демонски утицај на њих огроман. Свима говорим – уцрквените се, да бисте се освештали. Чак и ако само одлазиш у храм, који је Божији, и ако се на тебе спушта божанска благодат, ти се освештаваш, и само то је довољно да изазове страхопоштовање. У храму нас посматрају Христос, Пресвета Богородица, свети, ми тражимо њихову помоћ, ми, једноставно, можемо беседити с њима. Тамо се врше Свете Тајне – приноси се Жртва, и Христос нам даје Своје Тело и Крв. Зар то не би требало да нас потресе?”

Када би неки рекли да не иду редовно у цркву, да се умарају, да желе да се наспавају и да не могу да се усредсреде, Старац би одговарао: „Црква подсећа на лађу. Када се укрцаш на лађу, тамо можеш да заборавиш, да се одвојиш од свега, па чак и да одспаваш – она ће те возити, она ће те водити до жељене обале. Главно је да ти већ сада пловиш, да си на лађи”.

Уместо Цркве и иконостаса – ледени екран, у који тонемо, продајући душу за безвредне слике ништавила. Ван лађе смо, спавамо смртним сном.

ИСКЉУЧИТИ СЕ

Решење је једноставно, каже Панов – искључити се:“Култура је у овом налету коронизоване деградације онога што је остало од нашег стварног света, заједно са економијом коју смо пре короне познавали, највећи губитник. И један од најважнијих циљева за тотално уништење. Тешко да ће се иједан од ових сегмената на којима је почивао систем вредности на коме су се ослањали наш свет и наши животи у њему икада опоравити. Испада да је управо „погрешна технологија“ највећи кривац за урушавање наше цивилизације. Да је она искоришћена, злоупотребљена. Да је постала моћно средство за спровођење опскурних и малициозних планова. Технологија, која је спровела метастазично ширење друштвених мрежа и која ће својим убрзаним развојем у скорој будућности то још више бити у стању да чини најпре развојем вештачке интелигенције и даљим убрзавањем интернет-конекција (5Г мреже и касније још моћнијих мрежа), постаје наш највећи непријатељ иако је врло дуго деловала као пријатељски помагач без кога је незамисливо наше постојање. Данас се, међутим, чини да наше постојање бива незамисливо са овако злоупотребљеном технологијом. Отуда, врло неочекивани, да ли због храбрости аутора да буде тако експлицитан и шокантно искључив, завршетак „Друштвене дилеме“. Сви поменути саговорници у филму, поновимо да је реч о стручњацима и учесницима стварања друштвених мрежа и уопште технологије која их је омогућила и развила у ово што су данас, препоручују гледаоцима као једино могуће решење за одупирање злу које оне собом доносе – искључење са њих! Укините своје налоге, рекоше! Ми смо то урадили! И заборавите да оне постоје! Заувек. Једино тако ће оне заиста престати да постоје. А онда и то зло у њима. Делује као бајка, детињасто и најпре немогуће. А да ли је?“(1)

Наравно да није. Али, треба имати храбрости да се буде личност у свету маски.

СВЕ СЕ ЗНАЛО

Знало се куда ово иде, још у првој половини двадесетог века. Наш философ Владимир Вујић је, пре Другог светског рата, писао о Шпенглеровом схватању технике, и упозоравао шта нас чека – техника ће све срушити, а што не сруши убиће путем униформизације. Јер, она је оличење воље за моћ, а, како каже Вујић, „граница ма које врсте, па и духовна, смртни је непријатељ воље за моћ.“

Вујић је забележио:“И није истина, додаје Шпенглер, да техника људска уштеђује људски рад. „Самоме бићу људске технике — која је лична и променљива, припада, насупрот техници врсте y животиња, особина да сваки проналазак садржи могућност и нужност нових проналазака’, да свака испуњена жеља буди хиљаде нових, сваки триумф над природом дражи на још веће”. Душа, зверска y основи, незаситима је: и ту је проклетство и судбина живота y култури.“

Да, у томе је реч – техника, као и ђаво, испуњава жеље; жеље се множе и – оде душа. Оде душа…За шта? Ни за шта. Продајемо душу за наказне слике, привиде, утваре…

Вујић је писао:“Техника је постала езотерична, као и виша математика којом се служи. Механизирање света доспело је y стадиум најопасније напетости. Слика земље, са својим биљкама, животињама, људима, изменила се. За неколико десетина година шуме су ишчезле, претвориле се y хартију, чиме су настале климатске промене које прете привреди читавих земаља; безбројне животињске врсте потпуно или готово искорењене, а читаве људске расе доведене до ишчезнућа. Све што је органско подлеже организаторном. Вештачки свет прожима и трује природни. Цивилизација поста и сама машином која све чини или хоће да чини машински. Техничка мисао, без обзира на смисао или несмисао, хоће остварење. Луксус машине је последица тога. Машина је, на крају крајева, симбол, као што је перпетуум мобиле, њен потајни идеал, једна душевна и духовна, али не и животна нужда.“

Рачунар је, наравно, мета-машина, машина свих машина. И сада га гледамо, и клањамо се делу руку својих, поново постајући идолопоклоници, од чега нас је Христос, пре два миленијума, ослободио.

А људи у Цркви мисле да је ТВ пренос Литургије нешто достојно хвале. Мисле да су побожне сличице на Интернету доказ да вера постоји и да је жива. Авај, авај, авај!

У ЧЕМУ ЈЕ НАДА?

Човечанство иде ка пропасти, и неће се зауставити, јер би морало да одбаци технику као пут ка тој пропасти. Дешава нам се оно што је било пре потопа: огромни технолошки напредак (трагови препотопске моћи човека безбожника су свуда: од цртежа у долини Наско, преко египатских пирамида, до мегалита у Европи) праћен сатанопоклонством. И слом. Потоп. Траг је мит о Атлантиди. Кад су били на врхунцу моћи и разврата, дошао је потоп.

Потопа више неће бити.

Ближи се Други долазак Господњи, у огњу.

Наша утеха је, наравно, покајање у Христу, Богу покајника, путника ка Небеском Јерусалиму, Граду покајаних.

И велика је ствар што ми, православни, у начелу знамо шта се збива и шта ће се збивати. Ратоваће Звер против Јагњета, и изгубиће. Победиће Христос. А ми да се потрудимо да будемо са Победником и да душе не продамо за наказне сенке технологије.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

1. http://www.pecat.co.rs/2020/10/ukinite-naloge-na-drustvenim-mrezama/

Раде Јанковић: Против таме овога света/ Три огледа о сопству, Удружење „Милош Милојевић“, Црна Бара, 2020.

---

Извор: Борба за веру

Владимир Ружански, Јеврејин и јерменски добровољац: Утисци из Арцаха

 

Ја, Владимир Ружански, рођен сам у Совјетском Савезу, више година живео у Израелу, где сам и војску служио, да бих се недавно преселио у Jермениjу. Историчар сам, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах сам отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра.

Стигли смо у Арцах после поноћи. А звездана, звездана ноћ. Кунем се, у целом животу нисам видео толико великих и сјајних звезда! Када погледаш у ноћно небо Арцаха, изгледа ти, да ћеш, ако испружиш руку, дохватити звезде. Као да те људске очи гледаjу из космоса…

Долазимо у велико склониште, некадашњу школу, сада заклон за жене и децу од неприjатељских бомби и ракета. Тачниjе, то им је сада дом, овде живе, jер су им куће разорене. Дечиjе очи су велике, jасне, блиставе, као звезде Арцаха. У њима нема страха, само одраз воjне, коjа jе постала саставним делом живота.

Раниjе нисам разумео, зашто у књигама о рату, коjе сам читао у детињству, писци (већина их је ратовала у Црвеноj армиjи у Другом светском рату) толико пишу о природи и о простим човечким радостима и тугама у мирно време. Сада разумем: писали су о томе jер је рат још више, суштински ружнији кад се упоређује са савршенством мира и трудбеничког живота.

Jош jедна ратна сцена: напуштено стадо крава између непријатеља и нас. Сељаци су отишли, спасавајући се од непрекидног бомбардовања, а говеда пустили напоље, да би не помрла од глади. Тако говеда лутаjу око наших траншеја, пасу, а ноћу се, сама, враћају у напуштено село… Неколико паса по навици лаjу на њих. Краве пасу и доје телад чак и под ватром. Шта ће, немају другог начина.

Наш командант је легендаран. Геворг (јерменски варијанта имена Ђорђе) је учесник још првог Карабашког рата, од првог до последњег дана, демобилизован као официр. У овај рат је ступио као добровољац и редов. У мирном животу је заваривач највише категорије, са четрдесетогодишњим искуством. Задивљен сам колико jе енергичан, имајући готово шездесет година. Иако строг, веома је добар и тактичан.

Његову уметност објашњњавања нема ни сваки професор. Говори увек мирно, јасно, кратко.

“Кад почне са гађањем, држи уста отворена, да би не добијеш контузију”, објашњава Геворг. “Не пуцати кад је непријатељ још далеко. Пуцати јединачном паљбом. Када већ буду испред тебе, можеш рафално. И изнад свега: не пуцати без команде!”

Једноставне истине, али у рату су као заповести из молитве. Рат их има својих.

Ја имам невелико ратно искуство, али су момци већ били у рату више пута.

“Не мисли сада о кући. Нек ти је у глави само шта је сада и шта је потребно сутра”, каже Геворг.

Момци покушавају да ме не оставе самог.

“Када си сам, мислиш о својим стварима, а у рату то је опасно”, говори ми Геворг. И тако седимо сви заједно док не настане сумрак, и причамо. Због мене, да би ја разумео, сви причају на руском – још један знак високе културе.

Постали ми су као рођаци за ово кратко време. Вероватно им није лако са мном, јер сам старији и мање окретан од њих. Али о свему шта је потребно подучавају веома тактично. Одлично осећају колико сам напет.

Један од њих, Арман, у шали ми предложи да бројимо звезде. А командант Геворг – само за мене – однекуд донесе чашу арцахске дудове ракије. И више немам страха, али не сасвим због ракије. Са таквим људима није могуће бојати се. Они нису само искусни војници, већ, и то најпре, људи. Никад те неће издати, нити оставити у опасности.

Нарек има тридесет година. Код куће су му остали мали син и жена трудница. Таквих, као Нарек, овде су готово сви. Показују ми слике и видеа своје деце и наравно, недостаје им дом…

“Али све почиње од границе”, кратко ће Нарек. “Кућа, живот, све!

“Не можемо да останемо тамо, кад овде ратују осамнаестогодишњаци!”, говоре сви. И не само да говоре – тако живе.

Жељни су да оду на фронт, а за мене је, кажу, да о овом рату пишем…

И ево, пишем.

Основни утисак, или радије убеђење, засновано на оном што сам видео: ратовати са Јерменима никоме не вреди. Јермени су посебног кова. Од несавитљиве и несаломиве легуре. Ко не верује, нек провери. Али не бих му саветовао. Јер не само регуларна војска, него и обични људи, који у мирно доба раде мирнодопске послове, кад постану војници, ето виртуоза оружја. Осим тога, јерменски војник ниjе само неустрашив, него и увек оран за борбу.

Укратко, са Јерменима је боље пријатељевати, него ратовати, верујте. Таквих привржених пријатеља тешко ћете наћи.

Друго. Овај рат није само нова војна ескалација дуготрајног сукоба између Јерменије и Азербејџана. Ово је рат између хришћанске цивилизације и исламских фанатика, који жуде да је униште.

Треће, у овом рату нико неће моћи да остане по страни. Имамо незаситог непријатеља, који неће задовољити само Арцахом. Наредна мета турске агресије могу постати Грци, Срби, Руси Донбаса, било ко.

Да се у то уверите, довољно је доћи у Арцах и погледати разорене градове и села. По ономе што сам видео, личи ми на Други светски рат. Азербејџан ради у Арцаху исто оно што су радили фашисти на окупираним територијама Саветског Савеѕа и Југославије. И ако се историја понови, биће то само зато што људи никако не да се уразуме: туђег бола нема.

---

Аутор: Владимир Ружански

Превод: Арам Гарегинијан

Погодите ко је ово рекао

 

Погодите ко је ово рекао:   

У детињству смо читали "Малог принца" Антоана де Сент-Егзиперија и сећамо се речи главног јунака: "То је питање дисциплине. Свако јутро, када завршиш с умивањем и облачењем, мораш да кренеш да се стараш о планети...Досадан посао, али врло лак."

Уверен сам да морамо да наставимо да обављамо тај "досадан посао" ако желимо да заједничку кућу сачувамо за будуће генерације. Морамо се бринути о нашој планети. 

Питање заштите животне средине је одавно окосница глобалне агенде. Али бих да га захватимо шире, да разговарамо и о важном задатку одустајања од праксе неограничене и бескрајне - прекомерне потрошње - у корист разумне довољности, када се не живи само за данас, већ се размишља и о будућности. 

Често кажемо да је природа изузетно рањива на људске активности. Нарочито када искоришћавање природних добара поприми глобалне размере. Међутим, човечанство није заштићено од природних катастрофа, од којих су многе последица антропогених деловања. И зато је толико важно развијати складан однос између Човека и Природе.

И? Знате ли ко је ово рекао? Да видимо у коментарима. Само без варања, молим.


Извор: Месец Алабаме
Превео, јер је тако је у складу с претходнo превeденим, у шта ћете се уверити ако скокнете до извора и погледате коментаре: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Бунсен лабс Линуксу

Алексеј Пушков: Непосредну диктатуру у Сједињеним Америчким Државама омогућила би једино природна катастрофа светских размера

У основи, САД већ јесу идеолошка диктатура. Међутим, прелазак на политичку диктатуру захтева више од замора грађана од погрома, хаоса, коронавируса, анархије, бесних „црних живота“, криминала и убистава на улицама Чикага и других градова.

 

Извор за фотографију: Њујорк тајмс

Владајућој класи је лагодно да манипулише у облику демократије: успешно обезбеђује моћ једне касте изменом својих представника. Трамп је у много чему изузетак, риба из другог акваријума, изопштеник, због чега се сва неолиберална и радикално левичарска армада свим оружјем дигла на њега.

Удобност и порекло манипулативног облика власти чине мало вероватним и, друштвено гледајући, немогућим успостављање непосредне диктатуре - не би је прихватили кључни манипулатори, као и већина грађана. Голу диктатуру је могуће увести само у условима природне катастрофе светских размера која би угрозила и само постојање Сједињених Америчких Држава као државе и нације, а епидемије као Ковид-19 такве катастрофе нису.

Алексеј Пушков, председник Комитета Државне думе за односе са иностранством

Извор: Њус фронт

Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Бунсен лабс Линуксу

СКЦ “Ћирилица” Београд: Најава предавања “Солунски фронт из другог угла”

 

 

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд

Касетне бомбе и ракете у Карабашком рату: ко пуца, а ко jе “краjње забринут”

Током потпуног рата у Карабаху, који траје преко три седмице, навелико се користи забрањено наоружање, укључуjући касетне бомбе. 

Зашто је та муниција забрањена добро се зна у Србиjи, jер ју jе НАТО пуно кристио и у средишњој Србији и на Косову и Метохији. Расеjаваjу се над широм облашћу и могу да нанесу повреде великом броjу цивила. 

Исте бомбе користе и jерменске снаге Карабаха. Макар тако тврди помоћник председника Азербејџана Хикмет Гаџиjев. Као доказ, понудио jе фотографије коjе преносимо са jедне азербејџанскеелектронске новине:

Овде се види пар десетина комада касетне мунициjе, расутих по земљи на веома блиској удаљености, у мраку. Нема никакве слике са оштећењема објеката и рањеним људима. Ниједна међународна организациjа, укључуjући Црвени Крст, није била позвана да погледа рањенике. 

Поређења ради, погледајмо снимке бомбардовања азербејџанског града Гjанџа.

В Баку заявили, что число жертв обстрела Гянджи увеличилось до пяти

 

 Не кажемо да jерменска воjска Карабаха не бомбардује азербејџанске градове – има и тога (као одговор на бомбардовање Степанакерта и других карабашких градова). Желимо само да покажемо у чему је разлика између стварности и фалсификата. 

Јер са друге стране, омбудсман (заштитник грађана) Карабаха Артак Бегларjан је више пута обjавио доказе о бомбардовању Степанакерта (главног града Карабаха) и других градова касетном мунициjом. Ево извештаја на енглеском:

 THE UPDATED EDITION OF THE SECOND INTERIM REPORT ON THE AZERBAIJANI ATROCITIES AGAINST THE ARTSAKH POPULATION IN SEPTEMBER-OCTOBER 2020 

Jерменска страна сваки дан представља ове чињенице међународним организациjама, међу коjима су и Европски суд за људска права и Црвени Крст. Сасвим недавно, 15 октобра, са представницима Црвеног Крста у Jермениjи jе разговарао омбудсман Jермениjе Арман Татоjан. 

 Jермени и Азербејџанци међусобно наносе ракетне ударе по цивилним обjектима. О томе се често пише из дипломатских разлога, да би се “поравњале” две стране сукоба. 

Као доказ, азербејџанска страна је понудила снимак “ракетирања” значаjне термоелектране у граду Мингечаур. Ево га, сместа усвојеног од часописа “Тајм”: 

An unexploded BM-30 Smerch rocket by the Mingachevir Hydro Power Station in Azerbaijan. Both Azerbaijan and Armenia have declared martial law and military mobilization over the conflict in Nagorno Karabakh.

 

Моћна ракета из вишецевног бацача а на асфалту асфалт ни jедне напрслине?!

 Срби стариjе генерациjе, коjи се сећаjу ратних разарења у Jугославиjи, сами ће донети закључак о сврси ове слике и циљевима аутора и објављивача. Ако азербејџанска влада то сматра ратним злочином, зашто ниjе известила међународне организациjе? Нису им потребне… 

А да ли су потребне Jермениjи и карабашким Jерменима, ако рат већ траjе двадесет дана, а међународне организације су, бар до сада, само “краjње забринуте”? 

 

Аутор: Арам Гарегинијан 

Претходно од истог аутора: Арам Гарегинијан: Турски F-16 и терористи из Сириjе не помажу Азербејџану – Арцах не се предаје

Погледајте и коментаре на извору...Worst 15 Countries in Europe by Employment Rate (2001/Q2 2020)

Worst 15 Countries in Europe by Employment Rate (2001/Q2 2020):

submitted by /u/accappatoiviola to r/serbia [link] [comments]

Да се зна...ДЕСАНТ СА ТЕРМИНАТОРА: Руски војници се спектакуларно спустили на тло Белорусије! (ВИДЕО)

 

Фото: ТВ Звезда Принтскрин

 

ПОСАДЕ руских транспортно-борбених хеликоптера Ми-8АМТШ „Терминатор“ су слетеле на полигон Лосвидо у близини Витебска у Белорусији, где се одржавају војне вежбе „Неуништиво братство 2020“.

Руски хеликоптери су доставили војнике и хуманитарну помоћ. Операција се одвијала под окриљем јуришних хеликоптера Ми-24 „Крокодил“.

https://tvzvezda.ru/news/forces/content/202010161022-grB7v.html/player/

У вежбама су учествовали и беспилотне летелице „Орлан-10“ и „Тахион-4“.

Ми-8АМТШ „Терминатор“ је јуришни транспортни хеликоптер направљен у фабрици авиона Улан-Уде. Он је модификација најпопуларнијег двомоторног хеликоптера Ми-8. Развијен је под руководством Михаила Мила шездесетих година

Ми-8 може да превезе до 36 војника или четири тоне терета на удаљеност од преко хиљаду километара. Укупно је од почетка експлоатације направљено више од 12 хиљада хеликоптера у десетинама модификација.

(Спутњик)

Преузето са: Новости

 

American Jewish poet Louise Glück wins Nobel literature prize (и није једини овогодишњи Нобеловац припадник изабраног народа)

American Jewish poet Louise Glück wins Nobel literature prize: 

American Jewish poet Louise Glück wins Nobel literature prize | The Times of Israel

"...On Monday, the Nobel Committee awarded the prize for physiology and medicine to Jewish American Harvey J. Alter, American Charles M. Rice and British-born scientist Michael Houghton for discovering the liver-ravaging hepatitis C virus.

Tuesday’s prize for physics went to Roger Penrose of Britain, Reinhard Genzel of Germany — who are both of Jewish descent, and Andrea Ghez of the United States for their breakthroughs in understanding the mysteries of cosmic black holes..."

А зашто? По саморазумевању...Why do Jews win so many Nobel prizes? | Israel Drazin | The Blogs

“The Super Achievers” by Ronald Gerstl reveals the remarkable disproportionate Jewish contributions to world knowledge of science and heath, and the surprisingly high number of Jewish Nobel Prize Winners in these fields. Although Jews are only 0.2% of the world’s population, Jews were awarded 24% of the Nobel Prizes in science and medicine. Similarly, while Jews account for only 2% of the American population, they received 37% of the US Nobel Prize awards in these fields..."

Парадокс отвореног софтвера

 

 На друштвеним мрежама и у програмским заједницама често се инсинуира да постоји директна сразмера између количине новца датог за кодирање, квалитета урађеног и нивоа потражње.

Што рече Мелинда Варјан, најбољи код напишеш када би требало да радиш нешто друго. Као што писац најбоље ствара, рецимо роман за који можда нико неће платити ни цента, а не када смишља рекламне слогане за познату компанију, тако ће и програмери вероватно уложити више енергије у личне пројекте отвореног кода него током радног времена, док пишу део кода власничког софтвера компаније, све осећајући се глупо, досадно, бесмислено. Јер ако је компанија довољно велика, сва је прилика да ће читав пројекат бити отказан за шест месеци или ће га повући годину дана после громопуцателног покретања.

Отворени софтвер (open source) је нешто друго, то је артефакт, уношење у код нечега што заиста желиш да урадиш, онога што сматраш да софтвер треба да буде, или га ствараш из забаве и што те радује, или чак због беса што га осешаш док кодујеш. И желиш да цепа, да буде савршен, не можеш да спаваш ноћу ако има нека грешка коју не можеш да докучиш. Дакле, ако ти се корисник софтвера обраћа јер ти неки део кода није добар, а рад је да сарађује мада је врло захтеван, немој мислити да те злоставља јер те не плаћа. Не ради се о новцу. Можеш игнорисати грешке и занемарити његове притужбе, а можеш јер немате никакав купопродајни или корисничи уговор, али знај да ти критичар помаже, јер му је стало до истог што и теби: квалитета софтвера, значаја, савршенсти.

Право које имаш, али га по општем обичају не користиш, састоји се у томе да си једини који може да одлучује о дизајну софтвера што си га ти створио. Значи, имаш право да одбијеш захтев за повлачење или савет да следиш устаљену праксу, пошто сматраш да се понуђени допринос не уклапа у замишљено.

Али ако увидиш да ти се говори о стварној грешци, немој учинити још једну, правдајући је подлу стварју – парама. Јер, истина је да ти радиш то што радиш бесплатно, али он можда ризикује што на свом послу примењује оно што си ти написао. Обојици је стало до квалитета.

Напомене:

1. Ако ствараш отворени софтвер а криво ти је због примедби корисника, да ли ти паде на памет да се исто догађа плаћеном, канцеларијском програмеру?
2. Читалац Х. Н. ме запитала због чега овакав наслов. Парадокс се састоји у томе што је стваралац отвореног софтвера често вољнији да исправи код – што га написа за џабе – него плаћеник.

Аутор: Антирез

Извори: The open source paradox – и Линукс Такс Чачанин

Превод: Александар Јовановић / Линукс Такс Чачанин / Ћирилизовано, на Бунсен лабс Линуксу

 

Милорад Ђошић: Зашто се командир љутио на Раку Љутовца

Још мало о Радоју Раки Љутовцу за кога је аутор ових редова чуо пре 25 година од његове унуке, покојне трстеничке докторке Раде Љутовац, којој посвећујемо ову страницу.

Радоје Рака Љутовац (Фотографија: С. Бабовић)

У време кад је Радоје Рака Љутовац, утеменитељ АРЈ ПВО, пуцао топом било је строго забрањено оглашавање ватром јер је вршена преправка граната које су нам Французи послали. Фабрика наоружања у Крагујевцу “Тополивница” била је пуна барута. Рака је захваљујући добром темпирању са Метиног брда оборио немачког “фармана” (авион француске производње) у извиђачкој верзији. Командир се јако разљутио на њега, јер се уплашио да ће одати положај и одвео га је у Крагујевац. Када су чули шта је урадио сви су се јако обрадовали, а командант града му је дао белог коња на коме је он јахао кроз град, где су га људи дочекивали као правог јунака, што је за њега пољанског сељака била изузетна част. Командир се одмах после тога одобровољио и свуда је хвалио Раку.

После овог успеха и познатом обавештавању “од ува до ува” српски војници се више нису плашили тог чуда, за које су сазнали да је направљено од дасака и крпа, па су их касније обарали сасређеном пушчаном ватром.

Као што је мање више познато, француске гранате су биле дуже па су наши мајстори вршили преправке, а то и још понешто ћете прочитати у чланку аутора Бранислава В. Станковића, који смо добили од Петра Недељковића из Ваздухопловног музеја Сурчин.

Такође вам дарујемо и шаљиву песму у извођењу студената Катедре за етномузикологију ФМУ у Београду. Речи ове песме први је записао Александар Дероко, али у мало другачијој верзији коју ћемо вам послати, ако се јавите на мејл удружења.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

П.С. Захваљујући господину Петру Недељковићу из Ваздухопловног музеја Сурчин сазнајемо да је авион кога је оборио Рака Љутовац уствари био авион са дуплом посадом марке Румплер Ц1. Гађана је формација од 7 авиона, а једини погодак је имао Рака. Поред Раке гађала је и једна батерија хаубица која је била у маршу због промене положаја, а још један артиљерац такође је добио Карађорђеву звезду.
Оборени пилоти звали су се Алберт фон Шеферт и Отон Кирш.

Муниција калибра 75мм за брзометне топове Шнајдер-Kрезо M-1907 i M-1907 А

 

Крајем деветнаестог века-1897.године, француски државни заводи у Питоу отпочињу серијску производњу првог брзометног оруђа. Са овом генијалном конструкцијом лаког пољског топа, постављени су нови стандарди у артиљерији и изазвана права револуција у овоме, тада најважнијем, роду оружја. Убрзо за тим и остале индустријски развијене земље уводе у наоружање брзометна оруђа сопствене конструкције. У првом реду пољске топове калибра 75-85 мм.

Земље са слабо развијеном тешком индустријом, као и мале и сиромашне државе, међу којима је била и Краљевина Србија, уколико су желеле да осавремене наоружање, биле су принуђене да модеран материјал купују у неколико приватних фабрика у Европи.

После низа проба и политичких проблема ( У скупштини је чак настала и криза названа „Топовско питање“), Краљевина Србија се одлучила за набавку једног од тада најбољих система пољских топова на свету, француског произвођача из Крезоа – „Schneider et Cie“

Набавка оруђа и муниције

Када је 30.децембра 1906.године,у Београду потписан уговор са представницима Шнајдерове фабрике из Крезоа, о куповини 47 батерија (Батерија од 4 оруђа) пољских топова. Наручено је и по 3000 метака уз сваку батерију, у односу 2400 шрапнела према 600 разорних граната. Сав поручени материјал, стигао је у Србију до половине 1909.године, а по години формалног усвајања у наоружање, добио је ознаку „Модел-1907“ ову ознаку понела је и муниција из овог контигента. До почетка Балканских ратова, муниција за пољске топове, још је у три маха купована у Француској.

Нова поруџбина топовског материјала из Крезоа извршена је 1910 .године, тада је наручено 40 батерија пољских топова (160 комада) са вероватно истом количином муниције по батерији. Пошто су ови топови у односу на оне из предходног контигента имали модерније нишанске справе и мање измене у конструкцији, означени су као „Модел-1907А“. Муниција-шрапнели и гранате, имали су, такође нове, савременије упаљаче, као и јаче експлозивно пуњење (код разорних граната шнајдерит је замењен тротилом) па су сходно томе и они понели ознаку «Модел-1907А». Поред муниције за пољске брзометне топове калибра 75мм, овом приликом купљена је и муниција и за остала артиљеријска оруђа којима је располагала српска војска – брдски брзометни топови 70 мм. Шнајдер М-1907, спорометне хаубице и мерзери 12 цм и 15 цм. Шнајдер М-97, топ 12 цм. Шнајдер М-97 и том приликом купљене брзометне хаубице 120 мм. и 150 мм. Шнајдер М-1910.

Производња у Србији

Истовремено са поруџбинама оруђа и муниције, Војно-технички Завод у Крагујевцу оспособљава се за сервисирање новог артиљеријског материјала и за призводњу одговарајуће муниције. Наиме, од фирме Шнајдер откупљена је и лиценца за производњу артиљеријске муниције, стим што је уговором било наведено да монтажу постројења воде стручњаци из Крезоа. Током 1909.године отпочели су грађевински радови, а до краја 1910. завршена је и инсталација машина. Док су радови још били у току 9. маја извршена је наруџбина за производњу 20.000 шрапнела, а затим 1. августа нова поруџбина за 160.000 шрапнела и 40.000 разорних граната. До половине 1911. године, произведено је првих 20.000 шрапнела. Међутим, у самом процесу производње шрапнелских упаљача француске конструкције, појавили су се неки проблеми и инсталирана производна линија није била у стању да да одговарајући квалитет, тако да је доста упаљача било шкартирано (и ови упаљачи ће одиграти своју улогу у јесен 1914.године у великој несташици артиљеријске муниције пред Колубарску битку) У сваком случају, убрзо после произведене ове прве серије, Французи напуштају Крагујевац. Међутим, још 16.октобра 1910.године, у Крагујевац је допутовао директор познате немачке фирме “Rheinische Metallwaren und Maschinenfabrik AG” („Рајнметал“) из Дизелдорфа, са двојицом пословођа и четворицом главних мајстора. Немци су нудили своју конструкцију упаљача, чија је технологија производње била јефтинија, будући да је упаљач био израђен претежно од алуминијума (француски-алуминијум/месинг), а сама конструкција робуснија. Са немцима је потписан уговор који их је обавезивао да инсталирају машине за производњу упаљача и комплетирају 80.000 метака. Пошто су французи већ инсталирали шрапнелницу, преостало је да се монтира нова упаљачница. Тако је већ крајем 1911.године, почела серијска производња шрапнелских кошуљица а почетком 1912.године и производња упаљача. Чауре су произведене у „Рајнметалу“ а приликом лаборације накнадно су утискивани и иницијали Војнотехничког завода – „В Т З К“. Немачки радници одлазе из Крагујевца у октобру 1912.године,односно на почетку Првог Балканског рата.

Од самог почетка рата са Аустро-Угарском српска војска била је принуђена на штедњу артиљеријске муниције. Ова тешка ситуација кулминирала је пред повлачење одбрамбеног фронта на Дрини, када је према званичном извештају Врховне команде упућеном министру војном на дан 4.новембра 1914.године, остало свега 220 метака на пољски топ. Војнотехнички завод,наша једина фабрика за производњу муниције, иако скромних могућности, дао је значајан допринос одбрани земље у овим тешким данима. Када је почетком рата министар војни пуковник Душан П. Стефановић обишао завод, поднет му је извештај о производним могућностима истог. У извештају се наводи да је у заводу радило 3000 људи у две смене по 12 часова. У овом временском периоду могло се произвести 250-260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача. Чауре се нису производиле јер су већ испаљене чауре прекалибриране и кориштене више пута, а у заводу на лагеру било их је око 120.000. Сем тога, постојале су залихе компоненти за израду комплетних 5000 шрапнела, као и 20.000 израђених шрапнелских кошуљица. Могућности за израду граната биле су још скромније. Услед малог броја хидрауличних преса могло се дневно производити свега 80-100 зрна и то не упредо са шрапнелима. Мада је постојала залиха челичних трупаца од којих се могло израдити 6500 зрна као и 12000 тротилских пуњења није било ударних упаљача и детонаторских капсли.

Озбиљност и тежина ситуације у којој се нашла српска војска у повлачењу које је предходило Колубарској бици види се и из извештаја (пов.Бр.6.011.) начелника штаба Врховне Команде Војводе Путника упућеног министру војном, односно краљевској влади где дословце каже „Треба свим силама настати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артилериске муниције.У противном, ако се ово не учини, ја скидама са себе сваку одговорност за фаталне последице,које нас могу постићи.“ Председник владе Никола Пашић апеловао је код француске владе да се српској војсци хитно испоручи извесна количина артиљеријске муниције. Преживљавајући и сами кризу недостатка муниције, али и свесни значаја балканског фронта, Французи пристају на српске захтеве.

Председник Француске републике Поенкаре,овим поводом, у свом дневику наводи „Г.Пашић такође се жали на недостатак муниције.Они су у томе у оскудици као и ми. Послали смо им већ 20.000 артилериских зрна, још ће мо им послати одмах 20.000 (10.000 распрсних и 10.000 пуних-егзерцирних).

“То је највише што им за сада можемо учинити“

У међувремену, док се са нестрпљењем ишчекивало да француска пошиљка муниције уплови у Солун, завод у Крагујевцу је направио прави подвиг користећи све што је могло да се искористи за производњу и комплетирање артиљеријских метака. Наиме, постојало је око 15.000 произведених шрапнела за којих није било упаљача, услед, већ поменуте,разлике у продукцији. Неколико хиљада шкартираних упаљача «старијег модела» (М-1907?) прилагођено је помоћу алуминијумског уметка да им пречник навоја за спајање са гранатом одговара стандарду новијих модела упаљача (М-1907А и М-1911). На овај начин добијено је 18.500 упаљача, тако да је у року од 5-6 дана комплетирано свих 15.000 упаљача. Како је преостало још око 3.500 упаљача, приступило се и преправљању вежбовне муниције од ливеног гвожђа. Тиме је добијена извесна количина шрапнела који су служили за изналажење одстојања. Рачунајући шрапнеле добијене редовном фабрикацијом, ВТЗ је око 10.новембра 1914.потпуно неочекивано, ставио на расплагање Врховној команди око 20.000 артиљеријских метака калиба 75 мм.

На срећу, већ 12.новембра брод са артиљеријском муницијом из Француске упловио је у солунску луку, да би половином наредног дана, прва железничка композиција стигла у Ниш, где је организована пријемна станица. Међутим, испоставило се да нам је испоручена француска службена муниција за топ М-1897, која, иако истог калибра, по многим се карактеристикама разликовала од Шнајдеровог, односно српског метка. Проблем је представљала већа дужина чауре француског метка за 72 мм.(српска чаура 278мм.-француска 350мм.) , што није омогућавало да се француски метак уопште стави у наш топ. Сама дужина чауре није представљала једини проблем, тим пре што су се Француске гранате могле у ВТЗ монтирати у српске чауре којих је било довољно на лагеру, што је и чињено, могућ проблем за ово био би недостатак иницијалних капсли (француске су биле много мањег пречника да би се могле без преправке монтирати на српске чауре). Међутим, француски темпирни упаљачи за шрапнеле, темпирали су се на сасвим другачији начин и за њих је била потребна одговарајућа справа за темпирање – Темпирник, можемо само да претпоставимо да су са муницијом испоручени и ови уређаји. У сваком случају, без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чаура. Пошто је крагујевачки завод већ делимично био евакуисан, приспела муниција делаборисана је у Нишу, да би се празне чауре транспортовале у Крагујевац, преправљале и поново враћале у Ниш где су опет комплетиране. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је већ до 15.новембра добијено на овај начин око 4000 метака, а до 18.-ог могло је већ у року 24 часа да се на фронт пошаље око 11.000 артиљеријских метака. Сав овај напор је омогућио једну од најблиставијих победа српске војске – Колубарску битку.

 

Аутор: Бранислав В. Станковић

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд