Пол Џозеф Вотсон: Никад горе савремене уметности (ВИДЕО)

700 година од почетка ренесансе и ево где стигосмо.

Да ли је ово "висока култура" - бескрајно парадирање ђубрета без смисла које ништа не говори и не пружа?

Пол Крејг Робертс: Стварно не видите да се спрема рат?

Владимир Путин са министром одбране Сергејом Шојгуом, главним командантом морнарице Владимиром Корољевим и командантом Западног војног округа Андрејем Картаполовим. Фотографија: АФП / Гети имиџис

Судећи по вестима британске штампе, руски председник Владимир Путин је руској индустрији наредио да се припреми за брзо пребацивање на ратну производњу: Vladimir Putin says all big Russian businesses should be ready for war production | The Independent

Јасно је да руско руководство не би објавило тако нешто да није убеђено у изгледност рата са Западом. У овим мојим чланцима одавно истичем да непријатељски поступци Вашингтона и европских му вазала према Русији воде у рат.

Градоначелник Москве о 15 милиона "сувишних" Руса

Сергей Собянин © KM.RU, Алексей Белкин

Градоначелник Москве Сергеј Собјањин изјавио је да би проблем запошљавања у малим градовима и сеоским подручјима требало решити развојем агломерација. Ову изјаву је упутио градоначелник Москве на Сверуском грађанском форуму (УЦФ).

"Данас у нашој земљи има око 15 милиона сувишних људи који нису потребни за производњу пољопривредних производа узимајући у обзир нове технологије продуктивности на селу. То су или чиновници, или социјални радници или неки други државни службеници", рекао је Собјањин.

Гилад Ацмон: Јевреји и амерички ратови

Фотографија преузета са Jews and American Wars — Gilad Atzmon

Заменик министра за спољне послове Израела Ципи Хотовели је у интервјуу за "Хадашдот" истакла да јој је веома стало до америчких Јевреја и да их сматра делом своје фамилије. Такође рече да се амерички младићи Јевреји боре за Израел. "Свим Американцима који су 'усамљени војници' (по номенклатури Израелских одбрамбених снага, војници без родбине у Израелу - прим. прев.), и онима чији су се дедови борили у Другом светском рату - поздрав!" Да, нешто јеврејске младежи из дијаспоре заиста ступа у Израелске одбрамбене снаге и учествује у злочиначким ратовима Израела. Међутим, а то је запазила и Хотовели и није повукла те речи, амерички Јевреји не шаљу своју децу да се боре у Ираку и Авганистану. Амерички јеврејски лоби неуморно хушка на неморалне интервенционистичке сукобе, али јеврејски младићи су, у односу на бројност у укупном становништву, седам пута мање заступљени у војсци САД, као што је приказано на доњој табели.

Пројекат "Монархија" или како руска елита намерава да сачува (напљачкано) богатство после 2024

Зна "Економист" Ротшилдових шта ради (заговара)

Крајем 1999. године, Владимир Путин се обавезао да породици првог председника и чиновницима из Јељциновог времена јамчи безбедност и очување "статуса кво", стварајући политички тренд назван "континуитет власти", а све под слоганом "без потреса". Мало ко сумња да ће 2018. Путин кренути у трку за нови мандат, али се све више људи пита ко ће њему вратити услугу 2024. године?

Једва да се окончала прва година Путиновог првог мандата, кад се учинило да су обећања из 1999. већ испуњена, а Јељцинов наследник је започео, чинило се, строгу политику према олигарсима из 90-их. Међутим, она се взавршила на једном великом и индикативном послу.

Владајућа елита схвата да остаје још само шест година да се припреми за пренос власти (под претпоставком да ће 2018. ићи све по плану), потребно је одмах почети преображај режима, не чекајући крај 2024. Можда ће Путин заузети часно место у новом Државном савету, о којем колају гласине већ више од шест месеци, и припремати себи наследника.

Али шта ће се десити са елитом, односно са ресурсима које та елита жели да сачува? Верује се да Путин и дан данас држи "официрску реч", дату "породици" (Јељциновима кћерима, њиховим љубавницима, пријатељима и пословним партнерима које Руси зову "породица" - прим. прев.), па зато многи олигарси и бивши истакнути чиновници из 90-их остају недодирљиви. А у нултим годинама (2000-2009. - прим. прев.) су стасали нови изданци елите.

Поуздано, према извештајима јавних гласила, "ухлебљени" су многи синови садашњих чиновника. Тако је син заменика премијера Дмитрија Рогозина добио најважније место у ваздухопловној сфери - Рогозин Млађи постављен је за генералног директора акционарског друштва "Иљушин". Пре тога је радио на одељењу за имовинске односе Руског министарства одбране.

Деца Сергеја Киријенка (краткотрајног премијера из доба Јељцина, а после шефа руске атомске агенције - прим. прев.) такође су добро распоређена: најстарији син је потпредседник "Ростелеком"-а, а кћерка на челу једног од пројеката у Агенцији за стратешке иницијативе.

Син бившег шефа руске председничке управе, Сергеја Иванова, је руководилац рударске дијамантске компаније АЛРОСА. Најстарији син Николаја Патрушева, секретара савета безбедности Руске Федерације и бившег шефа ФСБ-а, је председник одбора руске пољопривредне банке "Россельхозбанка", а постао је банкар прошле године, и већ добио Орден за заслуге од председника. Млађи син Патрушева је на дужности председника одбора директора  "ЦентрКаспњефтегаз"-а, заједничког предузећа "Гаспром"-а и "Лукоил"-а за експлоатацију и прераду каспијске нафте.

Сергеј Матвијенко (син Валентине Матвијенко, председнице Горњег дома - Савета Федерације, која је пре пар дана била код нас у поасети - прим. прев.) је још пре десет година постао директор компаније "ВТБ-Девелопмент", а онда је поднео оставку на свој захтев и сада је сувласник осам компанија. Пјотр Фрадков, син бившег директора Спољне обавештајне службе и бившег председника Владе Михаила Фрадкова, пре десет година је ушао одбор директора зависног предузећа "Аерофлот - ОАО "Терминал". Најмлађи син Фрадкова је 2015. године постао заменик управника председничких послова.

Денис Бортњиков, син шефа ФСБ-а, Александар Бортњикова, члан је управног одбора ВТБ банке. Он и синови Јурија Чајке (државног тужиоца Руске Федерације - прим. прев.), су се због јавних истрага шалили да им у послу помаже распоред звезда ... на очевим еполетама.

Син потпредседника Владе Дмитрија Козака је руководилац руске филијале фирме "Зублин имобилиен" (Züblin Immobilien). Син шефа Росгвардије Виктора Залатова је 2017. године преузео место заменика шефа одељења за спорт и туризам московске градске владе.

Кћерка Сергеја Шојгуа ради као психолог у Центру за хитну психолошку помоћ Министарства за ванредне ситуације, од 1999. године, и за само две године је постала заменик директора, а затим и директор у 2002. години. При чему је позната као професионална у свом раду и у потпуности посвећена послу. Можда овај изузетак потврђује правило.

Листа успешне деце високих чиновника је подужа и стално се допуњава. С једне стране, могуће је слепо веровати да су представници "златне младежи" са "најбоњим генима", добивши сјајно образовање у западним "бизнис-школама" или на најбољим руским универзитетима, све време посвећени послу и да остварују феноманалне успехе, градећи муњевиту и успешну каријеру. А може се помислити и да је звање чиновника у Русији наследно.

"Пренос власти је кључно питање оне од јавности скривене руске политике. А елита се налази у веома сложеној ситуацији", каже у разговору за "Накануне.RU" политолог, директор Центра за политичка истраживања Универзитета за финансије Павел Салин. "Зато што сада морају да ревидирају излазну стратегију."

А шта је то излазна стратегија? Досадашњи концепт елите завршавао се на томе да су чиновници покушали да уклопе своју децу у западна друштва, шаљући их у иностранство да студирају: деца су морала да уче, а затим да послују и пуштају корене, да стекну корисне везе са западном елитом. Златна омладина је постала "резервни аеродром" за њихове мајке и очеве - њихов задатак је био обезбеђивање сигурне пензије на Западу, објашњава политички научник. Али сада је такав прозор могућности за званичнике затворен, а представницима владајуће класе је то тек сад дошло из д... у главу. Сада се мора у Русији тражити место за мирну старост. Такође, сада је важно сачувати имовину и гурнути децу на власт, да се осигура безбедност.

Да ли се због тога у Русији нападно пропагира монархистички модел са јаким владарем и аристократским династијама у настанку, да се оправда у очима народа, такво наслеђивање високих положаја, од стране отуђених група на власти? Припадници елите, који  народу намећу култ Николе Другог, не би имали ништа против да се пробуде у златној палати, одвојени високом оградом од тог истог народа. Да, говоре нам, пренос власти "наслеђивањем" у развијеним западним демократијама се практикује од памтивека, и у ствари, упркос чињеници да су САД "најслободнија земља на свету", власт је читав век у рукама неколико породица са чувеним презименима: председници и високи чиновници увек долазе из одабраних породица "америчке аристократије" и потпуно су зависни од тог окружења.

Али, да ли је исто то могуће и у Русији? У доба Стаљина, "протежирање" деце се сматрало срамотом и, успут буди речено, друштво га тако гледа од тог времена. Номенклатуре из доба перестројке радо су уживале у привилегијама и "удомљавале" децу куд год су могле, а 90-их година ова пракса се коначно укоренила. Грешка система је у томе што сваки нови владар може отерати претходнике са двора. Ако у Русији, после 2024. године,  почне ера "континуитета" власти, чему се може надати садашња елита?

"Новим концептом се разматра укључивање покољења принчева у руску владајућу елиту",  каже политички аналитичар Павел Салин. "Раније се ова опција није разматрала јер није било неопходно. Али Владимир Путин још није обзнанио како ће проћи пренос власти. Очигледно је да је уморан од инертности елите и да се ослања на оне који се називају младим технократама - оне који не припадају елитној групи, и нису деца садашњих чланова владајуће класе. Пренос власти наслеђивањем, у ширем смислу, природна је поретку ствари у западним демократијама. Тамо постоје институције за очување елите, затворени приватни клубови, скупа образовања на колеџима, и све друго. Али, чињеница је да се западни режими не персонификују, и то видимо на примеру САД, када елита веома успешно усваја и асимилује било ког председника. А руски политички режим је по природи много више персонализован, и све зависи од појединца који ће се дочепати власти. Кад би код нас све било као на Западу, руска елита би била срећна, али наш систем при преносу власти доживљава јаке турбуленције."

Зато је монархизам идеологија која се данас подржава не само уз помоћ образовања, већ и пропагира у биоскопима, у цркви, са ТВ екрана. Наравно, "Матилда" и "Бели официри-хероји" су корисни за елиту, која је у својим рукама држи државне корпорације, за њих је и права монархија - идеална опција. На крају крајева, то је ригидна вертикала моћи, подразумева породично наслеђивање и раздвајање класа. То је поштовање монархистичке идеје која не дозвољава "стоци" да поставља питања и чуди се утврђеном стању ствари. Уз помоћ одређене идеологије постављају се темељи - очување имовинског раслојавања, понизност пред влашћу богатих, вера у цара - неважно да ли га званично тако зовемо, или га  једноставно називамо "јак и моћан" вођа. Како публициста и историчар Александар Колпакиди каже у разговору са "Накануне.RU", за све ово није потребна "званична" монархија. Довољна је "кобајаги монархија."

"Сада имамо имовинско раслојавање, као и 1905. године: деца чиновника и олигарха су добро распоређена у управним одборима државних корпорација, лепо су обезбеђена. Ово није ништа ново, свега овога је било и кад су нас плашили крајем света, са говорнице извикивали да је "слобода, једнакост и братство" погрешна идеја, да нам слобода не треба, да је све то од ђавола. Такво црновековно безакоње Русија није видела у последњих 100 година. Ми смо се вратили у прошлост не 100, него 110 година. И што више тонемо, монархисти све више следбеника налазе међу неписменим људима."

Заиста, што се тиче раслојавања у друштву, према истраживању Филипа Новокмета и Томаса Пикетија из Париске школе економије и Габријела Зукмана са Универзитета Калифорније у Берклију, неједнакост у Русији је достигла ниво из 1905. године. Научници су проценили овај показатељ као однос средстава најбогатијих 10% домаћинстава према целом БДП-у ("националном производу"). Истовремено, "оф-шор" имовина се од средине 2000-тих година стабилизовала на око 75% БДП-а.

И "прави наследници" царске династије, који као ајкуле које су осетиле мирис крви у мору, већ дуго круже око нашег брода, замрачују идиличну слику будућности, копирајући прошлост, а да их у изборној години не заборавимо, држе конференције за новинаре у Москви. Тамо подсећају како само они имају право на руски престо и да су "спремни". Црква већ дуго говори о повратку монархије у Русију, представници РПЦ на највишем нивоу више пута су признали да је монархија за њих идеалан поредак. Па, ако има престола, онда постоје претенденти. Шеф "Царског Дома", "Велика књегиња" Марија Александровна Романова не искључује обнову монархије у Русији, и каже да је њена породица спремна да "испуни дуг". Истина је да је за оживљавање монархије "још рано", признаје она, али чланови "царске куће" у сваком тренутку могу да преузму велики терет у облику Русије.

Реанимација "наследника"  је део свеукупног плана, каже доктор историјских наука Александар Пизжиков: "Плана о поновном рађању Православља, самодржавља, народности." А "потомци куће Романова" су потпуно комерцијални пројекат. Ко су у ствари ти "потомци"?

Викторија Федоровна Романова с адолфом Хитлером

Отац Марије Владимировне је у Великом отаџбинском рату командовао Корпусом царске војске и морнарице у чијем су саставу били монархисти из СС дивизије "Карло Велики" (углавном Французи - прим. прев.) и СС дивизије "Валонија" (углавном Белгијанци из Валоније који говоре француски - прим. прев.), као и дански СС корпус. Супруг његове рођене тетке, новопројављене царице, Фердинанд, служио је у немачком Луфтвафеу и стекао чин генерал-потпуковника. Кирил Владимирович - деда тренутних "наследника" - са супругом је 1920-их спонзорисао немачке националисте. Као што можете видети, не постоји ништа изненађујуће у чињеници да монархистички "трендови" иду барабар са причом руског ученика о "невиним жртвама" хитлероваца (Руси никако да их назову бар нацистима, ако већ не могу да превале да су то били Немци, прим. прев.) под Стаљинградом. Недостаци промонархистичког (као антисовјетског на првом месту) образовања су управо такви да млади изненада почињу да саосећају са фашистима завојевачима.

"Управо је економски поредак који је владао у данима монархије, под утицајем унутрашњих и спољашњих фактора, и довео земљу до револуције и грађанског рата. Тешко да ће "Књегиња Романова" њиме обновити друштвену праведност у Русији", каже заменик директора Института за стратешке студије и предвиђања РУДН Никита Дањук. "Мало је вероватно да ће руски народ желети да види на челу земље особу чији је отац био саучесник нациста и позивао руску емиграцију у војску Трећег Рајха да би уништили Совјетски Савез и потом вратили монархију."

Узгред, ако се озбиљно приступити овом питању, онда треба знати да је Николај Александрович лишио Кирила Лажнопрвог свих права да наследи престо, много пре него што је потоњи емигрирао из Руске империје. То значи да они, поред чињенице да су потомци доказаних фашиста (како иначе звати људе који су служили Хитлера?), такође немају право да се називају легитимним наследницима. Онда су превара и сви ордени које је, од 1990-их, "Књегиња" додељивала губернаторима и другим високим чиновницима, а које може да додели само руски цар (кога нема). И као што то описује саме чиновнике који су узимали ово и овакво ордење, аговори много и о дечаку кога проклињу, који такође жели да буде почаствован и да прима награде од деце и унука нациста?

Док је самозванa глава Царског Дома " Кнегиња „Романова" меркала „Мономахову круну", (чувена крзнена царска круна цара Владимира Мономаха била је и у Српском народном музеју у Београду, на изложби крајем осамдесетих година прошлог века - прим. прев.), а руски ђак са севера у Бундестагу читао свој састав о "невино страдалим" хитлеровцима у Стаљинграду (у Русији је пре неколико дана избила огромна афера, која се са интернета пренела у јавна гласила, а све поводом говора средњошколца Николаја Десјатниченка, који је Немце погинуле под Стаљинградом назвао невиним жртвама које су само желеле мир - прим. прев.), покрет "Четрдесет пута четрдесет" дошао је са креативним предлогом да се уклоне звезде из Кремља и да се врате двоглави Орлови "хиљадугодишњег Руског царства." Ова иницијатива је била "вишња" на монархистичкој торти, земља је у пуном замаху борбе са совјетским именима и споменицима, ту и тамо чују се иницијативе за преименовања - као она које се појавила у новембру уочи стогодишњице Велике октобарске  социјалистичке револуције, али не у суседној Украјини, већ у Русији која се бори са фашизмом и тероризмом.

Иначе, у болним радовима десовјетизације посебна пажња посвећена је Криму. Пре неколико дана, на дан "избељивања" полуострва, откривен је споменик Александру Трећем у Јалти, у Ливадском дворцу. Са Крима је испливала јавни тужилац Наталија Поклонскаја, држећи "освећену" икону Николаја, током марша бесмртног пука. Она је покренула беспоштедну борбу против редитеља трећеразредне мелодраме "Матилда", у којој је историјски карактер Николаја Другог гледаоцу представљен као несветачки. И баш тај "пензионисани" Николај Други је у Ливадском дворцу, потезом пера, да би узео паузу од светских брига, замолио шефа Привремене владе да његовој породици оставити макар овај дворац на Криму.

Публициста Максим Шевченко, на пример, сматра да ће управо те, друштву подметнуте приче, како су Романови поднели за народ неку врсту  жртве, довести до тога да се царској породици да ... Ливадски дворац. И тако ће се нова властела (настала, случајно, од совјетског радника и сељака) "искупити" код "наследника" Романова?

Уопште узев, повратак монархије у Русији је веома деликатан проблем. Бити цар, пре свега, је опасно. Николај Други - и његов  је "Финални акорд" у плесу смрти, јер је убиство цара - дете таквог режима. Узгред, чак и сами Романови су убијали децу, која су мимо своје воље били претенденти на престо (сетите се сина Марине Мњишек). А цела прича о "покајању због нашег владара" само је доказ древне латинске пословице "Што је дозвољено Јупитеру није дозвољено бику". Само убијање својих (мисли се на рођаке или велможе - прим. прев.), било да су свети било да нису, било деце било жена - зарад наслеђивања престола у Русији, често је зависило само од покрета руком, али ако се народ дигне на цара, он би требало да се покаје.

Пре тачно годину дана, пре појаве "године помирења" 2017. (као што ју је назвала власт) огласио се у часопису „Агањок“ („Варница“ - прим.прев.) представник аристократске породице Столипин-Случевски, директор Центра за регионални развој "Столипин". Седокоси властелин је признао да су прави носиоци Русије, коју смо изгубили, они - аристократе у изгнанству, а не "стока", који сада држи власт у својим рукама и користи технике испробаване вековима, па се још шепури владарским скиптром. Штавише, истински носиоци Русије не могу бити прљава деца сељака и пролетера, која себе замишљају као официре, генерале и питомце. Прљавштина је прљавштина, а он - кнез је кнез. Ми бисмо онда морали да нагађамо које ће врсте бити "помирење", али су наивни људи до краја веровали да век револуције неће пролетети поред велике и моћне земље као звезда падалица.

Дакле, данашњи господари, који се пријављују за еполете и саборе, бледе пред емигранатима - "истинским носиоцима рускости" - и претворају се у лакеје. А оживљавање монархије је спрегнуто са стварном опасношћу по живот – може створити много "наследника". Са друге стране, напустити тако корисну идеологију није лако.

"Сигуран сам да у нашој земљи никакве монархије неће бити. Постоји варијанта да се појави нова странка за подршку властима – монархистичка. Када нема развоја, јављају се авети, то је логично.  У одређеном делу становништва расте вера у неопходност постојања Цара, утолико пре што читава пропагандна машинерија ради на стварању култа. Сада је 20-25% становништва потпуно спремно да гласа за било ког монархистичког кандидата. Зашто то не искористити? Недавно је објављена вест о ставарању некаквог друштва "Двоглави орао", на челу којег је весели Малофејев (предузетник, власник ТВ станица и политичар, близак патријаршији и властима - прим.прев.), а верујем да ће ту уденути и Поклонскају (госпођица је бивши јавни тужилац Крима а сада посланик у Државној Думи, прославила се необузданим и помало дегутантним обожавањем Путина - прим.прев.).

Заправо, спремна је десно-конзервативна странка. На политичком пољу, она ће наводно наступати против центристичке Уједињене Русије. Ову странку ће контролисати руски "православни олигарси", каже историчар и публициста Александар Колпакиди у изјави за "Накануне.RU".

Али све ово је замазивање очију народу. У стварности, "покољење принчева" је стасало и засијало на политичком небу, али за сада је још увек нејасно да ли ће Владимир Путин иза себе оставити настављача дела или наследника, како ће осигурати пренос власти после 2024. године, да ли ће то бити већ поменуто место у Државном савету или нека друга дужност која обезбеђује улогу националног вође? И да ли ће овај настављач-наследник држати "официрску реч", као што је Путин држао своју према породици Јељцина?

"Зашто морамо да непосредно уводимо монархију? У цивилизованом свету, то се зове демократија уз очување имовинског раслојавања", каже политиколог Александар Жиљин. "Нисмо се ми вратили у капитализам од пре 30 година, него у феудализам. Феудализам захтева строго раздвајање и  ограничавање права, а нови председник неће служити народу, већ онима који га унајмљују."

И ето невоље - имовина наших елитиста је углавном пренета у иностранство, тамо је чувају. До сада је била безбедна. Остаје само да сазнамо како ће се Запад понашати у односу на Руску Федерацију и у том погледу. Ускоро ће Доналд Трамп добити "Извјештај о олигарсима и парадржавним организацијама Руске Федерације", који говори о присуству корупционих рачуна и имовине руских чиновника и олигарха у западним банкама. И могуће је да ће током следећег године, због општег погоршања односа, ова имовина бити конфискована. Ко зна, можда је притвор Сулејмана Керимова у Француској "прва ласта" ових процеса?

Руска елита, ако и машта о свом будућем славном "Част ми је" (... да се представим ја сам кнез, гроф.. тај и тај“ - прим. прев.), ипак је настала као компрадорска у 90-им и таква ће остати до краја. Није им успело уклапање у западни свет, а најављена национализација елите је пропала. Затворен је и кинески пут – тамо не жале много своју династију већ чувају комунистичку, имајући на уму издају Совјетског Савеза, од стране Горбачвљевско-Јељцинских номенклатура. Међутим, ова елита - лажњака, каквим се испоставило да је Кремљ, прети великим потресима, народу и земљи, што чини се да "краљеви" и "Принц" нису приметили, заигравши се пројектом "монархије"?

"Изјаве о обнови монархије су резултат недостатка државне идеологије после распада Совјетског Савеза - каже у изјави за "Накануне.RU" струњак Никита Дањук. "Савремена Русија, напустивши совјетски модел изградње друштва и социјалистичких идеала, покушава да пронађе идеолошку основу на којој може изградити сопствени пројекат. Само, такав пројекат који се гради на антисовјетизму, клеветању велике совјетске прошлости, и величању царске Русији и свих њених атрибута попут властеле и белог покрета, може да доведе само до још већег раскола у земљи."

Накануне.RU

Претходно (21. јула 2015.): Ротшилди припремају свог монарха за руски престо


Извор: Проект "Монархия". Как элита намерена сохранять ресурсы после 2024 года? : Аналитика : Накануне.RU

За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић

Пол Робинсон: Луганск, нови моменти

Леонид Пасечник. Фотографија преузета из Кто такой Леонид Пасечник? Краткое досье и история конфликта с Игорем Плотницким - АНТИФАШИСТ

Дакле, председник Луганске Народне Републике Игор Плотњицки је дао оставку и нови председник ЛНР је бивши министар државне безбедности Леонид Пасечник, док је Плотњицки именован за представника ЛНР на преговорима о примени Минских споразума, које је и потписао, а из којих треба да буде развијен план мировног решења за Украјину. Шта све ово значи?

Руски онлајн часопис “Взгљад” има неколико идеја. Из чланка Петра Акопова следи да су приче о издаји у врху неистините, да је ЛНР безбедна. Акопов сматра да је “спајање са Доњецком Народном Републиком тренутно немогуће” и да се може десити само у случају обнављања операција великих размера.  Делегирање Плотњицког за Минске споразуме не значи богзна шта, пошто су преговори ионако запели. И најзад, недавни догађаји неће променити однос између Руске Федерације и ЛНР, све ће се вратити на стање од пре недељу дана. Речју, много буке ни око чега.

Акопов исто тако сматра да догађаји у ЛНР показују да “Русија подржава и помаже републике (ЛНР и ДНР) на разне начине, али им не наређује ни на који начин. У прилог тој тврдњи, Акопов цитира Путинов одговор новинару који је инсинуирао да Москва у потпуности контролише побуњенике из украјинских области: “Погрешно сте схватили...ти момци су уистину тврдоглави...тешки.”

Акопов свој чланак у “Взгљаду” закључује на следећи начин: “Да Москва заиста контролише Луганск не би дозволила да се размирице републичких главешина изметну у отворен сукоб.”

Слажем се. Рекох то у претходном чланку.

 
Претходно од истог аутора: Пол Робинсон: Руске опције за Луганску Народну Републику
 
Аутор: Пол Робинсон
Извор: Update on Lugansk | IRRUSSIANALITY
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux-у

Пол Робинсон: Руске опције за Луганску Народну Републику

Игор Плотњицки. Фотографија преузета из Leader of "LPR" militants Plotnitsky went to Russia - media

Политичке смицалице у Луганској Народној Републици у Источној Украјини данас су настављене бекством председника ЛНР Плотњицког који се потом обрео у Москви. Сада власт у својим рукама чврсто држи министар унутрашњих послова ЛНР Игор Корнет, који и даље упорно тврди да му није намера да збаци Плотњицког, него једино да одстрани издајнике Републике из председникове околине. Снаге под контролом Корнета су похапсиле више високих државних функционера ЛНР, под оптужбом да су тајно радили за украјинске власти из Кијева и да су спремали издају и предају ЛНР Оружаним снагама Украјине. Ја у то не верујем. Имам утисак да се у ЛНР за издају оптужује када желите да се решите опонента. Али, како год било, због ових дешавања у ЛНР, руско руководство се обре у небраном грожђу.

Поделите својим несрпским пријатељима: Ratko Mladic’s Sham Trial and Conviction - Stephen Lendman

Стивен Лендман / Home - Stephen Lendman

Александар Јовановић / Ћирилизовано: У недостатку чланака српских аутора на енглеском језику, хајде да искористимо прилику да своје стране пријатеље који знају енглески мало обавестимо да постоје и другачији погледи на "касапина из Босне", рецимо овај часног америчког Јеврејина Стивена Лендмана.

Ако се одлучите да текст пошаљете некоме, учините то користећи линк на изворни чланак - Ratko Mladic's Sham Trial and Conviction - Stephen Lendman - јер и ред је, а и Лендман је заслужио мало рекламе за нови веб-сајт.

Владан Ивковић: Живиш, генерале

Извор: Срђан Стевановић / Гети имиџис

Како којем српском хероју хашка казнионица одреже доживотну, ја се подсјетим на Бата Дезицијског, вођу Великог илирског устанка против римске окупације у првим годинама послије Христовог рођења.

Интервју: Иван Петровић – ОМОГУЋИТИ УЗДИЗАЊЕ НАЈБОЉИХ

Иван Петровић

ИВАН ПЕТРОВИЋ је аутор и главни уредник новог часописа „Идентитет“, научно-истраживачког и преводилачког пројекта који покреће теме потиснуте од стране јавности. Из уводне речи уредника сазнајемо о намери да се отворе ризнице и омогући спознаја, односно суочавање са стеченим знањем и самим собом. Из живе речи нашег саговорника покушавамо да докучимо разлоге и сврху његовог подухвата.

– Са Иваном Петровићем разговарао: Зоран Туцаковић

Недавно се појавио други број часописа за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“. Шта је било од пресудног утицаја да прихватите изазов времена и опробате се као уредник? 

– Идеја за часопис настала је крајем лета прошле године, када сам и дизајнирао, сада већ препознатљив, лого. За основу почетног слова узео сам антички стуб коринтског стила (којег ћу касније модификовати), сматрајући да је антика извориште наше европске културе, а да је сам стуб, поред темеља, основа сваке грађевине и део који се уздиже од земље стремећи ка небу – попут духовњака и истинских уметника, али и „обичних“ људи, који су стремили духовним висинама. „Шта год да ткаш, везуј конце за небо“, то је свевремени савет Св. Владике Николаја.

Дебкафајл: После неуспеха сиријске војске и Хезболаха, команду у бици за Абу Камал преузео генерал Револуционарне гарде Ирана Сулејмани

Фотографија преузета из Iran’s Gen. Soleimani takes personal command of Abu Kamal battle. His deputy killed - DEBKAfile

Генерал Револуционарне гарде Ирана Касим Сулејмани је преселио свој штаб у Сирију пошто Асадова војска и Хезболах нису успели да од Исламске државе поврате стратешки важан град Абу Камал.

Шта је Хезболах и каква је његова улога на Блиском истоку (ВИДЕО)

Фотографија преузета са 21st Century Wire

Можда један најзагонетнијих и најстрашнијих (за Израел и америчку коалицију) војних и политичких субјеката у свету данас, јесте Хезболах. Следећи цитат је узет из ревије "Блискоисточни четворомесечник" (The Middle East Quarterly), из приказа књиге Амала Саада-Горајеба "Хезболахова политика и религија":

"Пре свега, Саад-Горајеб даје изванредну перспективу Хезболаховог погледа на свет. Насупрот сунитском концепту Дар ал-Харб (боравиште рата) и Дар ал-Ислам (храм Ислама), Хезболах се усредсређује на тлачитеље (мустакбирун) и потлачене (мустад'афун). Потлачени нису искључиво муслимани, већ "сви потлачени на свету" (28: 5), друштвено, економски, политички и културно. Према Саад-Горајебу, ови изрази су "позајмљени из марксизма и Кур'ана ... натопљени осећањем моралног дуализма и миленијализма, њиховој подели човечанства на добре и зле силе".

Хезболах на постојање Израела гледа као на терористички чин, па су зато скоро сва, ако не и сва, дела против Израела легитимна. Хезболах сву територију западно од реке Јордан сматра окупираном, и захтева демонтирање "ционистичког ентитета". Саад-Горајеб нам образлаже и Хезболахов став да је Израел заснован на расистичкој и колонијалистичкој идеологији, и да је само други вид експанзије Запада на муслиманске земље, као и да настоји да заузме сву територију између Нила и Еуфрата, чинећи живот неподношљивим за све Арапе и муслимане.

Коначно, Саад-Горајеб на луцидан начин објашњава да се списак "народних непријатеља" Хезболаха састоји од три концентрична круга. У унутрашњем су Америка и "ционистички ентитет". У другом кругу су земље за које се сматра да су "незаконито" окупирале туђу земљу (нпр. Енглеска због окупације Северне Ирске). У трећем кругу су режими подређени Западу, а посебно Америци. Угњетени су жртве све ове три категорије, а Хезболах их позива да "формирају заједнички" међународни фронт 'за борбу против угњетавања'."

"Јужни фронт" је направио изврстан видео -  Хезболахов историјат и преглед "могућности и улоге на Блиском истоку": Hezbollah – Capabilities And Role In The Middle East (Full Documentary) - YouTube




Извор: Who Are Hezbollah and What is Their Role in the Middle East? - 21st Century Wire
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux-у

УСАИД и НЕД су оруђа Вол стрита

Фотографија преузета из Сарадња са УСАИД-ом унапредила привредни амбијент

Када се америчка компанија Јунајтед фрутс, сада под називом Чикита брендс интернешенел, суочила с проблемом радне снаге 1928. у Колумбији, на располагању је имала колумбијску војску, која је пуцала на штрајкаче да би их натерала да наставе с радом и компанији и надаље стварају профит.

Владан Ивковић: Букагије авнојевских Срба

Расправа међу Србима на тему којој се страни свијета или којој се страној сили приклонити је несувисла, нема основу. А стално је слушамо. Као, Американци су нас бомбардовали, с њима нећемо. Руси нас нису заштитили, али бар нас нису бомбардовали. Нијемци су нас урнисали у два свјетска рата, а Енглези су нас гурнули под њемачке тенкове. Европска унија је била добра, али више није. Али и она нас је бомбардовала, добациће неко из друштва у ћошку.

Значај Руске Федерације за српски робни извоз

Извор: Značaj Ruske Federacije za srpski robni izvoz | Макроекономија

Извоз Србије у Руску Федерацију повећан је са 328,7 милиона евра у 2007. години на 717 милиона евра у 2016. години. Рекордна вредност извоза била је у 2013. години 800 милиона евра. Пад цене нафте утицао је и да падне платежна моћ становништва у Русији након 2013. године, па је и извоз Србије смањен. Удео Русије у укупном извозу Србије повећан је са 5,1% у 2007. години на рекордних 7,7% у 2012 години да би у 2016 години био смањен на 5,3%(6% у периоду јануар-септембар 2017).

Колико стварно има Кинеза и да ли су гладни руске земље

Лукави кинески народ је још прошлог века схватио да је становништво исто такво стратешко оружје као бомбе и ракете

Последњих неколико година појављивало се у јавним гласилиа поприлично материјала, у којима су аутори ако већ нису отворено описивали како се Кина и Русија директно сучељавају око сибирских и далекоисточних пространстава и богатстава, онда наговештавали да Кинези сањају о себи као о владарима тих пространстава.

И као кључни доказ наводили пренасељености Кине, и да, ако је потребно, Кина може подићи војску, по бројности једнаку целокупном становништву Русије. И та огромна гомила навалила би да узме Сибир и Далеки Исток.

"Где ћемо вас све сахранити?" - то је потпуно друга ствар. Сад, располажући са подацима из извора који су ме оставили у недоумици, покушаћу да схватим, да ли су сви ти милиони Кинеза који желе да побегну из пренасељене Кине у огромне просторе Русије стварност или мит.

За оне који се сећају "заједничког" језика: знате ли шта је "постјугословенска кинематографија"?

Александар Јовановић / Ћирилизовано: Можда ћете нешто сазнати из (нећирилизованог, наравно) "Ал Џазириног" чланка испод. Да би се ваљано и детаљно обрадио "постјугословенски" филм (и продукција ТВ серија, слична, иако сложенија, по карактеру производње), а који нипошто није нова појава, потребна је пре свега стручност, али и вишемесечни рад, техничка средства и - новац, превише новца чак и за оних пар релативно добростојећих родољубивих и проруских медија. Стога, такво штиво нећете ускоро имати. Али бисте бар могли да се не нервирате што је масонче - и заиста велики српски продуцент - Драган Бјелогрлић у ТВ серији "Сенке над Балканом" неки догађај приказао из несрпског угла, и да, уместо емотивног приступа, појаву посматрате са рационалне стране. Јер:

Glumac u velikim problemima: Istina o kreditima Dragana Bjelogrlića | Faktor.ba - Evo, "Senke nada Balkanom" je uradio pod pokroviteljstvom RTS-a, Ruske Federacije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Svi očekuju da će postići svjetsku slavu, što bi Bjelu potpuno finansijski uzdiglo - kaže naš izvor.

Јер очигледно је да Запад преко језика (Унијаћење српског језика: "Hrvatski i srpski su JEDAN JEZIK: Stotine intelektualaca potpisalo deklaraciju, među njima Šerbedžija, Mirjana Karanović..." (АЖУРИРАНО)) и културе стимулише интегративне процесе на територији бивше Југославије - можда за стварање неког петог круга, какве "Утешне мини ЕУ", али то исто чини и Руска Федерација.

Чему Руска Федерација учествује у још једној југословенизацији Срба?

Ја немам одговор на то питање. Али ми је очигледно да овога пута ПУТИН НЕ ЗНА ШТА РАДИ. Од гована се пита не прави: ватиканоиди и балије никада, ма и у најмањој мери, неће бити наклоњени Руском свету, то јесу и могу бити само Срби, и Русија не би смела да нас ОБМАЊУЈЕ.

Уф што волим "Агрокор"!

Američka filmska Akademija, svake godine nominuje šest filmova od kandidata koje predlažu filmske organizacije iz država širom svijeta  Al Jazeera

Postjugoslovenski film u oskarovskoj utrci

Ove godine postjugoslavensku kinematografiju predstavljati jedan filmski žanr – drama.

Nakon što su sve zemlje prijavile svoje kandidate za nominaciju za Oscara u kategoriji za najbolji strani film, američka Akademija za filmsku umjetnost i nauku je objavila da su ove godine prijavljena čak 92 ostvarenja, što je najveći broj do sada. Naslove svojih predstavnika objavile su i zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, BiH (Muškarci ne plaču, Alen Drljević), Hrvatska (Ne gledaj mi u pijat, Hana Jušić), Slovenija (Rudar, Hanna Slak), Srbija (Rekvijem za gospođu J, Bojan Vuletić), Kosovo (Neželjeni, Edon Rizvanolli) te Albanija (Buđenje dana, Gentian Koci) kao neizostavan segment regionalne kinematografije, dok su Crna Gora i Makedonija izostale iz ovogodišnje „oskarovske utrke“.

Tako će ove godine postjugoslavensku kinematografiju predstavljati jedan filmski žanr – drama, podijeljen na sedam narativnih linija i isto toliko rediteljskih formi, u kojem se, s jedne strane, autori suočavaju s ratnom balkanskom ostavštinom, a s druge, problematiziraju njene pojedinačne posljedice – siromaštvo, tranzicija, generacijski jaz, socijološke i kulturološke procijepe u kojem odrastaju današnje generacije.

Dvije nominacije i jedan „zlatni kipić“

Oscar za najbolji strani film nagrada je američke Akademija filmskih umjetnosti i nauka, koja se dodjeljuje od 1956. godine za ostvarenje koje nije producirano na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, te čijeg je 51 posto narativa zasnovano na jeziku koji nije engleski. Američka filmska Akademija, dakle, svake godine nominuje šest filmova od kandidata koje predlažu filmske organizacije iz država širom svijeta. Kada je riječ o zemljama koje su nekada činile Jugoslaviju, nakon što su oformljene pojedinačne kinematografije, samo dva ostvarenja su ušla u uži izbor za nominacije za Oscara u kategoriji najboljeg stranog filma, i to Klopka (2007) Srdana Golubovića i Epizoda u životu berača željeza (2013) Danisa Tanovića.

Također, samo imena dvaju regionalnih zemalja su bila izgovorena na svečanim dodjelama Američke filmske akademije, i to Makedonija i BiH, odnosno ostvarenja, Prije kiše (1994) Milče Mančevskog i Ničija zemlja (2001) Danisa Tanovića, dok je potonji i nagrađen „zlatnim kipićem“.

„Balkanski rat“ kao najpopularnije „oskarovsko“ štivo

Od početka 90-ih do danas, u kinematografijama zemalja bivše Jugoslavije ubjedljivo najveći broj filmskih ostvarenja u svojim narativima obrađuje ratni i postratni sadržaj. Upravo filmovi o posljednjem „jugoslavenskom ratu“ privlače posebnu pažnju zapadne javnosti, što potvrđuju i nominacije te nagrade koje su osvajali tokom protekle dvije decenije. Među njima se svakako izdvajaju jedina dva filma koja su bila nominovana za nagradu američke filmske Akademije, Prije kiše i Ničija zemlja, koji, brišući granicu između zločinca i žrtve, posljednji „balkanski rat“ predstavljaju kao začarani krug sudbinskog određenja u kojem vječno tumaraju balkanski narodi.

U sjeni ovih ostvarenja, tokom godina su nastajali filmovi koji su rat tretirali kao tragični čin u kojem glavni protagonist nije historija, politika, nacija ili država, već pojedinac i njegova tragična sudbina. Tu se svakako izdvajaju Grbavica (2006) Jasmile Žbanić, Crnci (2009) Gorana Devića i Zvonimira Jurića, Obični ljudi (2009) Vladimira Peričića, Cirkus Columbia (2010) Danisa Tanovića, Krugovi (2013) Srdana Golubovića, te Zvizdan (2015) Dalibora Matanića, kao također, predstavnici svojih zemalja u utrci za nominacije Američke filmske akademije.

Nove „ratne“ generacije

Bh. kandidat za nominaciju za Oscara 2017/2018., Muškarci ne plaču Alena Drljevića, koji još jednom dokazuje da na ovim prostorima nikada neće prestati obručunavanje s ratnom balkanskom ostavštinom te otkopavanje i ponovno vraćanje u zemlju duhova zlokobne prošlosti. Iako se, dakle, vjerovalo da je o proteklom ratu na prostorima bivše Jugoslavije već sve rečeno kada je u pitanju filmsko platno, Drljević je uspio kreirati ostvarenje sasvim drugačijeg narativnog obrasca i rediteljskog koncepta. „Muškarci koji (ne)plaču“, jesu ratni veterani i bivši pripadnici Armije BiH, HVO-a i Vojske Republike Srpske, koji su se nekada gledali preko nišana, a koji se danas bore protiv zajedničkog neprijatelja, PTSP-a.

Tokom mirovne radionice u izoliranom planinskom hotelu, sukobljavajući se sa fizičkim neprijateljem te utjelovljujući pojedinačne ratne traume, oni, u konačnici, izlaze kao pobjednici iz svojih „ličnih ratova“ koji su godinama čučali u najskrivenijim dijelovima njihovih psiha, a koji im nisu dopuštali da nastave sa životima.

Drljević u svome filmu, također izjednačava žrtve i zločince, ali samo prostorno, dok posljedice njihovih ličnih trauma prezentuje upravo u razdvajanju ovih ratnih uloga. Također, za razliku od stereotipnih prikaza mačo muškaraca, npr. u filmovima Podzemlje (1995) Emira Kusturice i Lepa sela lepo gore (1996) Srđana Dragojevića, koji su svojevremeno predstavljali Saveznu Republiku Jugoslaviju, u ostvarenju Alena Drljevića, muškarci s Balkana plaču jer nisu stvoreni da nemilosrdno ubijaju, niti da budu ubijani, niti oboje istovremeno.

Za svoga „oskarovskog predstavnika“ Slovenija je ove godine izabrala ostvarenje Rudar Hanne Slak, zasnovano na istinitoj životnoj priči Srebreničana Mehmedalije Alića, koji je, istovremeno tragajući za posmrtnim ostacima svoje braće koja su ubijena u Srebreničkom genocidu tokom 1995. godine, otkrio masovno partizansko gubilište u rudniku Huda Jama u istoimenom slovenačkom naselju. Rudar je filmska priča o čovjeku sa ovih prostora, „rudaru“ vlastite historije, kojem rat predstavlja iskopavanje uglja, čiji se grumeni konstatno vraćaju sa svakim novim zamahom i udarcem krampa. Dakle, i jedno i drugo ostvarenje, rat predstavljaju kao nikada završeni proces, koji se poput koncentričnih krugova stvara iz vlastite prošlosti, u psihama preživjelih i otkopavanjem masovnih grobnica.

Tranzicija, siromaštvo, generacijski jaz i ostale postjugoslavenske nedaće

Najuspješniji ovogodišnji hrvatski film je Ne gledaj mi u pijat rediteljice Hane Jušić, u čijem je narativu šibenska porodica Petković koja živi u tijesnom stanu socijalističke novogradnje, međusobno se dovodeći do ludila. Kada joj otac doživi moždani udar, ulogu glave porodice preuzima 24-godišnja Marijana, dok njena neodgovorna majka i razmaženi brat otežavaju ionako depresivnu životnu situaciju. Kako bi isplivala na površinu iz nepodnošljivo zagušljive porodične atmosfere, Marijana počinje istraživati granice vlastite slobode i seksualnosti. Kao istovremeno iznimno sumorna i klaustrofobična te duhovita i životna socijalna drama, Ne gledaj mi u pijat je uspješno ostvarenje o sukobu generacija, slobodi, i potrazi za identitetom kroz odrastanje i istraživanje seksualnosti te iskušavanje vlastitih granica.

S druge strane, ovogodišnji srpski kandidat za Oscara jeste ostvarenje Rekvijem za gospođu J Bojana Vuletića, o srednjovječnoj ženi u depresiji, koja planira samoubistvo na godišnjicu muževljeve smrti. Vuletićevo ostvarenje uvjerljivo prezentira Srbiju kao zemlju kojoj siromaštvo, tranzicija i reforma administracije ne dopuštaju izlazak iz začaranog kruga svojih frustracija, u kojoj je i umrijeti iznimno komplicirano. Nasuprot „gospođe J“, u istom ovome bezizlaznom krugu žive njene kćerke koje nisu u depresiji, ali kojima, također, cjelokupna postjugoslavenska društvena zagušljivost, ne dozvoljava disanje punim plućima. Najreprezentativniji ovogodišnji makedonski film, koji nažalost nije izabran za „oskarovsku utrku“, jeste Kada dan nije imao ime rediteljice Teone Mitevske, za koji scenarij potpisuje bh. scenaristkinja Elma Tataragić.

Film je inspirisan istinitim događajem iz aprila 2012. godine kada su u blizini Skoplja na jednom jezeru pronađena tijela ubijenih tinejdžera, a nastavljajući tradiciju postjugoslavenskih filmskih prikaza „izgubljenih“ ovdašnjih generacija (Ljeto u zlatnoj dolini, Tilva Roš, Djeca, Neposlušni..., govori o njihovom jednom danu, kroz koji se vidi socijološki i kulturološki procijep u kojem oni odrastaju.

Nakon najvećeg uspjeha u mladoj kinematografiji i prošlogodišnje nominacije za Oscara u kategoriji kratkog metra, za ostvarenje Shok, svog ovogodišnjeg kandidata za eventualno još jednu nominaciju Američke filmske akademije, ponovno ima Kosovo. Riječ je dakle, o još jednom ovodišnjem regionalnom debitanskom ostvarenju, naslova Neželjeni, reditelja Edona Rizvanolija, u kojem je glavni protagonista ponovno mladi čovjek, Alban koji, kao izbjeglica sa Kosova, živi sa majkom u egzilu u Holandiji. Ipak, mračne uspomene iz njegovog prošlog života mu ne dozvoljavaju definitivni bijeg od vlastitih korijena natopljenih krvlju, nagovješten kroz početak ljubavne veze, bez suočavanja sa njihovim nikada uništenim tragovima.

Ko su ovogodišnji favoriti?!

Iako je, dakle, riječ o relativno uspješnim ostvarenjima, od kojih se posebno izdvajaju hrvatski i bh. kandidat, njihova eventualna kvaliteta, odnosno autorska inovativnost i specifičnost u obradi narativa, nije jedini kriterij u „oskarovskoj utrci“, već, je to, prije svega, interes većine Američke filmske akademije u sadržaju postjugoslavenskog filma, koji je već stvorio svojevrsni kalup za regionalne filmadžije. Drugi način da se privuče pažnja Američke filmske akademije, jeste zapaženiji festivalski uspjeh, prije svega na Filmskim festivalima u Cannesu, Veneciji, Berlinu, te zatim u Torontu i na Sundanceu, koji bi eventualno film „prodao“ distributerima u SAD-u.

Također, kao eventualni favoriti za ovogodišnje nominacije čiji će uži izbor biti objavljen u decembru, već su se izdvojili pojedini filmski naslovi, što zbog tematike kojom se bave, što zbog iznimno uspješnog festivalskog života. Prije svih, ovdje se izdvojio ovogodišnji kanski pobjednik, švedski kandidat Kvadrat (The square)  Rubena Östlunda, koji apsolutno odstupa od tradicionalne narativne strukture, a koji je zasnovan na istoimenom galerijskom performansu koji ima za cij provjeriti solidarnost u savremenom švedskom društvu. Velike šanse za prolaz u uži krug za nominacije, ima i kandidat ispred Francuske, koji je u Cannesu nagrađen priznanjem Grand Prix, a riječ je o ostvarenju 120 otkucaja u minuti (120 Beats Per Minute) Robina Campilla, u fokusu čijeg narativa je borba mladih aktivista za podizanje svijesti o AIDS-u, tokom 90-ih godina u nezainteresovanom i diskriminirajućem pariškom društvu.

Nominaciji i eventualnom „zlatnom kipiću“ se svakako može nadati i izraleski „film godine“, Foxtrot, višestruko nagrađen na festivalu u Veneciji, čiji je reditelj Samuel Maoz, zbog negativnog prikaza izraelske vojske i scena ubijanja palestinskih civila, optužen za djelovanje protiv Izraela.

Određene šanse se daju i čileanskoj transrodnoj drami Fantastična žena (A Fantastic Woman) Sebastiána Lelija, nagrađenoj na Berlinaleu, „kanskim“ predstavnicima, ostvarenju Bez ljubavi (Loveless), tradicionalnog favorita za „stranog Oscara“, Rusa Andreya Zvyagintseva, te novom uratku njemačkog reditelja turskog porijekla Fatiha Akina, Iz ništavila (In the Fade), u središtu čije radnje je neraskidiva veza između terorizma i osvete u turskoj zajednici.

Na koncu, kao mogućeg favorita iz sjene, potrebno je izdvojiti i biografski triler Prvo su ubili moga oca (First They Killed My Father), premijerno prikazanog na festivalu u Torontu, koji je ispred Kambodže režirala Angelina Jolie, a čija je glavna protagonistkinja 7-godišnja djevojčica koja je 1975. godine u Kambodži tokom vladavine ozloglašenih Crvenih Kmera, bila prinuđena uzeti pušku u ruke i pogledati smrti u oči.

Ipak, u konačnici, čini se da kreativni fokus novih generacija postjugoslavenskih filmadžija apsolutno nije na zadovoljenju očekivanja Američke filmske akademije koja preferira „velike teme“ (Dane Komljen, Mina Đukić, Nikola Lezaić, Hana Jušić, Aida Begić...) već se oni, prije svega, usmjereni na intimne teme i pojedinačne sudbine svojstvene npr. Crnom talasu, u kojima se reflektuje njihov lični i kreativni pogled na sadržaj, film i umjetnost uopšte.


Аутор: Мирза Скендерагић
Извор: Postjugoslovenski film u oskarovskoj utrci | Al Jazeera Balkans

И треба: "Агрокор“ одбио да исплати "Сбербанци“ милијарду евра

Александар Јовановић / Ћирилизовано: "Другорусијанце" - по џепу. Можда нешто и науче. Ал' тешко. Јер ће цех и ове руско-усташке сарадње платити руска држава и обичан Рус порески обвезник, а не сбербанкстери и саучесници им из дипломатске и других руских "обавештених" служби.

© Sputnik/ Наталья Селиверстова

Хрватска компанија „Агрокор“ одбила је да призна дуг „Сбербанци“ све док руска банка подноси тужбе ван земље. Компанија је искључила „Сбербанку“ из Савета кредитора, након чега је та банка изгубила могућност да учествује у изради споразума о решавању кредитних захтева, јавља Ројтерс.

Компанија је донела одлуку на основу хрватског законодавства које не предвиђа дупли судски поступак.

Србију једнако воле немачке и руске куце и маце

Фотографија преузета из Русская псовая борзая – порода охотничьих собак » Nature News | Сайт о природе и животных – новости, статьи, фотографии

Тачније, једнако воле храну произведену у Србији. И још тачније, када би се у однос ставила конзумирана храна по псећем и мачећем примерку, ипак нешто више хране из Србије поједу у Немачкој (под претпоставком да Немачка нема већи број пса и мачака, што би требало истражити).

Било би лепо и да нас једнако воле и Немци и Руси, али то је мање важно, ионако имамо пуно зетова и снајки у оба народа.

Домети неофеудализма: Кина уводи систем бодовања грађана

Фотографија: Пиксабеј

Кинески председник Си Ђинпинг одавно се залаже за стварање „складног друштва“, а систем бодовања треба да помогне у остварењу тог циља.

У почетку ће сви имати по 1 000 поена, а зависно од тога како се буду понашали, бодови ће им се додавати, односно одузимати.

Учешће у систему за сада је на добровољној бази, али најкасније до 2020. сви држављани Кине треба да буду обухваћени и оцењивани према том принципу, пише "Билд".

Си Ђинпинг (Фото:Бета/AП)

У року од две и по године све приватне и државне банке података биће умрежене, што у екстремном случају значи да изражавање мишљења на друштвеним мрежама, комшијска свађа, кашњење у плаћању рачуна или лакши саобраћајни прекршај могу да утиче на смањење броја бодова, а тиме и на будућност појединца.

Систем се тренутно тестира у неколико кинеских градова, а у Ронченгу (провинција Шандонг) примењује се од 2014.

„Aко пређем на црвено светло, одузимају ми бодове. Aко учествујете у тучи, одмах долазите на црну листу. Уколико грађани нису задовољни одређеном услугом, могу да се жале, а то се опет одражава на број бодова“, објашњава за радио Дојчландфунк култур запослени у јавној служби.

Најбоља оцена је AAA. Затим AA, A итд. Најслабија оцена је Д, што значи да имате 599 поена, каже за радио жена из управе у којој грађани у сваком тренутку могу да се обавесте о бодовном стању.

Aктивисти за људска права, критичари режима и интелектуалци страхују да систем пре свега служи у сврху контроле, спречавања изражавања мишљења и застрашивања.

Информативни сајт "Вајред" наводи да је осам приватних предузећа већ добило лиценцу за развој алгоритама који ће анализирати бодове.

Међу њима су и кинески технолошки гиганти као што су "Чајна рапид фаненс", партнер интернет компаније "Тенсент" који је развио месинџер услугу "Вичет" (850 милиона корисника) и "Сезам кредит", систем за оцењивање редовности отплате кредита компаније "Aнт финаншел сервисис груп", ћерка фирме портала "Aлибаба".


Извори: Блиц и KONTROLA ILI SKLAD: Kina uvodi sistem bodovanja građana - Bizlife.rs

Пољска влада тражи од грађана да се множе као зечеви

ВАРШАВА, Пољска (АП) - Пољска влада охрабрује грађане да крену да се размножавају се као зечеви.

Министарство здравља Пољске, која има једну од најнижих стопа наталитета у Европи, објавило је кратки видео - похвалу зечевима зато што стварају многобројно потомство.

Геополитика: Руси и Кинези (ни)су савезници

Извор за карикатуру: Friendship With China for a Few More Centuries

Позната је изрека да тамо где преовладавају интереси нема љубави. 

Добар пример за то су све светске силе које су у својим геополитичким трвењима ретко кад могле да остваре савезништво.

Aко бисмо ставили по страни светског хегемона у паду - СAД, која је својим ''адолесцентним понашањем'' у прошлом веку више нанела штете својим ''савезницима'' него што су од тог односа имали користи, и уколико бисмо овога пута акцентовали Русију, Иран и Кину као веома значајне светске силе на новој мултиполарној мапи света, веома лако бисмо дошли до закључка да су геополитички интереси највећа препрека у успостављању савезништва.

Миленијалци, миленијалси или миленијумци?

Ово питање се у српском медијском простору протеже откад се појавио нови појам за генерацију Петар Пан, генерацију која има специфичан начин живота у односу на претходну, која се назива(ла) генерацијом икс. 
 

Дакле, српски језик увезао је неколико речи за нови појам, и то, погађате – из енглеског језика, у ком се овај појам и родио, одрастао, а онда и отишао у свет. Миленијалси су  само гласовно-графичка адаптација према енглеском језику. Миленијумци би била наша изведеница према речи миленијум, која се одавно одомаћила у српском језику, суфиксом -ац, још дуже разбашкареног у српском, док су миленијалци својеврстан хибрид енглеског и српског језика. 

Скуп у Бањалуци: Од језика и писма зависи опстанак Срба

Од очувања језика и ћириличног писма као националног амблема зависи опстанак Срба, поручено је у Бањалуци са округлог стола "Српски језик и српско писмо данас". 

Председник Академије наука и умјетности Републике Српске Рајко Кузмановић рекао је новинарима да је питање језика, писма, историје и традиције основно код сваког народа, па и Срба.

Зграда АНУРС-а у Бањалуци

Он је додао да је то посебно важно за Србе у БиХ након распада бивше Југославије, када су настале нове земље и "политички језици".

"Међу њима је 'босански', а требало би да буде бошњачки. Дакле, у много питања се упетљала политика, а има и утицаја странаца. Зато је важно да се језик и писмо поставе на право место", поручио је Кузмановић, пренела је РТРС позивајући се на агенције.

Гилад Ацмон: По јудаистичком учењу Тикун Олам, Харви Вајнстин је мученик. Што су и Држава Израел, Стаљин...

"Дејли мејл" пише да "осрамоћени Харви Вајнстин верује да је спаситељ рођен да промени свет тако што ће бити кажњен због сексуалних напада".

Неке особе из круга осрамоћеног продуцента причају да он пристаје да буде кажњен на основу тих оптужби јер се сматра "мучеником за друштвене промене".

И заиста, на Вајнстина би се могло гледати као на следбеника рабина Сабатај Цевија (погледати: Sabataj Cevi; Šabetaj Cvi — Википедија, слободна енциклопедија- прим. прев.) који се самопрогласио Месијом 1666. године. Цеви је проповедао да је искупљење могуће стећи грешништвом, и постао је толико популаран да привукао преко пола милиона страствених верника, половину свих Јевреја колико их је било на свету у 17. веку. Вајнстинова метаморфоза из сексуалног предатора у месију јесте била брза, али не изненађује. Самопоимање "мученик за друштвене промене" је у складу са јудаистичким учењем Тикун Олам - заблудом да је Јеврејима суђено да поправљају свет.

Рекао бих да присуствујемо радикалном преображају кривичне одбране. Џефри Епстин би могао да тврди да је само помагао у подизању свести о постојању дечје проституције. Израел би у своју одбрану могао да каже да је због свих својих злочина против човечности у ствари држава-мученик, која се борила и бори за социјалну правду доказујући колико је смртоносна од Бога изабраност. Да ли је и Џими Севил мученик? Шта ћемо са Стаљином? Или, да терамо до краја, би ли Хитлер смео да у својој одбрани примени исту стратегију, имао право да постане мученик борбе против расизма?

Размислите о томе...


Претходно од истог аутора: Гилад Ацмон: Деловање јеврејске квантне механике на примеру Јеврејина "бранитеља Палестинаца"

Аутор: Гилад Ацмон
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Debian -- The Universal Operating System-у

"Дебкафајл" појашњава: Најновије израелско бомбардовање Сирије је порука Путину који је тада био у Техерану

Фотографија тенденциозно преузета из F-35s set to see operational action in IDF service next month - Israel News - Jerusalem Post

Сиријски и либански извори и данас износе детаље о непотврђеном израелском ваздушном нападу на сиријски град Хомс, на који су, тачније на "индустријску зону" 30 км јужно од Хомса, израелски борбени авиони испалили седам пројектила, и да је, наводно, 72. бригада ПВО сиријске војске узвратила са "неколико С-2 и С-75 противавионских ракета" (СА-2 и СА-75 су застарели системи за дејства по авионима на великим висинама - прим. "Дебкафајл").

Хвала руским адађима

Адађима руске музике хвала. Политичка им, бар на мене, најчешће имају лоше дејство, али музичка, кад сте болесни, руска адађа делују лековито.




На Best of Russian Adagios - YouTube сам наишао захваљујући "Јутјубовим" препорукама видео снимака класичне музике, услузи коју иначе не користим на тамошњим политичким, историјским и линуксашким каналима - исто као што не гледам ни реклама постављене, између осталог, и на основу алгоритма који прати претраге/интересовања корисника - али реко ајд да видим, а и наслов је привлачан.