Одбацујући, као модерни (а нарочито као постмодерни) људи биологију као основ људске егзистенције и поверовавши да се природни закони могу силовати по потреби и мери демократије и опште једнакости, дочекали смо, у јесење дане грађанског друштва, да нам се природа и биологија сурово свете и то баш кроз онај систем који их је одбацио. Наравно, у изопаченом друштву, у умирућој демократији, чију смрт поправљачи света мисле да могу да одложе, освета биологије има сасвим фарсичан смисао: биолошка инфериорност се уздигла на ниво грађанске већине, која тиранише, у име своје инфериорности, читаво друштво. Конзумент, тај љигави демијург грађанштине, прешао је са потрошње добара на потрошњу медијских производа, односно померио се од хлеба ка играма, што је крајња консеквенца позне демократије. Сан књишких мољаца да ће, помоћу просветитељских метода [1] , извести преобратни процес, те ће, подизањем свести у оном делу популације који није способан да разуме ништа изнад нивоа „Задруге„ , или „Па